OTVORILA DUŠU: Bilja Krstić od prvog honorara majci kupila šporet!

Davno je Bilja Krstić loptu svojih snova bacila visoko, do zvezda, koje su joj pokazale put ka njenom izvorištu, ka “Bistriku”, u čijem je zdencu pronašla sreću, i u kome se, i danas, ogledaju njen osmeh i glas.

U unutrašnjem džepu nosila je neizmernu odanost muzici, vedrinu duha i zapise života na koje je ponosna. I sada, iz te riznice uspomena, crpi energiju, kada se, kao suncokreti ka suncu, okrene ka sećanjima i uspesima koji su obeležili njen život i karijeru. Nikada se nije promenila. Još voli suncokrete i prva se raduje ranom mrazu, sigurna u svoj “Bistrik”, koji ju je odveo na nezaboravna putovanja u istoriju, tradiciju i folklor, u bogatstvo i raskoš izvorne muzike Balkana, u kojoj je pronašla svoj smisao.

Godinama je tkala svoj veliki, šareni tarpoš, polako i brižno, nitima nadahnuća, vere i doslednosti. Kada su se one, ponekad, kidale, nastavljala ih je pesmom i harmonijom, i sve više ljudi, vremenom, okupljala pod tom velikom kapom jedinstvenog muzičkog izraza, pored izvora nemirnog, uzavrelog, snažnog i bistrog, baš kao i aplauzi, koji su svuda u svetu isti, utoliko više što je “Bistrik” unikatniji.

U čemu su Bilja i „Bistrik” najsličniji, gotovo isti, a da to opisuje vašu ličnost, senzibilitet, karakter i energiju?

- “Bistrik” i ja imamo mnogo toga zajedničkog. Na prvom mestu je muzika koja nam pruža ogromnu radost, nosi nas, greje i pokreće. Ono što najviše volimo i najbolje umemo da radimo je da darujemo, a darovanje je radovanje. Bistrik je vrelo, izvor, voda. Ta zadivljujuća sila čuva veliku tajnu, učestvuje u svakom trenutku našeg života. “Bistrik” je najlepše opisao moj prijatelj, Gale Janković: “Deo nezamućene vode, kroz koju roni Sunce, da bi dotaklo onaj deo omeđen radošću.”

Koja je osnovna veza “Suncokreta”, “Ranog mraza” i “Bistrika”? Šta je i dan-danas u vama ostalo isto, a da je, suštinski, najvažnije?

- U životu se svi povezujemo. Nismo ni svesni koliko smo jedni drugima mostovi za razna ostvarenja. Grupe “Suncokret” i “Rani Mraz” su me dovele do “Bistrika”, do izvora. Sve ove grupe su ispisale nove stranice razvoja pop-rok i etno muzike u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji. Volim grupe koje imaju puno ljudi.

Tu je uvek mnogo ideja, dobra energija, višeglasno pevanje, puno instrumenata i, što je veoma važno, prijateljstva za sva vremena. Sačuvali smo onu iskrenu, dečju radost i uzbuđenje pred svaki koncert ili ulazak u studio, kada snimamo nove pesme, što potvrđuje da je muzika naša ljubav i život.

Šta je uslovilo da “Bistrik” postane brend, a ne trend?

- Da bi nešto postalo brend, mora da se dokaže svojim kvalitetom i, svakako, trajanjem. Kad smo mi krenuli, etno muzika je, kod nas, bila nešto novo i mnogo muzičara joj se okrenulo. Označićemo to kao trend.

Danas, možemo nabrojati na prste jedne ruke, ako i to nije mnogo, muzičare koji su ostali dosledni. Oni su od trenda postali brend. Tu, pre svega, mislim na moj “Bistrik”! Nema kompromisa.

Od prvog honorara, majci ste kupili šporet. Jeste li, tada, mogli i da zamislite da ćete jednog dana pevati, recimo, u rimskom Koloseumu, i koliko vas takvom kakva jeste, čini to, što ni u tim “zvezdanim trenucima”, taj šporet niste zaboravili?

- Uvek u sećanje mogu da prizovem radost koju sam tada osetila. Šporet je stigao u naš dom od prvog honorara iz “Ranog Mraza”. Bilo je to u vreme dok sam studirala. Tada sam maštala, što je tipično za mladost, da budem posebna, da pokažem svoj talenat, da imam uspešnu karijeru. U iluziju slave verujete dok ste mladi. Zreloj osobi je dovoljan osećaj da je uradio nešto lepo u životu, ispunio svoju misiju.

Kako vreme prolazi, sve više se radujem nekim jednostavnim i običnim stvarima. Danas, kada pomislim na ove velike svetske zvezde, imam utisak da su ti ljudi veoma nesrećni, usamljeni, bez prijatelja. Iskreno, ne bih volela da imam takav život.

Koji su najvažniji “Zapisi” vašeg života?

- Kako vreme prolazi brzo i mi želimo da uradimo što više. Krenula sam iz Niša, ponela najvažnije uspomene i sve ono što sam naučila u svojoj porodici. Stigla u Beograd, upisala i završila FMU, pevala u grupama “Suncokret” i “Rani Mraz”, bila “Štrumfeta” sa “Sedmoricom mladih”, zaposlila se u Radio Beogradu, osnovala porodicu, i još jednu, ali muzičku, sa kojom sam obišla svet, napravila radionice sa mladim pevačima, radila na muzici za filmove “Zona Zamfirova” i “Branio sam Mladu Bosnu”.

Ali, najlepše od svega, je kuća puna pesme i osmeha sa mojom decom, Noom, Milicom i Lenkom. Od samog početka se u našoj porodici živelo sa toplinom i ljubavlju, i to bogatstvo neprocenjivih osećanja i danas trošim.

Kako izgleda vaš lični “Tarpoš”, od čega je napravljen, čime ste ga tkali i ko se pod njim nalazi?

- Moj “Tarpoš” je u isto vreme jednostavan i komplikovan, skroman i raskošan, kitnjast. Pravljen je od posebnog materijala. Iz godine u godinu, sve je bolji i lepši. Pod njim se nalaze svi oni koje volim. Ostvarila sam svoj veliki san da budem majka. Rasla sam sa mojom decom, učila ih, učila od njih. Stekle smo kapital koji čine zdrav odnos, duboka ljubav, razumevanje, poverenje, iskrenost i ogromno poštovanje. Deca su najlepši dar koji sam dobila. Sa njima mi je sve pesma.

Šta još čuvate “Iz unutrašnjeg džepa”?

- Pridržavam se dobrog, starog verovanja, koje stvari se, pod obavezno, čuvaju na tom mestu. Tako da se, u mom unutrašnjem džepu, uz dugme i srećni novčić, nalaze sličice Noe, Milice i Lenke, ali i uspomena na Nešu Leptira, koji je smislio taj naziv za moj LP, 1995. godine. Oni su tu gde se čuju otkucaji.

Ko je mutio bistre vode “Bistrika” a samim tim i vaš život, i kako ste ponovo pronašli izvor?

- Uvek sam išla za srcem, težim putem, što znači uzvodno! A kad krenete uzvodno, dođete do izvora. Na tom putu ima dosta virova koji vas vuku natrag i zbog kojih gubite snagu, ali tu je onda “Bistrik” koji me pridrži i pomogne da to prevaziđem i idem dalje.

U vašem životu je bilo mnogo teških godina, tuge, gubitaka. Mnogo suza su odnele vode bistrika. Šta je otišlo sa njima, a šta je ostalo?

- Teški periodi su sastavni deo života. Kažu da živa duša i treba, povremeno, da boli. Prepreke i problemi nas pokreću. Vremenom, naučimo da se borimo. Ta nova iskustva, donose spoznaje koje rasterećuju. Postajemo mudriji i polako shvatamo šta je najvažnije u životu. Ne treba da gubimo vreme sa ljudima koji nas ne zaslužuju, tu mislim i na prijatelje. Ionako u život ne može da stane mnogo njih.

Kada je vaša snaga bila na najvećem ispitu i šta je vaša najvažnija pobeda?

- Moja kuma, Maja, ima jednu poruku: “Radujući se, u svesnosti i ljubavi, u svakom trenutku, pobedićemo svaku teškoću.” Pobeda i snaga su moja deca, moj orkestar “Bistrik” i radionica. Najlepše stvari u mom životu su vezane za njih.

Lepo nosite godine, kako svoje, tako i godine “Bistrika”. Za vas se reč “starost” nikako ne može vezati, iako ste, već dugo, i baka. Šta vam, danas, govori pogled u ogledalo, pre svega, ono unutrašnje?

- O godinama ne razmišljam. “Bistrik” ove godine ulazi u osamnaestu, znači punoletstvo. Da li postoje lepše godine u jednom životnom ciklusu? Ne! Sa njim i ja doživljavam svoje drugo punoletstvo, pa tako, to “lepo nošenje godina” ide iznutra ka spolja.

Često na društvenim mrežama objavljujete fotografije sa unukom. Noa je, još kao beba, prevremeno rođena, u šestom mesecu, pokazala da je veliki borac. Zbog čega joj se najviše divite?

- Zajedno sa svojom mamom i tatom pokazuje svetu da ništa nije nemoguće i da se uz osmeh i ljubav sve rešava. Noa greje naša srca, osmehom pomera stene, a njena borba i prkos zaslužuju divljenje svih koji je poznaju. Divim se svima, mami i tati, ali posebno Noi, na najjačem bacanju loptica na svetu, u junior ligi, naravno.

Koliko vam je, u ovom periodu života, srce bistro i šta se u njemu nalazi?

- Očišćeno je od svega što mu je oduzimalo snagu. U njemu ima mesta za najdraže ljude, tu čuvam uspomene, ali i pesme.

Šta je vaše najbistrije izvorište sreće?

Život kroz pesmu i život u pesmi! Koliko je samo divnih emocija iskazano u pesmama. I kada vam je Bog podario sposobnost da te emocije prenesete drugima, kao da su njihove sopstvene, zar ima veće sreće!?

Izvor: Novosti.rs
Foto: krsticbilja/instagram