Peta epizoda

Ante Pavlović, HNS: „To se dogodilo 1880. kada su Englezi stigli u Županju. Doneli su  tu novu modernu igru. Počeli su igrati, ali im to nije bilo dovoljno, pa su uključili i naše mladiće. To uzimamo kao početak...“

U ritmu parne lokomotive braće Limijer, počeli su da niču i prvi fudbalski klubovi...

Dušan Maravić, FSS: „Kao što je poznato, FIFA je osnovana 1904. godine u Parizu. Međutim, pre toga 1896. godine, na pola puta između Beograda i Budimpešte, osnovana je FK „Bačka“ iz Subotice“.

A onda, početkom XX veka, nastaju HAŠK, Građanski i Konkordija u Zagrebu... Šumadija u Kragujevcu... Soko i Srpski mač u Beogradu... Ilirija u Ljubljani... Građanski u Sarajevu...

Ante Pavlović, HNS: „Oni su svojim igrama stvarali pozitivnu atmosferu za razvoj fudbala. Prihvatili su ga nastavnici gimnastike, koji su u svoj program rada stavili i fudbal“.

Od klubova, koji su se održali do današnjih dana, najstariji je Hajduk iz Splita, osnovan 1911. godine...

Srđan Mrkušić, golman: „Split je bio mali grad, svega 30.000 stanovnika. Hajduk je jedini klub u bivšoj Jugoslaviji, koji od tada nije menjao ime. Svi drugi su menjali imena, u zavisnosti da li je bila aktuelna kraljevina ili republika“.

Zdravko Reić, novinar: „Građani Splita su Hajduk doživljavali kao neku meru. Od tada postoji uzrečica: „Ća je pusta Londra, kontra Splitu gradu““.

Ideja praških studenata, Duje, Pegule, Ferate i Tončija o osnivanju Hajduka, ekranizovana je sedam decenija kasnije, u jednoj od najboljih serija nastalih u bivšoj Jugoslaviji, „Velom mistu“, Miljenka Smojea.

U periodu do Prvog svetskog rata, fudbalom na ovim prostorima dominiraju hrvatski klubovi.

Miroslav Rede, novinar: „Bila su tri kluba. Najbolji je bio Građanski, zatim Konkordija i HAŠK“.

Ante Pavlović, HNS: „1906. dogodio se prvi gradski derbi između HNIŠK „Zagreba“ i HAŠK-a. Tu utakmicu je sudio poznati glumac i reditelj, Branko Gavela“.

Pobede HAŠK-a od 8:0 i 6:0 nad Srpskim mačem, dovode nas i do prvog fudbalskog skandala. Svi fudbaleri Srpskog mača dobili su kolektivni otkaz. Ovde se očigledno fudbal od samog početka shvatao vrlo, vrlo ozbiljno.

Fudbaleri su se, međutim, samo dva meseca kasnije organizovali i u kafani „Ženeva“( kafane će se ispostaviti vrlo bitnim delom istorije fudbala na ovim prostorima), osnovali Beogradski sportski klub, popularni BSK.

Bliski susret Gavrila Principa i Franca Ferdinanda u Sarajevu, doveo je do četvorogodišnjeg pakla u Evropi.

Fudbal se ponovo vraća na scenu 1919. godine. Na inicijativu Hrvatskog športskog saveza u kavani „Medulić“ u Zagrebu, oformljen je Jugoslovenski nogometni savez. Odlučeno je i da zvanična oprema reprezentacije bude: plava majica, bele gaćice i crvene čarape.

Ante Pavlović, HNS: „Sazvana je skupština za obnovu Hrvatskog nogometnog saveza 1919. godine, tako je bar pisalo u pozivu. Međutim, na kraju sednice, s obzirom da je oformljena nova država, osnovan je Jugoslovenski nogometni savez. Razlog su bile i Olimpijske igre 1920. godine u Antverpenu gde je trebalo zajednički nastupiti“.

A onda se krenulo i sa odigravanjem utakmica. Doduše, nije sve išlo kao po loju. Na prvoj zvaničnoj utakmici, 1920. u Antverpenu, Čehoslovaci su nas isprašili sa 7:0, a zatim i simpatični Egipćani sa 4:2.

Ante Pavlović, HNS: „Od tih igrača koji su nastupili bilo je devet Hrvata, jedan Slovenac i Srbin, Jovo Ružić iz Beograda.“

Na prvu pobedu  čekalo se dve godine. Desila se u Zagrebu, i to baš protiv istih onih Čehoslovaka. Jugoslavija je pobedila sa 4:3. U kavani „Medulić“ se slavilo do sitnih sati nakon ove istorijske pobede. Najbučniji i najodlučniji te noći, bio je mladić po imenu Zvonimir Rogoz.. U sitnim satima rešio je da svoju glumačku karijeru nastavi upravo u Pragu. Ni sanjao verovatno nije da će ga ta odluka dovesti, do jedne od najvećih diva filma, prelepe Hedi Lamar.

A onda je održano i prvo klupsko prvenstvo tadašnje države.

Ante Pavlović, HNS: „Prvo prvenstvo je odigrano 1923. godine. To je praktično bilo plej-of prvenstvo. Prvi prvak je bio Građanski iz Zagreba. Ovaj klub je bio i poslednji prvak prve Jugoslavije, 1940. godine“.

Nacionalni tim je nastavio da igra prijateljske utakmice. I već 1930. godine, dok je bioskopska publika uživala u šlagerima sa filmskog platna, usledilo je prvo, veliko iskušenje – Prvo Svetsko fudbalsko prvenstvo u Urugvaju.

Zdravko Reić, novinar: „1930. godine, Hrvati i Srbi su se posvađali oko toga gde će biti sedište Jugoslovenskog fudbalskog saveza“.

Miroslav Rede, novinar: „Neprekidno su bile razmirice koje sedište zaslužuje da bude primarno, Beograd ili Zagreb. Zbog odluke da to bude Beograd, reprezentacija je ostala bez igrača iz Hrvatske“.

Bojkot i put od tridesetak dana po uzburkanom Atlantiku bili su uvertira.

Srđan Mrkušić, golman: „Pričalo se da se išlo brodom, gde su igrači i trenirali“.

Kada su ih svi već otpisali, desila se senzacija. Jugoslavija, uglavnom sastavljena od igrača iz Srbije, pobedila je Brazil sa 2:1! Golove su postigli: Aleksandar Tirnanić – Tirke i Ivica Bek. Golman Milovan Jakšić je branio sve, pa je tako nakon te utakmice zasluženo dobio nadimak „El Grande“ Milovan.

Srđan Mrkušić, golman: „Nije bilo nikakvih radio-prenosa. Rezultat si mogao da saznaš tek sutradan. Kasnije smo saznali, kako smo se proslavili kao Jugoslavija“. 

U polufinalu, malo uzavrela atmosfetra, malo uobičajena pristrasnost sudija, par policajaca i uglavnom odlična igra domaćina, dovela je do poraza od 6:1. Pošto utakmica za treće mesto nije bila predviđena, u istoriji je ostao zabeležen podatak da je reprezentacija Jugoslavije na prvom Svetskom prvenstvu, osvojila treće mesto.

Zahvaljujući uspehu u Urugvaju, fudbal je postao, i naravno ostao, najpopularniji sport.

Srđan Mrkušić, golman: „Kao svi dečaci onoga doba, pikali smo lopte, ali to nisu bile one prave lopte, nego krpenjače, novine zašivene u nekoj čarapi. Igrali smo po poljanama“

Marko Valok, fudbaler: „S krpenjačom smo se stalno „družilI“, čak i po mraku ispod uličnih svetiljki“.

Srđan Mrkušić, golman: „Čitav Split je imao jedan teren pod šljakom. To je bilo Hajdukovo igralište. Igralo se od ujutro do uveče i nisi nikako mogao da ga oštetiš“.

Marko Valok, fudbaler: „Bio sam zanesenjak da skupljam sličice poznatih fudbalera iz tog doba. Kada sam popunio album, otišao sam u Beograd, kod Liona, predao popunjen album i dobio sam loptu, šnirač i pumpu i to je bio praznik za sve nas u mojoj ulici. Umesto krpenjače, dobili smo pravu fudbalsku loptu“.

Srđan Mrkušić, golman: „U to vreme gimnazijalcima je bilo zabranjeno da igraju fudbal. Nekako se smatralo da je za sve nas koji idemo u školu, to bila neka vrsta poroka“.

Stadioni su bili puni. Gradski derbiji u Zagrebu i Beogradu, bili su prave poslastice.

Srđan Mrkušić, golman: „BSK je imao takvu upravu, da je hteo da pojača redove Jugoslavije, kako bi bilo što više rivaliteta. S jakom Jugoslavijom i BSK je prosperirao““.

I dok je iznad njih, lebdeo držeći se zubima za avion – „Čovek od čelika“, Dragoljub Aleksić, terenima su harali najbolji igrači tog perioda: Glazer, Velfl, Ico Hitrec, Moša Marjanović, Aleksandar Tirnanić...

Marko Valok, fudbaler: „Kao klinac od 12-13 godina, jednom sam u Beogradu gledao utakmicu Jugoslavija – BSK, na starom Zvezdinom terenu“.

Srđan Mrkušić, golman: „Današnja „Marakana“ je bilo igralište Jugoslavije, dok je na stadionu Partizana, nekada igrao BSK. Umelo je na te mečeve da dođe i do 20.000 ljudi“.

Miroslav Rede, novinar: “Bilo je timova koji su komotno mogli da se mere s najboljim evropskim ekipama iz tog doba, čehoslovačkim, mađarskim i austrijskim. Treneri iz tih zemalja, kao što je bio Bukovi, dolazili su u Jugoslaviju i doneli taj impuls, koji je bio potreban našem fudbalu“.

Zdravko Reić, novinar: „Jedan od velikih igrača, Jirži Sobotka iz čehoslovačke reprezentacije, igrao je za Hajduk, pred Drugi svetski rat“.

Hajduk, možda nije bio najbolji tim stare Jugoslavije, ali je svakako bio najspecifičniji...

Srđan Mrkušić, golman: „Hajduk je imao nekoliko dobrih golmana, ali su okolnosti bile takve da je jedan umro, jedan je dobio drugu službu, jedan je bio premešten, pravi amaterizam... I odjednom, kao gimnazijalac sedmog razreda, dobio sam poziv da branim za Hajduk. Pomislio sam šta će biti ako doznaju u kući ili gimnaziji da igram. Međutim, igrao sam godinu dana pod tuđim imenom. To je bila senzacija za to vreme“.

Zdravko Reić, novinar: „Kad je Hajduk gostovao u Zagrebu ili Beogradu, onda su se ljudi okupljali na tri punkta: oko Staroga placa, pod murvu, gde su bili montirani megafoni da se mogu slušati promene rezultata, na rivi i na „pjaci““.

Upravo je fudbal kao metaforu sukoba, iskoristio i Zdravko Šotra, u antologijskoj seriji „Više od igre“.

I dok se u vazduhu osećala napetost zbog nadolazećeg rata, a Topalovići uspešno razvijali svoj unosni grobarski biznis, reprezentacija Jugoslavije je ostvarila još jednu istorijsku pobedu. Bilo je to 18. maja 1939. godine u Beogradu. Utakmica, Jugoslavija – Engleska.

Srđan Mrkušić, golman: „Ta utakmica je bila prava senzacija. Englezi su bili neprikosnoveni na svetu“.

Stadion je bio prepun od devet sati prepodne. Narod se tiskao ne bi li gledao najjaču selekciju tog doba, tvorce fudbala – Engleze.

Srđan Mrkušić, golman: „Igralo se na stadionu BSK-a, pred 25.000 gledalaca, iako stadion prima pet hiljada manje. Sećam se kao sada, da je Ljuba Lovrić branio odlično i da mu čuveni engleski igrači nisu mogli ništa. Mi smo na kraju pobedili sa 2:1“.

Engleska javnost bila je zaprepašćena.

Srđan Mrkušić, golman: „Posle su pričali po novinama kako su jeli neki luk, koji im nije prijao i da su zato izgubili, ali u istoriji je ostalo zapisano, kako smo ih pobedilI“.

Ova pobeda značila je kraj „bel epoque-a“ jugoslovenskog fudbala. Počeo je rat. Jedino je Hrvatska reprezentacija u okviru NDH odigrala nekoliko utakmica protiv zemalja članica sila osovine. Paralelno se igrala i liga NDH.

Ante Pavlović, HNS: „Drugi svetski rat doneo je bitne promene na ovim prostorima. Italijani su okupirali Dalmaciju, Hajduk je prestao igrati, a na području NDH, igrala se liga“.

U Beogradu, su se i pod okupacijom igrale utakmice sve do 1943. godine, dok je Dragoljub Aleksic u ilegali snimao svoju naivnu 'Nevinost bez zastite'.

Srđan Mrkušić, golman: „Čuveni BSK sa Mošom Marjanovićem igrao je utakmice u Obrenovcu za deset kila beloga brašna“.

Obraz jugoslovenskog fudbala odbranio je Hajduk iz Splita. Preimenovan u klub Narodno-oslobodilačke vojske Jugoslavije, u tom trenutku je predstavljao ono, što će par decenija kasnije u kinematografiji postati Velimir Bata Živojinovic.

Zdravko Reić, novinar: „Kad su došli Italijani i kada je Pavelić prodao Dalmaciju, Hajduk je mogao da igra u italijanskoj ligi. Italijani su hteli da Hajduk promeni ime u „Spalato“. Znam da su u Hajduku prvo sklonili osvojene pehare, koji su bili pohranjeni u pećnici jedne splitske poslastičarnice“.

Srđan Mrkušić, golman: „Potom su polako igrači odlazili jedan po jedan na ostrvo Vis, gde je bila slobodna teritorija. Tamo je Hajduk obnovljen“.

Zdravko Reić, novinar: „Hajduk je, posle niza pobeda 1944. godine nad savezničkim timovima, uglavnom engleskim, dobio poziv da odigra utakmicu protiv najboljih engleskih fudbalera, na kojoj se skupljala pomoć za partizanske ranjenike. Hajduk je izgubio sa 7:2, jer su igrači bolovali od dizenterije, ali je ta fudbalska utakmica bila najveća u okupiranoj Evropi“.

Hajduk je tako stekao kredit kod Tita, i dobio privilegiju da nakon Drugog svetskog rata, bude gotovo jedini fudbalski klub na ovim prostorima, koji je zadržao svoje predratno ime.
Ali to, to je već druga priča... 

Kliknite ovde da biste pogledali trejler.