GORAN PAPOVIĆ: Potrošači u Srbiji su sve informisaniji o tome kako da se zaštite

Objasnite našim čitaocima šta je to što vaša organizacija radi, i koje su to metode kojima štitite potrošače.

- Nacionalna organizacija potrošača Srbije postoji već 13 godina, od 2004. kada je osnovana, i imamo kancelariju u Beogradu i u Novom Sadu. NOPS je savez organizacija potrošača i u ovom trenutku ima 12 organizacija u svom sastavu, s tim da treba naglasiti da nisu sve aktivne. Imamo tri centra gde pružamo pravnu pomoć potrošačima u vidu saveta, preporuka, a u nekim slučajevima čak preduzimamo i korak dalje pa idemo na sud. Smatramo da ljudi treba da znaju da se za svaki potrošački spor do 500.000 dinara ne plaća taksa, i isticanjem tog podatka želimo da ih ohrabrimo da uđu u spor čak i ako nešto što su kupili košta samo par hiljada dinara. Verujemo da svako ima pravo da za svoj novac traži i očekuje kvalitetnu robu i kvalitetnu uslugu. Mi se godinama bavimo upravo tim - savetovanjem, pokretanjem postupaka, zagovaranjem izmena i dopuna mnogih pravilnika... to su neke osnovne aktivnosti samog udruženja. Imamo i bazu podataka koja je usaglašena sa Evropskom direktivom klasifikacija roba i usluga i u ovom trenutku ona broji preko 32.000 podataka o potrošačima, njihovim žalbama, trgovcima... U svakom momentu, sa samo jednim klikom, možemo mnogo toga proveriti.

Rekli ste da je više od 90% prodavaca na Internetu lažno. Podatak je zabrinjavajući. Kako ste došli do te brojke i kako je moguće da je jedan od najzastupljenijih sredstava kupovine danas toliko kompromitovan?

- Kada govorimo o tome treba najpre postaviti pitanje kontrole i razmisliti koliko je nešto što je popularno uopšte primenljivo u Srbiji. Sve zemlje Evropske Unije imaju licencirane online prodavce. Da biste se bavili trgovinom morate dakle da imate licencu, da ispunite određene uslove, da ste pravno lice, preduzetnik, i naravno da podležete nekoj kontroli. Treba proveriti koliko prodavaca koji trguju robom preko Interneta zapravo ima licencu. Morate napraviti razliku između sajtova koji predstavljaju zvanične online prodavnice nekog poznatog brenda ili trgovinskog lanca i onih koji to nisu. Kod nas nije uređen sistem, nema kontrole. Kada sam govorio o tim procentima zapravo sam bio obazriv, ali statistički dolazimo do brojke od čak 95% prodavaca koji su obična fizička lica bez dozvole da se bave tim poslom. Kod nas ne postoji ni dovoljan broj inspektora, ni kuća za licenciranje. Mi smo se zbog toga čak u jednom trenutku vodili mišlju da u okviru NOPS-a otvorimo sektor koji će se baviti izdavanjem licenci pojedinim prodavcima, a da na našem oficijalnom sajtu napravimo listu takvih prodavaca kako bi potrošači mogli da provere ko je legalan a ko nije. Imajući u vidu da smo jedan od najposećenijih sajtova u regionu, i da imamo preko 126.000 pratilaca na društvenoj mreži Facebook, što nas stavlja na treće mesto u Evropi kada je reč o istovetnim organizacijama zemalja članica EU, smatramo da bi to bio dobar potez.

Koja ideja stoji iza vaše nove kampanje "Čuvaj se mačke u džaku – kupuj legalno"

- Naša kampanja "Čuvaj se mačke u džaku – kupuj legalno", koja se u ovom trenutku odnosi samo na tehničku robu i robu široke potrošnje, je pokušaj da, između ostalog i tim simboličnim nazivom prikažemo potrošačima šta se sve nalazi i krije na Internetu. Niko Internet ne kontroliše, a mnogi su tu videli prostor za zaradu jer je sve zapravo u sivoj zoni. Čast izuzecima koji i u toj nelegalnoj trgovini rade korektno, što opet sa druge strane nama koji uredno plaćamo porez nikako nije i ne bi trebalo da bude po volji, ali ogroman je broj onih koji su tu zarad čiste prevare. Neke velike kompanije poput "Samsunga" i "Gorenja" podržale su našu kampanju, ali pre svih je to učinilo Ministarstvo trgovine koje je upoznato sa kompletnim planom aktivnosti našeg projeka, kao i Ministarstvo privrede. Osnovni razlog, pored te kupovine na Internetu, je i kupovina polovnih uređaja, polovne bele tehnike, šverc, i sve ono što ogroman broj potrošača dovodi na naša vrata jer su nezadovoljni ili prevareni. Druga faza kampanje biće usmerena na bezbednost hrane. Smatram da niko ne može da tvrdi da je sasvim ispravno da na suncu čitav dan stoji sveže meso ili kobasica i salama. Postavlja se pitanje koliko je to zdravstveno bezbedno. Mi ne želimo da nekog ostavimo bez posla, bez zarade, konketno neku baku na pijaci, ali zbog toga što nema adekvatne kontrole nastaje problem.

Šta je to na šta se ljudi koji vam se obraćaju za pomoć najčešće žale?

- Tu je mrtva trka. Stalno se za prvo mesto "bore" obuća i odeća sa jedne strane, i sa druge mobilni telefoni i usluga. U jednom trenutku ubedljivo "vodi" mobilna telefonija i po broju prigovora i po broju prijava, dok se na drugom mestu u tom slučaju nalaze prigovori na kvalitet obuće, naročito cipela i patika. Kroz par meseci situacija je obrnuta, s tim što treba imati u vidu da je razlika uvek oko jedan do dva procenta.

Foto: Promo

Šta čini država da bi zaštitila potrošače i šta je to što vi smatrate da je nužno uraditi ili promeniti?

- Država je uradila dosta toga, ali u suštini nešto što je u ovom trenutku za nju najjeftinije i najefikasnije. To su upravo ona savetovališta o kojima je već bilo reči. Država je ta koja ih finansira, ali to prosto nije dovoljno, jer budžet koji se za tu svrhu izdvaja ne pokriva sve troškove. Onoliko koliko država izdvaja, još toliko nam je potrebno da bi sve funkcionisalo. Ne možemo sve postići sa količinom novca koji budžet predviđa za savetovališta, posebno ukoliko se ima u vidu koliko puta godišnje je potrebno uraditi analizu kvaliteta roba i usluga. Ali mi se borimo i konkurišemo i kod drugih organizacija i na drugim mestima. Ono što je sigurno jeste da nam nedostaje kolektivna tužba koja je 2012. godine u okviru zakona o parničkom postupku proglašena neustavnom, navodno zbog loše formulacije, i nikada se nijedan pravnik ili ozbiljnija institucija nije pozabavila time. Mi na jesen pokrećemo jednu ozbiljniju aktivnost u nastojanju da vratimo tu kolektivnu tužbu u okviru zakona o zaštiti potrošača. Naravno, očekujemo žestoke pritiske i veliki otpor, ali ne plašimo se toga. Ono što je takođe potrebno uvesti jeste prekršajni nalog na kom insistiramo već dve, tri godine, a poput onog koji imamo u zakonu o bezbednosti saobraćaja. To je jedan od načina kako bi mogao da se puni budžet, a da mi imao delom pristup tom novcu za projekte. Međutim pritisci trgovaca su, sasvim logično, dosta veliki.

Koje promene je na polju zaštite potrošača donelo otvaranje nacionalne referentne laboratorije koja se bavi problemom zdravstvene bezbednosti namirnica?

- Ja sam član Nacionalnog saveta za procenu rizika koji treba da formira svoje radne grupe u šest, sedam oblasti, napokon, posle devet godina od usvajanja zakona o bezbednosti hrane. Taj Savet treba da bude zamena za Agenciju za bezbednost hrane, koordinator između laboratorija, naučnih instituta, istraživača i svih ostalih segmenata, i da definiše priču oko nacionalne referentne laboratorije. Ta laboratorija, iako je oprema za nju počela da pristiže pre 10 godina, nikada nije počela da radi u pravom smislu te reči, niti će ikada, jer je to jednostavno preskupa priča za Srbiju. Mi trenutno kao zemlja nemamo dovoljno novca za jednu takvu jedinstvenu laboratoriju. Priča oko te institucije je jedna čista laž i bacanje prašine u uoči potrošača. Moj stav i stav većine članova Saveta za procenu rizika i bezbednost hrane je da treba da se definiše više referentnih laboratorija. U Novom Sadu imate FINS koji je specijalizovan za žitarice, i on može da bude referentna laboratorija za tu oblast. Takođe, treba oformiti referentnu laboratoriju za mleko i mlečne proizvode, to se slažem. Mi u Srbiji imamo preko 30 laboratorija koje imaju akreditacije, ali je svaka za neku oblast specijalizovana. Trebalo bi da one sve zajedno zapravo predstavljaju nacionalnu referentnu laboratoriju a ne da to bude jedna ustanova jer za to prosto nemamo novca.

Nakon četiri godine oslobođeni ste optužbe koju je protiv vas podnelo preduzeće "Ravanica" a nakon što ste pozvali potrošače da ne kupuju njihove proizvode jer je u "Bonžiti" pronađena presovana bubašvaba. Kako komentarišete čitavu tu aferu, i nije li obeshrabrujuća činjenica da je takav niz događaja i toliko vremena bilo potrebno da se taj slučaj reši?

- Nije to bila jedina afera, bilo je i ranije mnogo pokušaja zastrašivanja organizacija potrošača, a neki su čak išli dotle da su me proglašavali za kriminalca. Čitava priča, i uzet uzorak, i predat uzorak načelniku sektora za bezbednost hrane pri Ministarstvu poljoprivrede, i zabrana ulaska inspektorima koji su tek treći dan sa policijom uspeli da izvrše ispitivanja - nakon što su oni uradili deratizaciju i dezinsekciju, a čak i tad se ustanovilo da prozori ne funkcionišu kako treba i da postoji mogućnost da uđu bube i drugi insekti, samo je pokazalo koliko je snažan organizovani kriminal na nivou lokala. Ružne stvari su se tu izdešavale, uopšte odluke koje su donešene, priče zbog koji su neki ozbiljniji organi ceo slučaj pratili nisu me iznenadili, ali na kraju su oni platili sve troškove.

Šta je to što naši sugrađani mogu da učine kako bi se kao potrošači zaštitili?

- Pre sedam, osam godina kada smo radili neka istraživanja, procenat potrošača koji su informisani o svojim pravima je bio poražavajući, tek 5 do 10%. Sada je taj broj mnogo veći, u ovom trenutku preko 60, 70% ljudi poznaje svoja prava, samo je pitanje koliko njih ta prava želi i hoće da ostvari. Još uvek je prisutno nepoverenje u sud, u državne organe, a mi se tu trudimo kao organizacija da im pomognemo. Znači potrošač jeste upoznat sa svojim pravom, pogotovo u delu Vojvodine i regionu Beograda, tu smo pretrpani sa zahtevima, dok u onim sredinama gde je na snazi borba za goli život, tu zaštita potrošača dođe kao naučna fantastika. Mi smo navikli da nas stalno neko lupa po glavi i da ćutimo, i to je ono što mislim da je loše. Ali generalno uzev potrošači u Srbiji su sve više informisani o tome kako da se zaštite i to je ono što je najvažnije.

Autor: Marija Milošević