Paco de Lucia
Jedan od najvećih flamenko gitarista svih vremena započeo je koncertom u Beogradu svoju svetsku turneju. Fantastični Pako de Lusija gostovao je i ovog puta na 11. gitar art festivalu i izazvao, još jednom, ogromno interesovanje publike.
Pako de Lusija bio je već nekoliko puta u našem gradu. Samo iz tog razloga, bilo je skeptika koji nisu očekivali da će Centar „Sava“ biti pun. Ali interesovanje za ovaj koncert nadmašilo je očekivanja! Sva mesta u sali bila su popunjena, organizatori su dodali još stolica između prvog reda i bine, a nije bilo stepenika na kojem neko nije sedeo! Tolika gužva bila je već na početku dobar znak, znak da ovog virtuoza domaća publika izuzetno ceni i uvek voli da čuje.
U vreme kada je koncert bio zakazan, ništa se, osim traženja mesta, nije dešavalo. Pola sata kasnije, i dalje ništa... A kada su se svetla pogasila svi se ponadali da će videti poznat lik. Usledila je najpre oficijelna najava, i predstavljanje sponzora. Nestrpljiva publika pokušala je „navijanjem“ i aplauzima da „objasni“ da sponzori nisu razlog zbog kojeg su tu, te je atmosfera u nekom momentu postala... pa... zabavna! Posle nekoliko minuta Ana Veskov, prevodilac, i predstavnica "Dunav osiguranja" su sa osmehom najavile predgrupu, Nicolas and La banda Flamenca. Devetočlana ekipa sa tri gitare, perkusijama, vokalima i igračicama, svega 15-ak minuta bila je zadužena za zagrevanje publike...
Kratka pauza, a onda je na scenu izašao čovek zbog kojeg vam nije žao da prestojite ceo koncert... Kao i uvek, on je bez reči došao do svog mesta i počeo da svira. Ista bina kao i uvek, bez mnogo detalja, samo stolice za muzičare postavljene u polukrug, i nezaobilazne biljke u pozadini. Jednostavno, efektna svetla i tišina. Sve je isto kao i uvek kada smo u prilici da ga čujemo, ali očigledno je baš to amosfera koja iz njega izvlači najbolje i koja publici omogućava da njegovu muziku najbolje oseti. Ne čuje, oseti. Jer, večeri sa Pakom su uvek magične i pune emocija.
U ovo veče uživanja uveo nas je sam i u startu nas razoružao. Dolazili su na svoja mesta na bini, po potrebi i vokali, perkusionista, još jedan gitarista, klavijaturista... Do savršenstva navežbani, u stotinku tačni, božanski talentovani za ovaj muzički pravac i ove flamenko ritmove. Publika je istinski uživala i aplaudirala na svaki solo, dobar „potez“, reagovala na svaki emociju..
Posle svega što je postigao u svojoj preko pedeset godina dugoj karijeri, i posle toliko odslušanih njegovih albuma i koncerata, ne postoje reči koje bi opisale ono što Pako de Lusija na gitari ume, a da nisu već uveliko „izlizane“ od upotrebe. Ni njegova „virtuoznost“, ni tehnika, ni fantastičan osećaj za ono što radi, ni sati i sati vežbe, nisu ništa novo. On je, negde u međuvremenu postao institucija, „jedinica mere“ za flamenko gitaru, kako god hoćete. Ima dobrih, ima odličnih i fantastičnih gitarista. Na svim tim koncertima smo uživali ili ćemo uživati. Ali Pako, očigledno, ima nešto više u sebi od svih njih, i zato ne bi trebalo nikoga da iznenadi ako na sledećem njegovom gostovanju u Beogradu publike bude još više.
Foto: Marko Risović