UZVIŠENO OSEĆANJE: Da li nam se ljubav događa voljom više sile ili je sami biramo?

"Ljubav je valjda jedina stvar na svetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razlog", naučio nas je veliki Meša Selimović. Ali, opet, mi smo i dalje česti tumači i tragači za poreklom tog uzvišenog osećanja. Ponekad se samo primirimo verujući i govoreći da je partner koji nam se "desio" naš sudbinski zapis. Ponekad se otmemo tome i kažemo da smo mi, ipak, sami krojači sopstvene ljubavne sreće. Ponekad verujemo da je ta druga strana naš odraz u ogledalu, slika koju smo sami prizvali bojom svojih misli.

Kada smo bliži istini? I da li je ona uopšte jedna? Bojana Kučinar, psiholog i psihoterapeut, osvetljava nam večnu temu ljubavi i rasvetljava česte dileme. Sagovornica "Života plus" navodi da, dok jedni smatraju da sve zavisi samo od njih, drugi veruju da im se ceo život dešava slučajno, pa da nemaju mnogo uticaja ni na izbor partnera.

- Treće viđenje je i najčešće, a potkrepljuju ga romantični filmovi i knjige u kojima je ljubav predstavljena kao ugodno osećanje koje se slučajno javlja između dvoje ljudi, pa je potrebno samo da se čeka da se pojavi onaj pravi, jer sigurno negde postoji i isto tako čeka. A, ukoliko ga ne nađemo, onda je sudbina tako htela i tu se ništa ne može. Ovo je romantična predstava, uz koju skidamo odgovornost sa sebe kada je u pitanju izbor partnera. Dakle, nisam ja taj koji odlučuje o tome, već je to nešto jače od mene. Kao sudbina - kaže psiholog.

Ako uprkos fatalizmu prihvatimo da mi možemo i trebalo bi da budemo kreatori i učesnici u izboru partnera i u samom partnerskom odnosu, kako treba da se ponašamo? Kako se to stvaraju emotivne prilike i grade priče?

- Sve u životu, pa i izbor partnera, velikim delom uslovljeno je našim ranim razvojem. Kao deca učimo i razvijamo se uz pomoć naših primarnih figura. Osnovno poreklo kapaciteta za ljubav nalazi se u odnosu deteta i majke, a preduslov je i razrešenje Edipovog kompleksa. Ideja je da se u odraslom dobu ponovo nalazi prototip primarnog objekta ljubavi, odnosno roditelja. Ponovno nalaženje je jednostavno ako smo imali dobar odnos sa njima i ako su oni imali dobar partnerski odnos. Ako je to bilo bolno i razočaravajuće iskustvo, sami ćemo ponoviti taj destruktivni odnos ili ćemo otići u krajnost - izabraćemo partnera koji ima sasvim drugačije osobine od naših roditelja - kaže Kučinareva.

Postoji i ideja o "lekovitoj ljubavi". Partnera biramo po tačno utvrđenoj formuli koja će nam pomoći da izlečimo emotivne povrede iz detinjstva. Sagovornica napominje da se sve to odvija na nesvesnom nivou, pa imamo doživljaj da izbor partnera ne zavisi mnogo od nas.

- Zato je potrebno osvešćivanje. Ako steknemo uvid da uvek biramo partnere sa određenim karakteristikama, one koji su, recimo, nedostupni i nezainteresovani, bitno je da otkrijemo i zašto to radimo. Tek kada dođemo do uzroka, možemo i da radimo na svojoj sposobnosti za zrelu ljubav. Iako se ovakav odabir partnera odvija na nesvesnom nivou, poenta je da smo opet mi ti koji biramo - tvrdi Bojana.

Ponekad se pomirimo sa tim da je partner sa kojim smo onaj koji nam je sudbinski "sledovao", pa ni ne pokušavamo da od njega i od ljubavi uopšte dobijemo bolju verziju. Koliko je defanzivnost u tom slučaju kontraproduktivna?

- Ljudi često vole da izbegnu odgovornost u svemu, pa i za sopstveni život, ne razumevajući da kada bi je prihvatili, mogli bi nešto i da promene. Ostajanje u nefunkcionalnim odnosima karakteristično je za partnere koji su u dužoj emotivnoj vezi/braku. Lakše im je da ne preduzimaju ništa, pa makar i na sopstvenu ili štetu partnera i dece. Ali, u takvim odnosima ne rastemo i ne razvijamo se ni mi ni druga strana. Za svaku promenu su potrebni želja i hrabrost da se sebi prizna da, ipak, nismo savršeni, da imamo i vrline i mane i da smo i sami doprineli takvoj disfunkcionalnosti. Ne mora svaki loš odnos da se završi razvodom. Ako postoje želja i volja oba partnera, stvari mogu da se poprave - tvrdi sagovornica.

Teorija da je partner naša sudbina naslanja se delimično i na osnove zakona privlačenja, po kojem boja naših misli privlači određene ljude i situacije u naš život. Zbog toga je preporuka da uvek mislimo i vizualizujemo pozitivno, kako bi zakoni univerzuma radili u našu korist.

- Ukratko, "kako zračiš, tako privlačiš". Ili - slično privlači slično. Mi zaista privlačimo ono što jesmo, ali tu postoji mala začkoljica. Po ovom zakonu ako, recimo, želimo da privučemo uspešnog, ostvarenog partnera, zadovoljnog i ispunjenog, znači da i mi treba da budemo takvi. Gde onda nastaje problem? Ako se osećamo neuspešno, imamo manjak samopouzdanja, nesigurni smo u svoje sposobnosti, a primenjujemo tehnike pozitivnog mišljenja kako bismo privukli partnera koji nema ovakve muke, ova tehnika će nam pomoći samo da se nakratko osećamo bolje, ali dugoročno nećemo rešiti problem, jer se nećemo baviti njegovim uzrokom - navodi psiholog.

Romantični filmovi su, podseća sagovornica, lepi i prijatni za gledanje, ali nam ne daju realnu sliku ljubavi.

- Za početak, nju treba deromantizovati i razumeti je kao sposobnost koja zahteva trud, rad i znanje. Ljubav nam se ne dešava sama po sebi, već smo sami glavni akteri. Mi smo odgovorni za sopstveni život, pa tek kada prihvatimo odgovornost možemo nešto i da promenimo - naglašava sagovornica.

Ponavljanje afirmacija i uveravanje sebe kako zaslužujemo partnera sa tačno određenim osobinama, suštinski i dalje ne može da promeni naš osećaj inferiornosti.

- To je onda manipulacija, obmana samog sebe. Osobe koje nemaju problem sa samopouzdanjem, znaju ko su i koliko vrede, nemaju potrebu za primenom ovih tehnika i biraju slične partnere, one koji su na istom razvojnom nivou kao i oni. Utisak je, međutim, da ljudi traže brza rešenja, preskaču određene stepenice, ne žele da rade na uzroku problema. Svakako da je pozitivan stav bitan, zapravo poželjan, ali ako pokušamo da sebe ubedimo da smo ono što nismo, manipulišemo sami sobom, a onda i drugima - objašnjava psihoterapeut.

Ona kaže da je, kako je govorio Erih From, ljubav umeće. A ono zahteva - rad, trud i znanje.

- Međutim, pošto se ona uglavnom ne posmatra kao sposobnost koju treba razvijati, otuda i doživljaj da je lako voleti. To je druga česta zabluda. I pritom se ne postavlja pitanje vlastite sposobnosti za ljubav, već partnerove da nas voli. Ovde već vidimo sebične potrebe ("želim da budem voljen"), a šta je zapravo ljubav? Aktivnost koja podrazumeva uzajamnost, davanje i primanje - objašnjava psiholog.

Izvor: Novosti/Život plus
Foto: Ilustracija/Unsplash.com