ISPOVEST NADE MACURE: Smrt moje majke presudila je da postanem lekar
Lekarka u hitnoj pomoći u Beogradu, koja se svakodnevno uključuje u jutarnje programe i dnevne informativne emisije, možda je tokom pretoplih letnjih meseci najcitiranija žena u Srbiji.
Doktorka Macura, uvek našminkana i doterana, svakog dana s Banjice, gde živi, trolejbusom ide do Hitne pomoći, gde joj radni dan počinje pre šest ujutro. I tako od 1989. godine.
- Rodila sam se u Vrdniku, u nacionalnom parku, u Ulici Milice Stojadinović Srpkinje. Imala sam sestru šest godina stariju od mene i uz nju sam naučila da pišem, da čitam, da brojim na nemačkom… Već sam u sestri imala učiteljicu stranog jezika. Inače, učitelj mi je bio otac Vesne Čipčić, Dimitrije Čipčić, koji je uveo jedno eksperimentalno odeljenje u našu škoku, sa Slavkom Prljavkom, lutkom s raščupanom kosom, koji je zajedno s prasićima i kokoškama delio sve. Ta priča i lutkarsko pozorište s pravom pozornicom, bili su moj prvi susret s nekom javnošću. Imala sam četiri godine kada sam ostala bez mame. Ona se razbolela od tuberkuloze i 1952. godine je umrla. A zamislite, te godine pronađen je penicilin… Ne bi joj baš možda pomogao, ali to je bio prvi poznati antibiotik… Ona je dosta vremena provela u sanatorijumima, tako da sam praktično od godinu dana bila bez mame. Očuvala me je gospođa Anka, koju sam ja zvala majkom, to je bila druga žena moga oca. Nije s tatom imala decu, ona lično se odrekla toga zbog sestre i mene. Bila je veoma elegantna žena, veoma lepo se oblačila, imala je istančan ukus, i od nje mi je, čini mi se, ostala ta ljubav prema modi i lepom oblačenju. Sećam se, ona je čitala NIN i na poslednjim stranama uvek je bilo onih reklama za 'Jugoeksport', pa je onda govorila: 'Ovo će da se nosi, ovo će biti moderno'. Možda je to što se desilo mojoj mami ipak malo uticalo na to da se opredelim za medicinu. Čak mi je i otac jednom rekao da pokušam da to upišem. Nije vršio pritisak, samo je, eto, provukao tu ideju. Moj tata je bio elektroinženjer, germanski precizan, pa sam to od njega nasledila. Pamtim, kada sam crtala ribu, svaka krljušt morala je perfektno da se nacrta. Već tada sam ispoljavala neku umetničku crtu. Veoma sam lepo crtala stripove s Darom Nijagarom. Vama nije poznat taj strip, ali bio je vrlo popularan. Gimnaziju sam završila u Rumi. Bila sam na društvenom smeru. Imala sam mnogo časova nemačkog jezika, latinski, društvene predmete, ali i prirodne, ne tako često raspoređene. Nema lekara koji voli matematiku, fiziku i hemiju, pa tako ni ja. Ali dobro je što sam imala te predmete u kontinuitetu, jer je to zahtevao Medicinski fakultet. Moji pismeni radovi iz srpskohrvatskog bili su zapaženi, a lepo sam i slikala. Čak su mi radovi išli u Šid na izložbu u kuću Save Šumanovića. Ipak, odlučila sam da upišem medicinu. Još kao deca uvek smo se igrali doktora, sestre, vakcinacija… Uopšte nisam brinula da li ću položiti prijemni. Mi iz Vojvodine išli smo u Novi Sad, ali ja sam htela da imam diplomu beogradskog fakulteta. Završila sam medicinu, praktično na vreme, zapravo bila sam apsolvent dve godine, tada sam samo malo 'skrenula'. Na kraju, naravno, nisam mogla da se zaposlim. Ni tada kao ni danas nije bilo lako naći posao. Videla sam konkurs u Zvorniku i javila se. Oni su mi nudili da biram šta želim, platili mi put i nudili stvarno dobre uslove. Ali nisam otišla u Zvornik već u Kragujevac, u hitnu pomoć. S obzirom na kasnije događaje možda je i dobro što nisam izabrala Zvornik.
Izvor: Pulsonline.rs