MOJE PUTOVANJE IZ SNOVA - Ivana Mihić: Čudesni svet Pariza

Foto: Hello!

Poznavaoci ovog grada takođe ističu još jedan poželjni preduslov za pravi doživljaj Pariza a to je – zaljubljenost! Jer, u tim trenucima, ljudski duh uzburkan ljubavnim vibracijama spreman je da uoči do najsitnijeg detalja svu lepotu i prefinjenost, da shvati suštinu umetničkog izraza velikih stvaralaca, kao i snažnu potrebu graditelja za grandioznim zamasima kojima grad obiluje. Proleća 2013. godine imala sam sreću da ispunim sve pomenute preduslove.

Nakon napornog poslovnog perioda uzela sam duži odmor i odlučila da se uputim na pravo studijsko putovanje u Pariz. Grad sam već pomalo poznavala jer sam ga od detinjstva posećivala ali uvek na najviše desetak dana. Svakako da je to tada bilo dovoljno da iz više navrata posetim najznačajnije muzeje kao što su Luvr, Orsej, Roden, centar moderne umetnosti Žorž Pompidu... kulturno-istorijske spomenike poput Trijumfalne kapije, Palate Invalida, Napoleonovog groba, Trga Konkord, Aleksandrovog mosta, Gran palea, Ajfelovog tornja... crkava poput gotske katedrale Notr Dam i bazilike Sakr Ker, Jelisejskih polja, umetničkih četvrti Monmartr i Monparnase, groblja Pjer Lašez na kome počivaju mnoge značajne ličnosti (Balzak, Šopen, Oskar Vajld, Edit Pjaf, Marija Kalas, Džim Morison...,), nekoliko pozorišta kao Komedi Fransez i Marinji na Jelisejskim poljima, Operu Garnije, bioskope (u jednom od njih, pored Jelisejskih polja, kao devojčica sam imala premijeru filma ''Varljivo leto '68” u kome sam igrala jednu od pet glavnih uloga), dvorce Fontenblo i Versaj, da ''bocnem'' noćni život u sjajnim klubovima i zabavu na najčuvenijim turističkim mestima sa revijalnim programima kao što su Mulen Ruž, Krejzi hors, Lido... da okusim kuhinjske gurmanluke i omirišem modna zbivanja po kojima je Pariz takođe čuven... ali nikako ne dovoljno za sve ono što sam od malena maštala da u glavnom gradu Francuske još istražim i proživim.

Tako sam u rano proleće 2013. godine započela svoj višemesečni boravak u raskošnom, inspirativnom i zavodljivom gradu koji sam žudela da upoznam iznutra. Da upoznam Pariz i prepustim se svakodnevnom životu u njemu, sa svim onim uobičajenim obavezama koje jedna Parižanka može da ima. Ali i dugačkim šetnjama bulevarima, uz reku Senu, po parkovima, arondismanima... Istraživanju po manje zvučnim ali isto toliko dragocenim muzejima, galerijama, po jazz klubovima, vinarijama, kupovini na pijaci i otkrivanju različitih kombinacija ukusa... Želela sam da pokušam da bolje upoznam mentalitet ljudi, njihove navike i običaje, vidim neke svoje prijatelje, pogledam neku predstavu... i, zašto ne, napravim neke poslovne kontakte. Takođe, čovek sa kojim sam bila u vezi živeo je u ovom magićnom gradu i celom mom boravku dao posebnu čar. Tako je još jedan od pomenutih preduslova za potpuni doživljaj Pariza bio ispunjen, a to je – ljubav!

Živela sam u 17. arondismanu, u ulici Rue de Levis, blizu živopisnog parka Monceau poznatog po čestim održavanjima tematskih mini sajmova kao što su sajam antikviteta ili sajam rukotvorina, cveća... Ulica Levisje danju bila zatvorena za saobračaj, osim za vozila nabavke u određenom terminu. Nedeljom se u njoj održavala pijaca na otvorenom gde su se na tezgama mogli naći najraznovrsniji plodovi. Bilo je tu voćki sa svih krajeva sveta, meni znanih i ne znanih, organski gajenog povrća, začinskog bilja (uglavnom iz Provanse) koje je svojim opojnim mirisima mamilo kupce u prolazu a mene budilo u zoru kroz otškrinuta vrata balkona. Največu gužvu po tezgama pravile su gomile jarko žutih banana, poreklom sa Martinika (čuvenog karipskog ostrva i prekomorske teritorije Francuske). Posebnost ovim uličnim pijacama davali su prodavci sa keceljama oko vrata koji su neretko zvučali kao da se svađaju a zapravo su iz sveg glasa izvikivali ponudu proizvoda sa svojih tezgi. Na nekim tezgama, više nalik stolovima, mogle su se videti izložene i velike boce vina i šampanjaca koje su slobodno, bez ikakvog obezbeđenja stajale lako dostupne svim prolaznicima bez bojazni od mogućih kradljivaca. Ulica je bila dugačka 200-300 metara. Pored ulaza u moju zgradu nalazila se pekara a uz nju prodavnica delikatesnih sireva. I jednoj i drugoj bilo je teško odoleti. Prvoj više u jutarnjim a drugoj u poslepodnevnim časovima. Dvadesetak metara dalje, na trgiću Levis, bio je kafe u kome sam počinjala dan uz kapućino poslužen sa popularnim makaron kolačićem u izradi čuvene modne kompanije Hermes kojoj je to bio uzgredni ''slatki biznis''. Makaron njegove proizvodnje imao je neobičnu glazuru koja je, kada ga zagrizete, usne bojila zlatastim česticama. Šarmantni konobari u kafeu ulepšavali su mi svako jutro pozdravljajući me sa: Bonjour belle de la Serbie!

Svake večeri tokom dva meseca pravila sam plan za posetu određenim znamenitostima narednog dana. Dešavalo se da dnevno obiđem i nekoliko lokacija.
Već prvog jutra kupila sam propusnicu koja mi je omogućavala višednevni ulazak u gotovo sve muzeje, bez čekanja u redu za karte. Na propusnici su pisala imena i adrese muzeja kao i plan grada sa listom mogućih prevoza. Sledeči te putokaze otkrila sam desetine malih muzeja za koje do tada nikada nisam čula a ispostavilo se da su prava riznica. Jedan od njih je muzej srednjevekovne umetnosti i kulture - Musee de Cluny. Poput kakvog srednjevekovnog malog dvorca, ovaj muzej u svojim odajama skrivao je prava čudesa. U njegovoj blizini, kao i u blizini univerziteta Sorbona i prelepog Luksenburškog parka, izdiže se grandiozni Panteon iz XIX veka koji je prvobitno bio izgrađen kao crkva a potom pretvoren u mauzolej gde se nalaze kripta mnogih velikana Francuske koji su obeležili istoriju. Izgrađen je po ugledu na antički. Kada sam naišla na ovu moćnu građevinu prvo mi je zastao dah a potom mi je srce zadrhtalo kada sam ugledala nad ulazom ogroman natpis krupnim zlatnim slovima: SVOJIM VELIKIM LJUDIMA, ZAHVALNA OTADŽBINA.

Drugi udar uzbuđenja sačekao me je odmah po ulazu u ogroman hol sa tavanicom neslućene visine koja zadivljuje. Bila sam toliko opčinjena lepotom i snagom prostora u koji sam ušla da su mi noge klecnule. Nakon desetak minuta smogla sam snage da siđem u prostorije ispod zemlje gde su se nalazili grobovi. Tu sam doživela treći udar kada sam obilazeći kripta shvatila da se nalazim na mestu gde su okupljeni sve sami mudraci, neverovatni talenti i ličnosti poput: Igoa, Rusoa, Voltera, Marije I Pjera Kiri, Miraboa, Aleksandra Dime, Maraa... Interesantna je priča o filozofima Volteru i Rusou koji su bili savremenici, ali su zastupali različite, dijametralno suprotne ideje i bili u neprestanom sukobu. Volter je bio aristokrata i podržavao bogataše, a Ruso je zastupao ideje na strani naroda. Njihov sukob je simbolično nastavljen i posle njihove smrti upravo u Panteonu gde su im grobovi postavljeni jedan naspram drugog. Volterov je od mermera, gizdav, sa statuom koja kao da se nadmeno obraća Rusou čiji grob je od drveta, skroman a on sa bakljom u ruci koja viri iz groba i poručuje Volteru da je on taj koji osvetljava put kojim ga vodi.

Sledeće uzbuđenje doživela sam kada smo posetili biblioteku ''Fransoa Miteran'' koja je drugo krilo Nacionalne biblioteke Francuske (prvo krilo zove se Rišelje) i broji oko 30.000.000 knjiga! Kako onda da čovek ne bude ushićen kada otkrije samo taj podatak! Kada otkrije da je neko sve te knjige sačuvao i očuvao! Kada vidi plato sa dve ogromne zgrade od stakla i metala, nalik kulama koje dotiču nebesa, prepune knjiga sa mislima i stavovima miliona pisaca, znanjem i čudesnom duhovnom energijom i snagom. Na sredini platoa, između dve kule, izranjala je prava šuma raznovrsnih listopadnih i četinarskih stabala. Ideja arhitekte da spoji samu živu prirodu kroz šumu ''života'', i živote i zbivanja zabeležene u knjigama - stvarne ili izmaštane, izuzetno me je uzbudila i pokrenula.

Šetnja uz Senu je poseban doživljaj. Katedrala Notre-Dame izuzetne je lepote a u njenoj blizini, preko mostića, nalazi se knjižara ''Shakespeare and Company'' u kojoj se mogu pronaći najraritetnija izdanja knjiga. Nešto dalje, ređaju se splavovi sa restoranima i klubovima, kao i bazen na vodi Josephine Baker, zimi pokriven a leti bez krova, koji je poseban doživljaj za kupače. Po lepom danu obavezno bih svraćala do parka Tiljerije, istorijskog parka pored palate Luvr, a onda produžavala laganim hodom do Jelisejskih polja gde bih popila kafu ili čaj. Jednom prilikom išli smo na, za mene veoma poseban, ručak u katakombama prekrasne crkve Madlena. Ta crkva bila mi je naročito draga jer sam početkom devedesetih, igrajući Roksanu u predstavi ''Sirano od Beržeraka'' u Narodnom pozorištu, u tekstu spominjala ovu monumentalnu crkvu neoklasicističkog stila sa dugačkim kolonadama. Ručak su spremale monahinje a na meniju smo mogli birati između dva jela: specijalnih sendviča Monsieur Croque ili Madame Croque, i jela od zeca. Nažalost, ja sam izabrala jelo od zeca koje je imalo stotine sitnih koščica pa ga je bilo nemoguće pojesti. Hleb je bio bezkvasni i jako je ukusan. Svi gosti posluženi su po izboru, crnim ili belim vinom sa crkvenih plantaža i vinskih podruma. Za dezert je serviran poseban koh u kozjem mleku.

Uz čuvenu Palatu Pravde iznad čijeg ulaza stoje natpisi SLOBODA, JEDNAKOST, BRATSTVO, nalazi se Sainte Chapelle, vrhunac gotske arhitekture. Sveta kapela je na neki način i simulacija carigradske Bogorodice Farske a u njoj se nalaze najsvetije ikone Isusa Hrista i Bogorodice. Odmah pored je Consiergerie, čuvena tamnica u koju su u vreme Francuske revolucije zatvarani ali i giljotinirani plemići a kasnije i sami revolucionari. Čudan spoj. Palata pravde, Sveta kapela, tamnica i giljotina na kojoj su giljotinirane glave i osuđenika i sudija.
Najstariji restoran u Parizu ''Le Procope'', osnovan je 1686. godine, i ''pamti'' posetioce od La Fontena, do Voltera, Rusoa, Bomaršea, Balzaka, Igoa, Verlena... Tokom XVIII veka bio je sedište liberalnih ideja, a tu su sedeli i Didro, Bendžamin Frenklin... Tokom revolucije tu su se susretali Robespjer, Danton i Mara. Jednom prilikom mladi Napoleon Bonaparta ostavio je ovde svoj šešir kao zalog za neplaćeni račun .Još uvek se tu nalazi taj šešir kao svojevrsni simbol prošlosti, kao i Volterov sto.

Jedne večeri dobila sam karte za hit operu prolećne sezone u Operi Garnier i sa radošću ih prihvatila. Sala je bila zaista impresivna, pomalo me podsećala na naše Narodno pozorište u Beogradu, ali sve je bilo nekoliko puta veće i raskošnije. Gledalište je bilo ispunjeno do poslednjeg mesta ali, avaj, predstava nije ispunila nijedno moje očekivanje.

Rodenov muzej veličanstveni je dokaz njegovog talenta. Pored zadivljujućeg Mislioca, suptilnog a strasnog Poljupca, u vrtu muzeja zastanete pred Građanima Kalea koji stoje okupljeni u svom svom nemiru, gnevu, buntu i očaju. Skulpturu je naručio grad Calais kao spomenik šestorici svojih građana iz XIV veka koji su dali svoje živote da bi spasli sugrađane. Neverovatan momenat mi se dogodio odmah po izlasku kada sam naišla na veliki povorku demonstranata koja se tiskala uzanom ulicom i kretala u pravcu Trga Konkord. Imali su slične izraze na licu, sličan grč u telu i gotovo su istovetnom energijom zračili kao malopređašnji Rodenovi Građani.
Tih dana održavao se i tradicionalni Pariski Maraton, jedan od pet najvažnijih u svetu. Od 50 hiljada upisanih, startovalo je 43 hiljade trkača sa cele zemljine kugle, a u cilj je ušlo 40 hiljada. Na pobedničko postolje popeli su se takmičari iz istočne Afrike – Kenijci i Etiopljani. Zadihani i znojavi trčali su punom snagom ka cilju kao da beže od nečega ili kao da hrle ka sreći koja će im promeniti živote. Pariz je, kao i svaki megalopolis, pun kontrasta. Nadomak glavnih bulevara pa čak i na njima mogu se videti ljudi koji spavaju na pločnicima, oni koji očekuju da im neko dobaci novčić dok nezainteresovano prolaze drugi ljudi ili čak mirno sede u kafeima i bučno čavrljaju o svakakvim temama. Pored blistave lepote zgrada, neretko zbunjuje životinjski izmet na pločnicima iako nema pasa lutalica već on dolazi od ljubimaca nemarnih vlasnika. Takođe, zbunjuju i neispražnjene kante za đubre čak i ispred centara kulture, što me je opet živo podsetilo na moj grad.

Les Frigos iliti Frižideri Pariza neobično su umetničko zdanje. Smešteno je u 13. arondismanu a nastalo je kada su ledena skladišta u kojima se nekada čuvala hrana u nedostatku pravih frižidera, potpuno prestala da rade. U velike zgrade useljavali su se umetnici praveći tu svoje studije, prvo na crno a potom i zvanično, kada je država shvatila da tim nepotrebnim zgradama može da se da nova funkcija a umetnicima podrška. Fasada Les Frigos kompletno je išarana grafitima, mnogi artisti odavno već tu i žive čineći pravu malu umetničku koloniju i pomalo se, s pravom, ljute ukoliko im priđete i fotografišete ih kao kakvu turistički atrakciju. Obilazeći zgradu osetili smo oblačiće dima marihuane a saksije sa prepoznatljivim listovima izvirivale su iz jedne kade, takođe obojene grafitima.

U kraju Mare nalaze se brojni noćni klubovi, kafei, umetničke galerije...Veoma mi je bio inspirativan taj kvart upravo kao centar alternativnog modnog, dizajnerskog i umetničkog izraza uopšte, gde se neguje slobodan duh i kreativnost. Na početku Marea nalazi se i Muzej Moderne umetnosti Žorž Pompidu koji je kada je otvoren izazvao revoluciju svojom smelom arhitekturom i hi-tech dizajnom. Preko puta tog centra nalazi se i Srpski Kulturni Centar u kome sam imala veče posvećeno mom književnom i filmskom radu. Imala sam priliku da predstavim svoje romane ''Led'', Moj jedini život'', zbirku kratkih priča i kolumni ''Jednostavni ljudi'' i da najavim pisanje romana ''Head Hunters'' koji je sada već u našim knjižarama. Iste večeri bio je prikazan i moj film ''Mehanizam'', titlovan na francuski jezik. Ovo veče predstavljalo mi je posebno zadovoljstvo a razgovor sa publikom upotpunio snažni doživljaj Pariza koji mi se svakodnevno uvećavao.

Posetu muzeju i naučnoj instituciji ''Musee du quai Branly'' posvećenu umetnostima i civilizacijama Afrike, Azije, Okeanije i Amerike, pamtiću po izuzetnim kolekcijama koje prikazuju univerzalnost ljudskog duha kroz umetničku različitost. Postavke su svojevrsno odavanje počasti prvim narodima i civilizacijama i njihovom artističkom izrazu. Zdanje ima oko 40.000 metara kvadratnih. U izložbenim prostorijama pušta se tiha muzika, u svakoj prostoriji upravo ona koja karakteriše podneblje i kulturu izloženih eksponata. Maske, perjanice, figure, oruđa i oružja, čamci, kanui, male lađe, figure ljudi, oslikani materijali, pera ptica i biljaka... Sve to osvetljeno je posebnim načinom, podcrtavajući živopisnost detalja.

Nedaleko odatle, nalazi se i Ajfelov toranj do koga sam došla ne bih li se opustila na kratko nakon višesatnog hodanja kroz neobične hodnike i prostorije Bronlija. Sela sam na klupicu, neposredno ispod tornja. Iza mene praćakale su se zlatne ribice u veštačkom jezercetu a na travnjaku su ležali i odmarali se mnogobrojni turisti. Obavila sam dva telefonska razgovora i nisam primetila da je u međuvremenu pored mene seo jedan stariji čovek sa štapom. Kada sam završila razgovor ljubazno mi se obratio i pitao na američkom engleskom koji to čudan jezik govorim. Rekla sam mu da sam Srpkinja i da u Parizu boravim dva meseca kao turista. On se vrlo zainteresovao za moje poreklo a potom kroz razgovor i za moje profesije kojima se bavim. Na licu mesta izvadio je lap-top i ušao na moj sajt.

On je bio Amerikanac, nemačkog porekla, i vlasnik novinskog izdanja Neue Presse za područje Severne Amerike, kao i organizator humanitarnih Narodnih kuhinja u Kaliforniji. Dugo smo sedeli i pričali, razmenili vizit karte, po njegovoj želji prosledila sam mu prevode mojih knjiga i kolumni na engleski jezik. Po povratku u Beograd, stigao mi je njegov mejl sa ponudom da napišem autorski tekst za Neue Presse što sam odmah učinila. Nakon objavljivanja tog teksta i lepih reakcija čitalaca, Neue Presse je objavio i stranicu posvećenu mom radu. Bila sam presrećna. Ovaj čudesni susret, koji se odigrao na samom kraju mog boravka u Parizu, kao u kakvom romanu ili filmu, pamtiću za ceo život.

Sve što sam pomenula u ovom kratkom osvrtu na moje nezaboravno putovanje samo je mali deo onoga što sam doživela. A sve što sam tamo proživela za ta dva meseca dokaz je da su čuda moguća, da nikada ne treba odustajati i da se zaista ne zna šta dobro može doneti novi dan!

Autorski tekst: Ivana Mihić
Priredila: Ivana Karanović