Pupilija... pa puplički

- Janez Janša kolje kokoške po Beogradu - nekako ovako, glasio bi naslov teksta u nekom tabloidu u pokušaju da se opiše igrokaz pozorišta Maska iz Slovenije, u režiji autora koji se predstavlja kao Janez Janša 

Kokoška je na kraju, ipak, ostala živa, a Bitef nije izneverio poklonike avangarde koja se u nekim momentima graniči s totalnim egzibicionizmom. Tek, u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu tražilo se mesto više. 

Publiku dočekuju glumci na sceni, brašnjavobelih lica s crnom senkom oko očiju. Strip pozorište sastavljeno od različitih slika, svojevrsni pozorišni omnibus, prazna scena i glumci i publika - jedan na jedan. Teatarska avantura počinje. Pojedine scene, kao u bolnici za umobolne, neke dosadne, neke agresivne po svaku cenu, neke duhovito inteligentne. 

Sve se može videti - od glumaca koji masturbiraju na sceni, valjda im bilo dosadno, do ispuštanja neartikulisanih glasova. Na momente kao da ste se našli u starijem kamenom dobu. Sve, pa i do malih ispovesti svakog od aktera ove teatarske avanture.
  
"Imam 28 godina, krive zube, živim s roditeljima i ne znam koji mi je k...", kaže nesigurni dečko. Istinska trudnica priča - "počela sam da se gojim pre nekoliko meseci i sve u stomak, držim strogu dijetu i opet se gojim. Doktore, ne znam šta mi je?" 

Ove sitne ispovesti izazvale su najviše simpatija kod publike. Težnja da se bude avangardan, moderan, često se završava s napadnom teatralnošću, zaboravlja se da je reč ono što veže publiku za dobro pozorište. Moderno doba i moderno pozorište, kako se moglo videti iz dosadašnje bitefovske ponude u širokom luku zaobilazi reč, logos, kao sredstvo komunikacije. Ko još ima vremena da sluša i čuje čoveka do sebe? 

Atomska energija glumaca koji su u ovom slučaju ljudi koji se bave najrazličitijim profesijama, izgleda na momente kao bačeno pogonsko gorivo. 

Ova predstava je rekonstrukcija predstave iz 1969. godine, u režiji Dušana Jovanovića. Jedan od razloga za rekonstrukciju bio je što je "Pupilija" u kolektivnom, pa čak i u sećanju onih koji su u njoj učestvovali, ostala kao skandal. Pitanje je samo da li je skandal dovoljan razlog za dobro pozorište? 

Danijela Tadić