Stara Srpska Sovra Suri

Ušavši u ovaj hram srpskog gostoljublja sve brige i ružne stvari su iščezle iz naših glava i s naših lica. Peharnici (konobari) su nam ponudili sok od Kopaničke borovnice i sok od Kopaničke maline. Dok nam je milovao nepca, palo nam je na pamet da ovako gust i lep sok može i da se jede viljuškom. Kada nam se pridružio gazda restorana – vitez vina Hadži Radomir Grešni, majstor gostoljublja, posluženo nam je hladno predjelo - ladni mezetluk (vinarske pihtije, jutrašnji kajmak sa karlice, meso sušeno u jelaku, kajmak iz osredačkih bačija). Ladni mezetluk smo jeli uz hleb s koprivom i podizačom, koji je ispečen pet minuta pre nego što je stigao za naš sto od bačve. Kao topli mezetluk posluženi su nam - vrgani „stari“ četiri i po sata i kiselo mleko iz činije koja je stajala naopako okrenuta i „glumila“ podmetač za hladno predjelo. Kiselo mleko ukišeljeno drenjinom, nije nam pravilo problem kada smo ga zalili belim vinom porodične vinarije Veličković, koje se „odmorilo“. 

Kao glavno jelo pojeli smo „Teleći broš“, jedno od naročitih jela iz ovog, pre svega, toplog stecišta ljubavi i kvalitetnih namirnica. Ćevapčići od mesa, kojima smo zatim obradovali naš stomak i dušu, poneli su nas u najzanimljivije predele naše gastronomske mašte. Više nismo mogli da pamtimo koje odmoreno vino pijemo. 

Bajka u našim ustima, rukama, želucu... trajala je sve dok nam peharnici nisu poslužili Lepu nesreću, i tada je bajka postala dugometražni animirani film s najlepšom muzikom Srbije. „Lepa nesreća“ je rakija najskuplja u državi, čuva se pod ključem, sija iz čaše i vraća u život. Katarinina palačinka i Čudo Mida Klisurac, kao i skoro sva jela ovde, originalni su zaštićeni „patenti“. Ovi deserti nisu samo za nas, već za mnoge internacionalne gastronomske stručnjake - neprepričivi. 

Ovo je mesto koje reprezentuje evropsku Srbiju, kakvu zaslužuju svi oni koji znaju šta hoće, i svi oni koji veruju da su Istina i Ljubav najbolji začin, ne samo za život, već i za jela koja potiču sa krova sveta.