TEŠKO JE DELITI OSMEHE KAD VAM SE ŽIVOT RASPADA: Jelena Bačić Alimpić o padovima, uspesima i ringišpilu u njenom životu

Jelena Bačić Alimpić je zvučno ime, koje je oduvek privlačilo pažnju. Delila je javnost na one koji su je obožavali i one koji su je prezirali, iako su svaku njenu emisiju znali. Nekako je oduvek u njenom slučaju bilo ili crno ili belo. Sredina nije postojala, a upravo je u njoj bio sakriven njen pravi život, kome se vratila tek kad je sama odlučila da ugasi televizor. Godine pred ekranom zamenile su godine nad papirom koje su je promenile i učinile srećnom. Njene knjige su postale besteseleri, osporavanja je ni tu nisu zaobišla, ali kako to već obično biva, svetu se ne može ugoditi. I ne treba. Iako se njen život i karijera mogu opisati kao ringišpil, on je bio samo prvi od mnogobrojnih naslova koji nisu bili samo atraktivni, marketinški isplanirani nazivi. To su naslovi njenog života, a ono što je između korica je ona sama. Potrebno je samo pročitati. Kao i ovaj intervju, inspirisan simbolikom tih naslova, i najbitnijim stranicama njene knjige uspomena koje Jelenu danas čine, pre svega, svojom.

Da li vaš život jeste ringišpil i šta ga pokreće i koje slike i emocije su najupečatljivije?

- Naravno da je moj život ringišpil, kao i svačiji. Ringišpil je ciklična metafora na sam život. U mom slučaju, to su kaleidoskopi sećanja, uspomena, radosti i tuge. Najupečatljivije su, pogotovo u ovom životnom dobu, slike mog detinjstva, detinjstva moje dece, svi oni trenuci koji su se pretvorili u najdragocenije uspomene.

Kojih “vožnji” ste se, možda, plašili, jer su bile prebrze, nesigurne i van vaše kontrole?

- Generalno nisam osoba opterećena strahovima. Kao i svaka majka, strepela sam i danas strepim za svoju decu, ali to je prirodno i normalno. Znate za onu našu narodnu poslovicu: "Ne daj Bože šta ti majka misli". Šalu na stranu, moji najveći strahovi su vezani za decu. Za razliku od većine ljudi, nemam strah od smrti. Gledala sam je u oči. Imam strah od nemoći. Ne bih želela da jednog dana padnem u postelju i onemoćam, jer znam da bih tako pričinila bol onima koje volim. Najteže je u životu gledati kako neko, koga neizmerno volite pati, a vi niste u stanju ništa da učinite, jer naposletku, sve je u Božijim rukama.

Jeste li nekada bili sami na ringišpilu života, u beskrajnom krugu, koji ste hteli da prekinete a niste znali kako?

- Jesam, u vreme kada sam donosila najvažniju životnu odluku - da napustim televiziju, vratim se sebi i onome što u svojoj biti jesam. Da prestanem da budem svačija, već samo svoja. Bilo je teško, ali imala sam podršku onih koji me vole i koje ja volim. I uspela sam. Ta, po mnogo čemu, hazarderska odluka, donela mi je spokoj, mir, ali i veliku odgovornost prema čitaocima i samoj sebi.

Koje su najvažnije stranice vaše lične knjige uspomena, šta na njima piše i kakve slike ih krase?

- Moja lična knjiga uspomena broji najlepše i najtužnije trenutke u mom životu. U njoj svakako dominiraju slike detinjstva, praznina od odlaska mog oca, kojeg nema u ovom životu već više od decenije, ali i ogromna radost i zahvalnost što imam dvoje predivne dece, koja su vredna svega što sam u životu, zarad njih, činila i činim.

Šta je vaš najveći greh i pravedna kazna?

- Mislim da greh ne možemo generalizovati. Ako se držimo deset Božijih zapovesti, onda verujući znaju šta se pod grehom u hrišćanskom smislu podrazumeva. Iako verujem u Boga, ne bih se baš složila sa svim njegovim zapovestima. Za mene je najveći greh počiniti zločin nad samim sobom, a ja sam ga počinila. I to jeste moj najveći greh. Što se kazne tiče, ja nisam sudija. Svakog od nas će stići kazna, u to duboko verujem, kada goli stanemo pred lice pravde. Ako ona postoji.

Da li praštate?

- Uvek. Veliki praštaju. Iako, moram priznati, ne zaboravljam.

Koju noć kada su došli svatovi nikada nećete zaboraviti i zašto?

- Ne postoje noći u kojima su došli svatovi, barem ne po mene. Sve je to plod moje mašte i zaboravljenih želja. Ali, nikada neću zaboraviti sve noći provedene u kafanama, sa tamburašima, sve one zore koje sam dočekivala zahvalna. Danas to činim mnogo ređe, ali i dalje verujem da je novac uložen u kafanu, uložen u sećanja.

Šta, u ovim godinama, čini trilogiju vašeg života?

- Još uvek ne znam. Sledeće godine brojim pola veka života i mislim da ću poslednju knjigu tek napisati.

Koga ili šta još uvek tražite, i nigde ga nema, a da vam to, možda, predstavlja prazninu?

- “Ne želim”, “ne mogu” i “neću”. To još uvek tražim, kao i snagu i hrabrost da te reči izgovorim i udovoljim svojoj duši. Međutim, jalovi su ti moji pokušaji.

Koje proleće nikada nećete zaboraviti jer je bilo poslednje, i samim tim vas je u mnogo čemu obeležilo?

- Divno pitanje. Dvadeset i četvrti april 2007. godine, kada je preminuo moj otac i kada je otišlo pola mene.

Šta uvek nosite u koferu svog života?

- Uspomene na putovanja, drage ljude, nove horizonte, prilike, nova saznanja, beskraj nenaučenog, a željenog. Mislim da u mom koferu još ima mesta za nove životne spoznaje.

Da li vam nedostaje televizija ili je sve već davna prošlost?

- Ne. Sve je davna prošlost. Pluskvamperfekat.

Jesu li vas zaboravili svi oni kojima ste, svojevremeno, širom otvarali vrata svih mogućih medija, a da li su pravi prijatelji ipak ostali uz vas?

- Oni pravi su ostali. Neki su i zaboravili. Prvima - hvala, drugima - neka je od Boga prosto.

Kako vam danas izgleda medijska slika Srbije? Kao kazna ili greh?

- Kazna.

Čini se da vas, uprkos ekstrovertnosti i temperamentu, Vojvodina u velikoj meri određuje i da nosite u sebi samoću i melanholiju. Da li je to druga strana vaše ličnosti i zašto je retko pokazujete?

- Potpuno ste u pravu i zahvaljujem se na pronicljivom zaključku. Da, u sebi nosim beskraj moje ravnice, melanholiju, žal za prošlim vremenima i vrednostima koje smo, danas, negde u raskoraku sa zvezdama - izgubili. Znate, bilo je mnogo teško ponekad glumiti vedrinu i deliti osmehe milionskom televizijskom auditorijumu, u trenucima kada vam se život raspada. Nikada nisam dala da se vidi koliko me boli, koliko patim ili koliko mi je teško. Moj zadatak je bio da ljudima olakšam svakodnevnicu, a svoju sam zanemarivala. To je svakako ostavilo traga na meni, i zato kroz svoje knjige, danas, "puštam" da iz mene isteče godinama nakupljana tuga. Retko je pokazujem, jer ne želim da je delim, iako moji čitaoci znaju da upravo to činim pišući svaku svoju novu knjigu.

Uprkos svemu, niste prestali da se smejete. Koliko je osmeh potreban, lekovit i koliko vas definiše?

- Definiše me u potpunosti, jer se trudim da život gledam s vedrije strane i poklonim osmeh svakom dobronamerniku, pa čak i zluradim, nesrećnim ljudima. Znate, osmeh je moćno oružje. I ne mogu, a da ponovo ne spomenem još jednu našu, mudru, narodnu poslovicu: "Ko tebe kamenom, ti njega pogačom". Ko mene uvredom, ja njega - osmehom.

Šta vam u ovim godinama, daleko od ekrana, pisanja i svega što je obeležilo vaš život donosi pogled u ogledalo? Ko je je Jelena? Žena koje nema ili srećna, sigurna i ostvarena žena?

- I jedno i drugo. Gledam ponekad svoje lice u ogledalu, retko doduše, i zahvalna sam za svaku boru. Sigurna sam da sam za života činila samo dobro i trudim se da i dalje činim. Ostvarena jesam, isključivo zahvaljujući svom radu, upornosti, istrajnosti i energiji, a zadovoljna sam jer mi je Bog toliko dobrog dao.

Šta u životu niste uspeli, a šta je vaš najveći trijumf?

- Sve što sam želela, ostvarila sam. Kada to kažem, ne mislim na televizijske i književne uspehe, mada ih ne umanjujem. Mislim na svoju predivnu decu. Trijumf je ravan gordosti. Ja tu osobinu nemam. I prezirem je.

Čije pismo još uvek čuvate i zašto?

- Tatino. Prvo i poslednje. Zato što je neprocenjivo. Za mene.

Kažu da papir trpi sve. Šta vaš papir ipak nije istrpeo?

- Emociju koju, još uvek, ljubomorno čuvam samo za sebe. Možda je jednom i napišem.

Izvor: Novosti.rs
Foto: jelena_bacic_alimpic/Instagram