Šesta epizoda

Rat je bio, rat se završio... Jedni vladari su odlazili, drugi su dolazili... Kraljevina je postala zemlja proletera... a fudbal... fudbal je naravno i dalje skromno bio, najvažnija sporedna stvar na svetu.

Dolaskom komunista na vlast, zabranjen je rad uglavnom svih predratnih klubova.

Ante Pavlović, HNS: „Po završetku Drugog svetskog rata, zabranjeno je bilo najvažnijim klubovima da nose predratna imena“.

Tadašnja takozvana "napredna omladina" Srbije, što je u slobodnom prevodu značilo „služba“, osnovala je svoj klub .

Srđan Mrkušić, Crvena zvezda: „Osnivačka skupština Crvene zvezde održana je u prostorijama današnjeg DIF-a. Još uvek rat nije bio završen. Odjekivale su borbe na Sremskom frontu. U prostoriji su stolovi bili drveni, stakla su bila razbijena i više je bilo uniformisanih ljudi, nego onih u civilu“.

A onda je došlo i vreme da se klubu da ime.

Srđan Mrkušić, Crvena zvezda: „Bilo je raznih predloga, te Lokomotiva, te Dinamo... Neko je rekao: „Pa moglo bi da bude Zvezda...“, a ja pošto sam bio u BSK-u, rekao sam: „Neka bude Plava zvezda“. Međutim, plava boja se u to vreme nije najbolje kotirala, pa su me ućutkali. Onda je ustao Slobodan Ćosić i rekao: „Kad je već Zvezda, neka bude Crvena zvezda““.

Uroš Đurić, slikar: „Mi smo klub pandurskih otpadnika, jer je pravi pandurski klub bio Dinamo, odatle plava boja“.

(old_image)Delovi HAŠK-a i Građanskog činili su okosnicu novog zagrebačkog kluba – Dinama.

Tomislav Crnković, Dinamo: „Mi smo tada imali sastanak, jer je klubu trebalo dati ime. Većina je bila za to da se klubu da ime Dinamo. Međutim, bila je tu jaka opozicija, koja je bila protiv, jer su to ime imali kijevski i moskovski Dinamo“.

Miroslav Rede, novinar: „Bilo je tu i komičnih predloga, da se zove Pajser, Šmajser, ali su pobedili oni koji su želeli da daju ime po uzoru na sovjetske klubove“.

Tomislav Crnković, Dinamo: „Mislim da se u tome nije pogrešilo, publika je to prihvatila i Dinamo je postala prva momčad Zagreba“.

S obzirom da je policija završila svoj deo posla, na red je došla i vojska. Osnovan je, a kako drugačije... Partizan

Marko Valok, Partizan: „Partizan je formiran po ugledu na sovjetski tim Crvene armije“.

Tomislav Crnković, Dinamo: „Partizan je nastao od 32. divizije, a ona je pripadala zagrebačkom korpusu. Došla je direktiva iz Beograda, da ekipa mora ići u Beograd. Tako je u Zagrebu stvoren beogradski klub, koji je prozvan Partizan“.

Žarko Zečević, Partizan: „Ideja o stvaranju Partizana stvorena je među vojnim funkcionerima u to vreme i 1945. godine u oktobru formirano je Sportsko društvo „Partizan“ sa pet sekcija, među kojima je bila glavna fudbalska sekcija“.

Jedini klub koji je zadrzao predratno ime, bio je miljenik druga Tita, Hajduk iz Splita.

Zdravko Reić, novinar: „Takav Hajduk je bio i biber i so te nove jugoslovenske lige, jer svi su bili novajlije osim Hajduka, koji je imao svoju tradiciju“

U drugim delovima zemlje formirani su mahom novi klubovi. Kumovi, poneseni revolucionarnim žarom, imena klubova posvećivali su svetloj budućnosti i radnom narodu: Sloboda, Budućnost Radnički, Proleter... ili je naprosto geografija odradila svoje: Sarajevo, Vardar, Osijek, Rijeka...

I pored promena u ideologiji, gašenja i preimenovanja klubova, fudbalom su i dalje dominirali klubovi iz Srbije i Hrvatske. Stvorena je VELIKA ČETVORKA.

(old_image)Zdravko Reić, novinar: „Crvena zvezda je uglavnom bila srpski klub, imala je puno navijača, ali je to uglavnom bila srpska populacija. Partizan je bio vojni klub i sve starešine su u to vreme navijale za Partizan. Dinamo je bio hrvatski klub, dok se Hajduk smatrao jugoslovenskim klubom“.

Četiri giganta, koja do današnjih dana ostaju zaštitni znak fudbala na ovim prostorima, bez obzira na ideologiju, ratove, podele...

„Bili“ Hajduk, crno–beli Partizan, modri Dinamo... i crveno-bela Crvena zvezda.

Vladimir Beara, Hajduk: „Mi smo za sebe smatrali da smo najbolja ekipa u Jugoslaviji. Partizan za sebe, Zvezda za sebe, Dinamo za sebe. Cilj je bio osvojiti prvenstvo“.

Srđan Mrkušić, Crvena zvezda: „I počeo je jedan rivalitet između Zvezde i Partizana. Međutim, u prvim utakmica gotovo svi su listom navijali za Zvezdu. Bar 95 posto stadiona“.

Marko Valok, Partizan: „Imali smo jednog ludog navijača Partizana, koga su nosili na ramenima do Terazija. On je stalno skandirao „Bobek dribla volove, Valok daje golove““.

Srđan Mrkušić, Crvena zvezda: „Međutim, bez jake Zvezde nema jakog Partizana i obrnuto i to treba negovati“.

Vladimir Beara, Hajduk: „Mi smo bili prijatelji, iako smo igrali u različitim klubovima. Bernard Vukas je uvek bockao ko je najbolji, a svi smo bili prijatelj, Bobek, Rajko...“.

Tomislav Crnković, Dinamo: „Mi smo sa beogradskim klubovima imali rivalstvo, ali je rivalstvo bilo zdravo, sportsko. A ovo što se dešavalo između Dinama i Hajduka, to je bilo trulo. Nije bilo zdravo...“

Vladimir Beara, Hajduk: „Dinamo i Hajduk su bili glavni predstavnici hrvatskog nogometa i taj elektricitet ko je bolji, ostao je do dan-danas“.

I dok su u godinama tik posle rata, mladi jurili udarničke značke i mlade udarnice na radnim akcijama... a u bioskopima prikazivani Slavica, Barba Žvane i ostali partizanski filmovi, fudbalom je na ovim prostorima dominirao, naravno, Partizan.

Žarko Zečević, Partizan: „Na prvom posleratnom prvenstvu šampion je bio Partizan i prvi osvajač kupa je bio Partizan. Interesantno je da je prvi šampion i osvajač kupa sledeće Jugoslavije, takođe bio Partizan“.

Generali su pored svojih svakodnevnih obaveza prema državi i svetskoj revoluciji, našli tu i tamo vremena da u Partizan dovode tadašnje najbolje igrače iz cele zemlje. Kao posledica prapočetaka menadžerstva, tačnije njegove komunističke verzije, u Beograd stižu najbolji hrvatski fudbaleri: Stjepan Bobek, Zlatko Čajkovski, Branko Zebec...

Srđan Mrkušić, Crvena zvezda: „Beogradska omladina koja je igrala fudbal, uglavnom je prišla Crvenoj zvezdi, kao ja, Mitić, Đajić... igrači BSK-a i Jugoslavije. Nije imao ko da igra za Partizan. Tako da su mobilisali igrače u Zagrebu, i kao vojna lica su ih prebacivali u Beograd. Tako su došli Glazer, Čajkovski, Bobek... malo ih je bilo iz Beograda“.

Miroslav Rede, novinar: „Nisu svi igrači iz Zagreba, kakva je fama vladala do danas, prinudno odlazili u Partizan. Bilo je igrača koji su dobrovoljno postajali fudbalerima Partizana, kao što su Zebec i Belin. Ili im se neko zamerio u zagrebačkim klubovima ili su tamo imali bolje uslove“.

Marko Valok, Partizan: „Postojala je i dvogodišnja armijska fiskulturna škola u okviru Jugoslovenskog sportskog društva Partizan. To je bio internat za te sportiste vojnike“.

Miroslav Rede, novinar: „To znači da su za vreme služenja vojnog roka mogli igrati fudbal, da su bili plaćeni u vidu hranarina i da su bili bliži reprezentaciji“.

Hajduk je, takođe, bio privilegovan zbog revolucionarnog pedigrea i tako štrpnuo deo slave Partizana. Na proslavi titule 1950. godine, oformljena je i prva navijačka grupa na ovim prostorima, Torcida.

Zdravko Reić, novinar: „1950. kada je osnovana Torcida, na i oko igrališta se skupilo 30.000 gledalaca iako je stadion primao samo 15 hiljada. To je sve divljalo od radosti“.

(old_image)Pedesetih godina i državni tim beleži uspehe. Zapravo, to je period najsvetlijih momenata reprezentativnog fudbala. Jugoslavija je četiri puta za redom učestvovala u završnicama svetskih šampionata i isto toliko puta igrala u finalima olimpijskih turnira.

Svaka respektabilna fudbalska enciklopedija, posvećuje i danas ogromnu pažnju najboljim igračima posleratne Jugoslavije, takozvanoj olimpijskoj reprezentaciji: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek i Zebec.

Vladimir Beara, Hajduk: „Vi kada vidite te igrača, pa to su bili.. umetnici“.

Tomislav Crnković, Dinamo: „Mi smo, pre svega, bili prijatelji. Nije se gledalo ko je tu veliki, a ko osrednji igrač“.

Miroslav Rede, novinar: „Ja mislim da su se tu splele sjajne generacije, ponikle u Beogradu, Zagrebu, Splitu, pa i u Sarajevu“.

Tomislav Crnković, Dinamo: „Mi smo se kao jedna prava momčad družili. Zajedno se radovali, smejali se, patili kada bi izgubili. Ponašali smo se kao jedna familija. To je bila ta olimpijska momčad“.

Uspesi nacionalnog tima uvode fudbal i u bioskopske dvorane. Za film, „Plavi 9“ Kreše Golika, tražila se karta više.

Prvi značajan uspeh na jednom zvaničnom takmičenju, reprezentacija nove Jugoslavije postiže 1948. na Olimpijskom turniru u Londonu.
Posle pobede na domaćinom, nacionalni tim je u finalu poražen od Švedske 3:1.

Dve godine kasnije, reprezentacija Jugoslavija prvi put avionom prelazi Atlantik, i sleće na Marakanu.

Srđan Mrkušić, Crvena zvezda: „Mi smo odavde prvo išli vozom za Bern, pa smo tamo neki avion hvatali do Kazablanke, pa smo odatle išli do Ekvadora, Recifea, da bi na kraju sleteli u Brazil. Kad smo videli Rio de Žaneiro, mi smo se svi oduševili. Čuvena plaža Kopakabana, ogromna statua iznad grada, „Glava šećera“... Oni su samo bili oduševljeni fudbalom i automobilizmom, ništa ih drugo nije interesovalo“.

Brazil, Rio i prvo posleratno svetsko prvenstvo. I sve je krenulo sa dve lake pobede. A onda, jedna razbijena glava, preko 150.000 navijača i favorizovani domaćin, sprečili su „plave“ na putu do polufinala.

Srđan Mrkušić, Crvena zvezda: „Tada su bile po četiri grupe. Mi smo bili u grupi sa Brazilom, Švajcarskom i Meksikom, a samo jedan je išao dalje“.

Vladimir Beara, Hajduk: „Tukli smo Švajcarce bez problema, kao i Meksiko, a onda je došao Brazil“.

Srđan Mrkušić, Crvena zvezda: „I onda je došla ta čuvena utakmica sa Brazilom na „Marakani“, koja je tada otvorena. 200.000 gledalaca... Utakmica je bila neverovatna, svi smo bili pod psihozom, uzbuđeni...“.

Vladimir Beara, Hajduk: „Kako smo izlazili iz tunela na teren, Rajko (Mitić) se ranije uspravio i udario glavom u železnu šipku i rasekao glavu...“

Srđan Mrkušić, Crvena zvezda: „U međuvremenu, utakmica je počela i mi smo već u 10. minutu primili gol. Na poluvremenu, kada smo se povukli u svlačionice, nastala je mala prepirka, mogli smo ovo, mogli smo ono... Rajko je došao i rekao: „Šta se svađate, kad je i dalje 0:0“. Nije ni znao da smo primili gol“.

Brazil je jednostavno morao u finale.

Srđan Mrkušić, Crvena zvezda: „Da smo pobedili, bili bi linčovani. Bilo je 200.000 ljudi sa zastavama i transparentima, a na jednom je pisalo: „Vitoria e Morte“, odnosno „Pobeda ili smrt“. Bilo je teško igrati pod tim uslovima“.

Sledece veliko iskušenje, Olimpijada u Finskoj.

Tomislav Crnković, Dinamo: „Reprezentacije su tada bile zaista veoma jake. Sećate se našeg susreta sa Rusima?“

(old_image)Mali finski grad Tampere, i fudbal kao paradigma sukoba dve do juče bratske ideologije. Ljudi su se na ulicama tiskali ispred radija, ne bi li uživo učestvovali u borbi protiv Sovjetskog Saveza, Informbiroa, Staljina...

Zdravko Reić, novinar: „U ono vreme utakmica sa Rusima je bila svetski fenomen. To je bilo stvarno „više od igre““.

Vladimir Beara, Hajduk: „Oni su išli jednom stranom ulice, mi drugom i niko nije smeo reći ni reč... Došao nam je Titov kurir, koji nam je doneo telegram od predsednika i rekao „Borite se, ne samo sportski, nego i politički, za istinu i pravdu“. I to nas je pokosilo“.

Kako i dolikuje borbi titana, i rezultat je bio antologijski.

Vladimir Beara, Hajduk: „Igrali smo kao sat, kao da si sve igrače namazao uljem. A kiša je padala sve vreme...“

Tomislav Crnković, Dinamo: „Svaki udarac na naš gol bio je gol, a interesantno i svaki naš udarac na njihov gol, bio je gol. To je bilo neverovatno, kao ping-pong. Nakon 5:1 za nas, bilo je 5:5“.

U ponovljenoj utakmici sve je bilo mnogo, mnogo lakše.

Vladimir Beara, Hajduk: „Dva dana kasnije igrali smo novu utakmicu. Trener Toni Pogačnik je rekao: „Neću u 16 metara da vidim nijednog odbrambenog igrača. Pustite Bearu, ako uđe neko od njihovih“. Tako je i bilo, dobili smo ih sa 3:1“.

Slavlje je širom zemlje bilo neopisivo. Ova pobeda je bila toliko velika, da ni poraz u finalu od 1:0 protiv Puškaša, Kočiša i ekipe nikome nije toliko teško pao.

Vladimir Beara, Hajduk: „Mogli smo mi protiv njih, ali smo malo imali i peha“.

Zdravko Reić, novinar: „U to vreme su Mađari bili najveća sila, a Beara je odbranio penal Puškašu“

Pedesetih godina rađa se novo fudbalsko rivalstvo. Sa jedne strane „naši“, sa druge „njihovi“.

Tomislav Crnković, Dinamo: „Nemci su imali dobru reprezentaciju, nema sumnje...“.

Nama Nemci nisu previše ležali. Onako uporni i dosadni, spremni ne na 90 nego na 190 minuta, nisu baš imali previše milosti prema fudbalskim boemima, kakvi su bili „plavi“, pa i mađarska „laka konjica“.

Tomislav Crnković, Dinamo: „Mi smo stalno govorili kako Nemci igraju „fizički nogomet“. To nije tačno, oni su igrali odličan nogomet“.

U sve to, upleli su se i počeci tržišne ekonomije. Svetsko prvenstvo u Švajcarskoj upravo je pokazalo razliku između kapitalizma i socijalizma.

(old_image)Miroslav Rede, novinar: „1954. godine, obećano je reprezentativcima Jugoslavije, da će dobiti 100 dolara, ako prođu grupu, a prošli su...“.

Tomislav Crnković, Dinamo: „Kako u prvom trenutku nismo dobili ništa, na sastanku smo odlučili da odemo kod druga Tita. Brzo su se našli novci i dali su nam premije od ranijih utakmica“.

Vladimir Beara, Hajduk: „Pred četvrtfinale s Nemcima, niko nije mogao da spava. Znao sam kako ćemo proći. Izgubili smo sa 2:0“

Nakon ovog Svetskog prvenstva, Jugoslavija sebi zadaje nov domaći zadatak – pobediti Nemačku. Mundijal u Švedskoj 1958. godine, geografski je promenio fudbalsku mapu sveta.

Tomislav Crnković, Dinamo: „Rađaju se nove reprezentacije, fudbal se menja, stari fudbaleri odlaze, mladi dolaze...“.

Došlo je do smene generacija, kako u svetskom tako i u jugoslovenskom fudbalu.

Vladimir Beara, Hajduk: „Ekipa je bila sasvim solidna. Mala su bila tumbanja unutar ekipe. Zebec je igrao centarhalfa“.

Reprezentacija Jugoslavije, opterećena povredama u grupi je bila sa Škotskom, Francuskom i Paragvajem.

Vladimir Beara, Hajduk: „Protiv Škota smo igrali 1:1, dok smo protiv Francuza počeli da se oporavljamo. Miloš (Milutinović) je igrao odlično i tukli smo Francuze sa 3:1. E, a protiv Paragvaja, onih „muvaroša“ bilo je teško...“

Dragoslav Šekularac, Crvena zvezda: „Vodili smo sa 3:1 i da smo ih dobili, išli bi dalje na Irce i sve bi bilo mnogo lakše. Ali mi smo odigrali 3:3. Mene su povredili na toj utakmici i na kraju smo išli na stare poznanike“.

Nova generacija, pred starim domaćim zadatkom. Opet u četvrtfinalu, Nemci.

Dragoslav Šekularac, Crvena zvezda: „Ran je Krivokući dao gol iz „mrtvog ugla“ i slavili su sa 1:0“.

Između dve frustracije od nemačke selekcije, smestilo se novo olimpijsko srebro. U Melburnu 1956. Jugoslavija gubi 1:0 u finalu od Sovjetskog Saveza pred neverovatnih 120.000 gledalaca.

Duh olimpizma i ovog puta je pobedio....

Dragoslav Šekularac, Crvena zvezda: „Olimpijada se uvek rado sećam zbog tog drugarstva. Prvi put su se prenosile igre na televiziji, pa smo stalno odlazili u TV salon da gledamo. To su bile lepe uspomene i sada mi je žao što ne mogu da učestvujem ponovo na nekom svetskom prvenstvu ili Olimpijadi“.

Kliknite ovde da biste pogledali trejler.