Brak - kako to gordo zvuči

I onda su živeli srećno, do kraja života (dok smrt ne rastavi). Da li bajke stvarno postoje, ili su samo uvod u druge žanrove 

Da li ste se, ako ste venčani ili planirate venčanje, našli pred gomilom pitanja - Šta znači biti pravi (venčani) par? Kakva je razlika – pre i posle? Koliko vremena želim da provodimo zajedno? Šta treba deliti, a šta treba da ostane potpuno lično? Kako se osećam povodom obavezivanja? Je li moguće toliko dugo voleti jednu osobu? Mogu li da budem veran (verna). Želim li decu? Kako se veza menja tokom godina? Koliko se ljudi u braku menjaju? Kako ćemo se slagati u pogledu finansija? Šta ako se neko od nas razboli? Padne u depresiju? Šta ako strast izbledi? Hoće li nam seks uvek biti ovako dobar? Šta ako nestane fizička privlačnost? IVenčanje je pozitivan stres, gomila obaveza pre, antiklimaks neposredno posle, i gomila pitanja (pre, posle, uvek)...

„Postoje ljudi koji uleću u brak, kao grlom u jagode i oni, s druge strane, koji su uplašeni, zabrinuti itd. Imala sam u praksi slučaj gde je, uprkos dugoj i kvalitetnoj vezi i želji da se uđe u brak postojala strepnja u vezi sa tim koja je dovela u pitanje ne samo ulazak u brak već i opstanak veze. Kod tih strahova razne stvari mogu da budu u pitanju. Ljudi se plaše obavezivanja – ideja o ljubavi ’dok nas smrt ne rastavi’ može da se učini zastrašujuća. 

Danas ne postoji ta vrsta socijalnog pritiska, da mora da se ostane u braku, ali ispod praga svesti postoji snažno prisutan patrijarhalan obrazac gledanja na brak i porodicu koju osobu može da dovede do straha da će ulaskom u brak ostati zarobljena do kraja života. Osobe koje su odrastale u porodicama punim konflikta i tenzija takođe mogu da formiraju sliku braka kao nečeg što nije poželjno i prijatno. Tako i da, kad imaju partnera s kojim su zadovoljni i imaju dugu vezu, oni, sa takvom slikom o braku, strepe da bi njima moglo da se ponovi ono što su videli u roditeljskoj kući. Mladi sve češće racionalno odlažu ulazak u brak da bi razvijali karijeru. To pitanje kako uskladiti porodični i poslovni život jeste veliki izazov i potencijalni problem“ – kaže Mirjana Žegarac, klinički psiholog i terapeut za partnerske i porodične odnose iz Savetovališta za brak i porodicu. Ona ističe i da su strahovi iracionalni, i, ako ometaju osobu i njenu spremnost za važne odluke, onda se oni rešavaju tako, što se dovedu na nivo svesti, uz stručnu pomoć - tako da im se može svesno suprotstaviti. 

„Još uvek je kod mladih ljudi prisutna ideja o romantičnoj ljubavi, pravoj osobi. Ljubav nije dovoljna! Ljubav je neophodan sastojak kvalitetne i trajne veze. Ali potrebno je mnogo više. Postoji ta romantičarska predstava o princu ili princezi, ali život je nešto drugo. Odabir partnera je značajan, čak i kad odaberemo partnera koji nam je dovoljno kompatibilan potrebno je mnogo rada u vezi. Važni su i preduslovi u ličnosti, važno je da ste jasni sami sebi i da komunicirate sa partnerom. Važna osobina za kvalitet veze je sposobnost empatije, sposobnost da saosećamo sa drugim i spremnost da se posvetimo vezi. Žene se više posvećuju vezi i to je kulturološki motivisano- ta patrijarhalna mustra, obrazac, trajao je hiljadama godina. Uvek je žena bila odgovorna za porodični život, decu, kuću i to nasleđe je veoma moćno" - ističe Mirjana Žegarac. 

"Sve veze prolaze kroz cikluse, prelazak iz jednog u drugi stadijum je ključna tačka, krizni momenat koji zahteva od partnera da usvoji nove načine međusobnog odnosa da bi zajedno mogli da pređu na sledeći stupanj.Ovi stupnjevi razvoja nisu povezani sa protokom vremena- moguće je da par prođe sve stadijume za dve godine i onda je zamislivo da taj par, kada uđe u brak, nema ozbiljnijih problema u svojoj vezi i u pogledu njenog kvaliteta. Postoje i parovi koji su u braku 20, 30 godina i muče se na prvom stadijumu jer ne mogu da se pokrenu dalje, i par je opterećen raznim strahovima. 

Važno je naći odgovarajući balans između naših individualnih potreba i onoga - mi - onoga što čini našu zajednicu. Svako ljudsko biće ima potrebu i za samosvojnošću i nezavisnošću, kao i za pripadanjem.“ Mirjana Žegarac ističe da je u svakom braku važno usklađivanje- navika, dnevnih aktivnosti, organizovanja društvenog života, vremena za vođenje ljubavi- „Što su veće razlike u navikama, stilovima života, kulturnim miljeima... - to je teže da se partneri usaglase i dođu do harmonije. Ali moguće je da se ljudi nađu, čak i kad postoje velike razlike među njima.“ 

Iluzorno je očekivati da se neko u braku promeni, okrene za 180 stepeni, postane pažljiviji i nežniji partner. Naravno da se to događa, ali kao posledica produbljivanja osećaja, novih dimenzija bliskosti koje nove faze u ljubavi sobom donose. (a ne brak, sam po sebi) Iluzorno je i očekivati potpuno odsustvo konflikta - oni uvek postoje a u zdravim odnosima služe za ’pročišćavanje’ vazduha i nisu destruktivni već konstruktivni.

Uglavnom, u sadašnje vreme ima puno venčanja, puno razvoda, ali, zanimljiva je i opservacija Mirjane Žegarac, da postoje parovi koji žive zajedno, nisu venčani, a o svojoj vezi vode mnogo više računa nego oni koji su u braku. 

Tako da je, čini se, sve stvar ličnog doživljaja – hoće li brak biti kruna odnosa, početak nečeg novog, kvalitetnijeg (jer postajemo zreliji, dublji, bliskiji) ili početak zarobljenosti u nečemu za šta nismo spremni, odnosno nismo spremni da se borimo, žrtvujemo, prilagođavamo...

Tekst: Jelena Jovanović 
Foto: Beta