Portugalski džez

Verovali ili ne – i u Portugalu se svira džez!
 
Džezeri Portugala dele sudbinu svojih kolega iz drugih evropskih zemalja s jakom autentičnom muzičkom tradicijom – daleko od ušiju "običnog sveta" ili inostranih turista koji večeri provode u nekom od kafea i restorana sa fado muzikom na Bairo Altu (lisabonski boemski kvart), ali bukvalno iza ugla, u jednoj od strmih ulica koja se sa Bairo Alta spušta ka reci Težo, već pet godina zaredom u maju mesecu održava se festival portugalskog džeza, u kulturnom centru Sao Luiz. Ovogodišnji festival, pod punim nazivom 5a Festa Do Jazz Do Sao Luiz - A Festa Do Jazz Portugues, održan je od 11. do 13. maja. To je bila izvrsna prilika za upoznavanje s raskošnim talentom mladih muzičara, školovanih na nekoj od portugalskih muzičkih akademija, ili u inostranim džez centrima, sve do Bostona i Njujorka, i velikim entuzijazmom muzičara nekoliko generacija, koji istrajavaju u svojoj ljubavi, uprkos gotovo nemogućim uslovima za normalan, kontinuirani rad od koga bi mogli da žive.

Dve osnovne namere organizatora su da:

a) pokažu različite uticaje na kojima je izrastao portugalski džez, od folklora i tradicije, preko klasike i savremenog džeza i 
b) da na jednom mestu okupe škole, profesore i njihove đake širom Portugala, dajući klincima priliku da pred većim auditorijumom, kolegama i ljubiteljima džeza pokažu šta su naučili, kao i da razmene znanja. Najjači utisak je da se ceo festival priprema kao kolektivni napor organizatora, koji uspevaju da osmisle bogat program uprkos malom budžetu, i muzičara, koji učestvuju uprkos skromnim honorarima, svesni da je promocija njihovog rada važnija od instant zarade.

Kulturni centar Sao Luiz podseća na . Dom omladine Beograda. U parteru je sala sa oko 1.000 mesta (Sala Principal), na spratu je prostor sličan Pogonu/Dansing dvorani Doma omladine, gde se održavaju džem sešni i takmičenje mladih orkestara (Jardim de Inverno), u suterenu mala sala za kamerne i po formi avangardnije programe (Teatro-Estudio Mario Viegas), a kompleks poseduje i kafeteriju (Sao Luiz Cafe), u kojoj tokom celog popodneva publiku relaksiraju sving i mejnstrim izvođači. Većina profesionalnih sastava na festivalu je predstavljala svoje aktuelne albume, snimljene uglavnom za neku od dve specijalizovane diskografske kuće – Tone of a Pitch Records (naklonjenija mejnstrimu) i Clean Feed (avangardnija). Oba izdavača bila su prisutna sa svojim izdanjima i u centralnom holu, a publici je bio dostupan i pristojan izbor distribucije, uglavnom nezavisnih evropskih džez kuća, za šta je zadužena produkcija Trem Azul (isti ljudi vode Clean Feed).

Festival je otvorio pijanista Žoao Paulo (Joao Paulo Esteves da Silva), jedan od najcenjenijih portugalskih džez muzičara. Školovao se u Parizu, gde je nastavio da radi i stekao brojna prestižna priznanja tokom 80-ih godina prošlog veka. Njegov solo resital bio je koncertna promocija albuma Memorias de Quem (Clean Feed), zanimljiva mešavina džeretovskog lirizma, evropske klasične muzike, američke avangarde (uz prepariranje klavira), fado i flamenko uticaja, čak do muzike inspirisane istočnim i balkanskim harmonijama i ritmom. Paulo je pijanista izuzetne tehnike, ali veoma racionalan i nežan, s osnovnom ambicijom da stvara lepu, a ne tehnički natrpanu muziku, koja veoma lako komunicira s auditorijumom različitog muzičkog opredeljenja.

Zvezda večeri i najpoznatije ime na celom festivalu bila je Maria Žoao (Maria Joao Monteiro Grancha), nesumnjivo vodeća ličnost portugalskog džeza. I ona je promovisala novo izdanje, album Joao (Universal), koji se u prodavnicama ploča u Portugalu pojavio nepunih mesec dana pre nastupa u Teatru Sao Luiz. Na novom albumu pevačica odaje počast svojim brazilskim uticajima, obrađujući kompozicije poznatih brazilskih autora (Vinicius Cantuaria, Baden Powell, Octavio de Sousa, Ary Barroso). Izuzetna predstava od, po običaju, atraktivne i ekstravagantne pojave, preko fenomenalnog glasa, do izvrsnog izbora muzike i sjajnih aranžmana za novi prateći sastav (Eleonor Picas – harfa, Mario Delgado – gitara, Yuri Daniel – kontrabas, Alexandre Frazao – bubnjevi). Netipično okruženje je novi program učinilo dodatno zvučno zanimljivim, a predstavu magičnom.

Prvo veče zatvorio je Ze Maria Quinteto, sastav mladih muzičara naklonjenih bi bapu. Program originalnih kompozicija alt saksofoniste Ze Marije i trubača Rodolfa Neveša (brazilskog porekla) spontano je prešao u odličan džem sešn, tokom koga su se na sceni smenjivali njihovi vršnjaci i džez poletarci. Sešnom je rukovodio Neveš, pokazujući, osim nesumnjivog muzičkog talenta, i organizacione sklonosti. Kad god bi scena ostala prazna, u publici je nalazio pravo lice, koje bi onda stalo pred mikrofon i pokazalo šta zna o džezu. Šteta je što ni ove, niti sledeće večeri u džem sešnu nisu učestvovali muzičari sa glavnog programa, ali to je već uobičajena stvar na današnjoj džez sceni.

Sa samo dvestotinak mesta, Teatro-Estudio Mario Viegas bio je redovno tesan da primi sve zainteresovane za nastupe najtalentovanijih mlađih profesionalnih portugalskih sastava. 

U popodnevnim satima drugog dana festivala, kvartet trubača Huga Alveša promoviše album Given Soul, muziku s osnovom u hard bapu, koju iz tradicije najviše izvlači boja električnog klavira (Pablo Romero), bez ambicija da stignu do fjužna. Alveš je izvanredan trubač, koji u okruženju ritmičko-harmonskih instrumenata ima dosta prostora da pokaže svoj talenat. Još više mi prija muzika tromboniste Paola Perfeita, koji vodi klasičan sekstet (truba, trombon, saks, klavir, kontrabas, bubnjevi), i piše muziku pod jasnim uticajem Čarlsa Mingusa. Perfeito je školovanje počeo u Portugalu, a nastavio u Bostonu, gde je učio od najvećih imena savremene kompozicije. 

Glavni program druge večeri otvorio je LUME Big Band (Lisbon Underground Music Ensemble). Sastav muzičara različitih generacija okupio je pijanista Marko Baroso, kompozitor i aranžer kompletnog programa. Uprkos zavidnim referencama svih muzičara u bendu, ovo je bio sasvim prosečan, gotovo amaterski muzički doživljaj, s veoma malo džez referenci, umesto čega smo čuli bugi-vugi, rokenrol i fank, prilično naivne kompozicije, još naivnije orkestrirane. Problem koji ovaj bend svakako ima jeste nedostatak prilike da sviraju zajedno, što zbog obaveza muzičara sa drugim sastavima i profesure kojom se većina bavi, što zbog velikih troškova velikog orkestra.

Sledio je projekat Subsequencias gitariste Alfonsa Paiša, zanimljivo razapet između flamenka (Paiš), brazilske muzike (gošća pevačica Žoana Maćado) i avangarde (kontrabasista Karlos Bareto), uz još jedan nastup bubnjara Aleksandra Fraža, koga smo prethodne večeri gledali u sastavu Marije Žoao. Kao i na svakoj maloj sceni, i ovde nedostaju kvalitetni muzičari, pa mnogi rade u po nekoliko orkestara. I Maćado i Bareto, na primer, imaju uspešne solo karijere i albume pod svojim imenima.

Najbolji trenutak večeri je, međutim, tek sledio, uz muziku kontrabasiste Nelson Kašaisa i njegov kvintet. Predstavili su album Nine Stories (Tone of a Pitch Records), savremeni džez po ugledu na najbolje američke moderne kombo sastave (Dave Holland, Dave Douglas, Chris Potter…). Program čine originalne kompozicije Kašaisa i ostalih kolega, kao i obrade džez standarda (Along Come Betty Benija Golsona) i tema iz sveta pop muzike (Knives Out grupe Radiohead). – Već takvim izborom bend očigledno želi da se razapne po širokom polju za delovanje, uspevajući da muziku različitog porekla sastavi u prirodnu celinu. Posebno su se solisti Pedro Moreira (tenor saks) i Andre Fernandeš (gitara) pošteno nasvirali, uz odličnu pratnju Kašaisa, bubnjara Bruna Pedroza i pijaniste Džesa Čendlera.

Drugo veče festivala zatvorio je Sexteto De Jazz Da ESMAE, pobednici prošlogodišnjeg takmičenja studentskih orkestara na ovom festivalu. Slušajući s kakvom posvećenošću ovi poletarci pristupaju džezu, odlazim sa festivala uveren u lepu budućnost portugalske džez scene. Ako budu imali sreće da malo više putuju, mogu da očekuju onu pažnju džez javnosti koju već imaju sastavi iz Skandinavije, Francuske ili Italije. Znanje im ne nedostaje, niti kreativni talenat. 

Vojislav Pantić