GORDAN PAUNOVIĆ: Bosna i Hercegovina - stara ruta, novi snovi

Tekst je nastao kao posledica kontinuiranog praćenja tokova ilegalnih migracija preko Zapadnog Balkana a posebno Srbije.

Stara ruta, novi snovi: Bosna i Hercegovina

Glavna vest među migrantima i humanitarnim radnicima poslednjih meseci – takozvana "Bosanska ruta" – zapravo i nije nova. Tačno dve i po godine traju nagađanja među analitičarima kada će broj prolazaka preko ove države na putu ka zemljama Evropske unije poprimiti ozbiljnije razmere. Na početku 2018. to se konačno i desilo, a to je nedavno potvrdio i direktor Službe za poslove sa strancima BiH Slobodan Ujić, kada je broj novopridošlih migranata u ovoj godini procenio na više od 1.500. Ruta preko Bosne trenutno privlači maksimalnu pažnju svih, kao "vruć" pravac migracija preko zapadnog Balkana.

Stanje ne/redovno

Tokom poslednja tri meseca, migranti su najvidljivi u Sarajevu, posebno u naseljima Ilidža i Grbavica, kao i u Velikoj Kladuši, gradiću koji je bosanska migrantska Tihuana - poslednja stanica pre zapadne granice ka Hrvatskoj. Stotine ljudi u ovim gradovima u nedostatku sistemskog odgovora, prepušteno je pomoći volontera i građana koji ne kriju pozitivna osećanja i solidarnost, delom proistekle iz slične izbegličke prošlosti. Tople ljudske priče preplavile su medije, mada se već pomalja i podozrivost. Upadljivo štrči odluka Islamske zajednice da vrata džamija ostanu zatvorena za privremeni smeštaj migranata, iako je bilo imama koji se zabrani nisu povinovali. Tu je i preporuka vlasti građanima da se uzdrže od pružanja pomoći jer tako rizikuju optužbu da podstiču ilegalne migracije kroz BiH. Svi su tu, u dobro poznatim ulogama: migranti, policija, volonteri, građani, imami, krijumčari; samo nema onoga što je najpotrebnije - održivog sistema zaštite za najranjivije, jer u BiH nisu samo muškarci u naponu snage nego i žene, deca i maloletnici bez pratnje.

Na humanitarnoj sceni na Balkanu pobedio je narativ da je vanredna izbeglička krizna situacija prošla i da je sada stanje redovno. U Bosni je situacija drugačija jer, sem punog azilantskog centra u Delijašu koji prima 165 osoba, ona nema drugih ozbiljnih sistemskih kapaciteta. Inertnost velikih humanitarnih organizacija je takva da se ne treba nadati da će BiH imati mogućnosti koje, na primer, danas ima Srbija. Postoji kancelarija UNHCR koja radi po svojoj agendi i zbog toga trpi kritike volontera iz organizacije Are You Syrious a glavni posao na terenu obavljaju neformalne grupe aktivista i građana, slično kao u Beogradu u leto 2015. Oni skupljaju sredstva preko platforme pomozi.ba, najavljuju prvi nezavisni shelter pod nazivom "House For All" (Kuća za sve), podignuta je awareness platforma Souls of Sarajevo. Nešto se dešava ali se veliki igrači za sada uzdržavaju od trajnijeg prisustva; procenjuju da kriza u Bosni neće eskalirati. Da li?

Do izvora dva putića

U toku zimskih meseci 2017/18, "Bosanski koridor" je probijen, i to iz dva pravca. Glavni tok, sistemom spojenih izbegličkih sudova vezan je sa Grčkom, odakle preko gudura Albanije, Crne Gore i preko Hercegovine vodi do Sarajeva i dalje do Velike Kladuše. Granica BiH na crnogorskom pravcu dugačka je 249km; zabačeni putevi su idealni za krijumčarenje ljudi preko slabo branjenih graničnih masiva na kojima još uvek nema sofisticarne tehnologije koju koriste zemlje EU koje se graniče sa Balkanom.

Drugi koridor vodi iz Srbije i daleko je teži za prelazak. Granica između BiH i Srbije dugačka je 357 kilometara i većim delom ide rečnim tokom Drine i Save. Najveći broj ilegalnih prelazaka u Bosnu dešava se u neposrednoj blizini graničnih prelaza Rača i Mali Zvornik; migranti dotle neometano stižu javnim prevozom iz Beograda. Granicu prelaze sakriveni u kamionima, železničkim vagonima i drugim prevoznim sredstvima, preplivavaju reke ili koriste čamce a neki su uz dosta sreće uspešno prepešačili preko železničkog mosta u blizini Malog Zvornika u trenucima policijske nepažnje.

Bosna: kako, zašto i kome to odgovara?

Većinu migranata u Bosni danas čine oni koji su ostali zaglavljeni na Balkanu mnogo duže nego što su planirali. Sirijci i Iračani potrošili su godine čekajući da prorade razni obećani EU modeli kojima je trebalo da izbeglice iz Grčke produže put dalje. Avganistanski maloletnici i porodice u Srbiji su sa nedavnim smanjenjem kvote za legalan pristup azilnoj proceduri u Mađarskoj izgubili i poslednju nadu da će čekanje u kampovima u Srbiji dati rezultate. Pakistanci su oduvek bili samo u tranzitu. Novopridošli Iranci žure da napuste Srbiju, svesni da aktuelni model bezviznog režima bez readmisije neće večno trajati.

Dva su razloga za novu situaciju: sve teži i skuplji prelasci preko granica susednih EU zemalja ali i očaj i beznađe ljudi zarobljenih u Grčkoj i Srbiji od prekida Balkanske rute u martu 2016. Odliv iz Srbije ka Bosni vrlo je uočljiv poslednjih nedelja. Dve susedne zemlje su u ovom trenutku dva spojena suda iako prelaskom u BiH, Evropa suštinski nikome nije bliža nego iz Srbije. Ipak, za nekoga ko je proveo 2 godine u mnogobrojim pokušajima da ode na Zapad, ko je bezbroj puta neljudski zlostavljan na hrvatskoj ili mađarskoj granici, ko je od zatvaranja balkanske rute kontinuirano dehumanizovan, jedan uspešan prelazak i jedna pobeda nad granicama, policajcima i sistemom represije koji su uspostavile evropske države na Zapadnom Balkanu, znači neizmerno puno za povratak ličnog samopouzdanja, makar i na kratko.

Dok je u Bosni, migrant je pobednik i ponovo čovek; za ostalo će se, kada krene dalje ka EU, potruditi hrvatske pogranične jedinice na posavskom i cazinskom koridoru. Tamo se dešava isto nasilje u vidu iregularnih pushbackova praćeno uskraćivanjem prava na traženje azila kao i na sremsko-slavonskoj granici Hrvatske sa Srbijom, jedino što ih za sada niko ne broji. Ipak, dugačka bosansko-hrvatska granica (932km) koju nije lako obezbediti ljudstvom i tehničkom opremom predstavlja potencijalnu nadu za migrante. Svaka uspešna priča onih koji su uspeli da se ovim putem dokopaju Italije ili Austrije predstavlja mamac da se iz Grčke ili Srbije krene put Bosne. Krijumčari su spremni, tarife nisu tajna - prolaz od Kladuše do Zagreba je 1.000, do Splita 800 evra. Granica je porozna, ljudi uprkos svemu prolaze.

Ostaje da se vidi kakvog će ukusa na kraju biti ovaj najnoviji bosanski lonac. Poučeni prethodnim iskustvima sa balkanskih prostora od 2015. naovamo, videli smo da slične priče uglavnom završe sa pendrecima na telima migranata i u novoj spirali represije na šta nijedna granična služba više nije imuna. Frontex je već najavio jačanje kapaciteta u BiH a rad na koordinaciji dve vojske sa ciljem sprečavanja ilegalnih migracija preko srpsko bosanske granice javna je tajna. Nije potrebno da dodatno objašnjavamo šta to znači: podizanje bezbednosnih efektiva na ulaznim koridorima u Bosnu nije ono čemu se migranti raduju.

Bosna dobre nade

U istraživanju koje je sproveo "Info Park" prikupljajući podatke, pojavilo se nešto što je izazvalo posebnu pozornost, čak nevericu: neki od ispitanika pomenuli su blizinu Bosne hrvatskim ostrvima i njihov tranzitni potencijal zbog položaja u odnosu na italijansku obalu. Ilegalni prelazak sa njih bio bi verovatno najkraći i najbrži od svih do sada poznatih mediteranskih koridora koji funkcionišu. Ako vam ovo zvuči dovoljno ludo da se nasmejete, podsećamo da ovo ne bi bila prva naučno-fantastična ideja koju su izbeglice, migranti i njihovi pomagači na Balkanu prigrlili u nadi da će ostvariti snove i pretvorili je u realnost. S obzirom na to da transfer od Velike Kladuše do Splita već postoji u krijumčarskom meniju, verovatno da nismo jedini kojima je ovo palo na pamet.

Dok se ne dogodi konačni rasplet koji svi čekamo, Bosna ostaje zemlja koja sa ljudskim osmehom dočekuje novopridošle, svesna da je to uglavnom sve što im realno može dati. Zemlja dobre nade.

"Info Park" deluje u svom habu u Gavrila Principa 55, i u kampovima u Obrenovcu, Beloj Palanci i Pirotu.

Autor: Gordan Paunović
Foto: Promo