Pijana noć 1918.

Predstavu „Pijana noć 1918.“ koja je zatvorila ovogodišnji Bitef, publika je ispratila burnim apaluzima i ovacijama...

„U samoći, koja je tada već trajala godinama, u narkozi ogromne lektire, zatrpan knjigama, u dimu šezdesete cigarete, u potpunoj izolaciji, imam trajno jednu te istu imresiju: da je noć sasvim mrka.“ Ovom Krležinom rečenicom, njegovom zloslutnom misli, počinje „Pijana noć 1918.“

A kako i zašto se Ivo Štivčić odlučio ponovo vratiti Krleži, njegovom novelističkom zapisu „Pijana noć 14. novembra 1918., obično odgovara citatom iz pomenutog teksta: „Poslije deset milijuna mrtvaca ustao je jedne pijane novembarske noći netko i htio, da u nizu pijanih zdravica održi jednu pokojnicima povješanim smrznutim prikazama u blatu i jamama...“
„Bio je to Krleža, a posle „zdravice“ koju je održao, politička bagra ispljuvala ga je, izvrijeđala, izgazila, izbacila s banketom na ulicu. Tako se na ulici „pred hrvatskom krčmom pred kojom još uvijek raspeti Kristuš visi“ našao pisac koji je oficijelnoj političkoj javnosti pokušao reći istinu.“

Dakle, sve se događa 1918. za vreme planiranja i stvaranja kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, kada se političke strukture menjaju, a političari su prevrtljivi i skloni menjanju mišljenja svakog dana... Po zagrebačkim kafanama, za to vreme, jelo se i pilo do iznemoglosti. Pevale su se srpske, hrvatske, slovenačke pesme... U jednoj takvoj ludoj i pijanoj noći, gde se nazdravljalo svemu i svačemu, ustao je Krleža i rekao im svima u lice istinu – i pita se kako mogu svi da zaborave ili da se rukuju sa lažljivim, prostim, i zlobnim osobama koji kreiraju njihovu političku stvarnost, kako se niko ne buni.

Da bi reditelj dočarao ovu scenu, postavio je Krležu kao jednog iz publike koji ustaje, samog naspram svih, sa jednim svetlom uperenim u njega. Koliko je samo hrabrosti trebalo imati da bi se reklo tako nešto.

I na saslušanju Krleža pokazuje snagu svoje ličnosti naspram oficira koji priznaje da je u politici to tako – grli se i ljubi („tri puta u oba obraza, kad nekog najviše volimo“) i sa onim kojem bi „rado video krvi ispod grkljana“.

Tu celu priču punu zdravica, pesme i igre, stvaranja kraljevstva, pa mnogo alkohola, prekida tišina a onda čist, prelep glas Josipe Lisac. Bez muzike koja bi je pratila, njoj to i ne treba, svojim glasom, u crnoj dugoj haljini i rukavicama, ona postiže da je svi bez daha slušaju.

Miroslav Krleža rođen je 1893. u Zagrebu. Najplodniji je i najsvestraniji književnik u istoriji hrvatske književnosti. Ostvario je vrhunske domete u svim književnim vrstama. Posebnost njegovih stvaralaštva, između ostalih, su i iste tematske celine u svim delima, esejima, romanima, dramama, opsesivne teme intelektualaca suočenoga s raspadom individulane svesti. Uređivao je mnoge časopise, a na mnoge društveno političke okolnosti i zbivanja odgovarao novim književnim delima....

Ivo Štivčić rođen je 1936. u Rešetarima kod Nove Gradiške. Dramski je pisac, scenarist, književnik i novinar, a studirao je na Pravnom i Filozofskom fakultetu. Ekranizovao mnoge drame i scenarije. Kao zaslugu za svoj rad dobinik je Nagrade grada Zagreba i Nagrade Ivan Šibl za životno delo.

Rediteljka predstave je Lenka Udovički diplomirala je režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, i započela svoju karijeru u pozorištima u Beogradu, ali i u bivšoj Jugoslaviji. Suosnivačica je i „Moving Theatre Company“. Režira za strana pozorišta.

Od glumaca pojavljuju se: Sreten Mokrović, Sven Medšek, Ksenija Marinković, Nina Violić, Linda Begonja, Branislav Lečić, Nebojša Glogovac, Lcuija Šerbedžija, i mnogi drugi...

Jedan događaj, postao je inspiracija za čitav komad. Glavni lik Krleža koji se kao u bunilu kreće kroz tu pijanu i „slepu i gluvu“ opijenu gomilu, gde niko ne progovara ništa i svi se vesele, postao je heroj - pokušao je da kaže istinu. I ma koliko je to „u ono vreme“ bilo hrabar potez, ne mogu se otrgnuti utisku da to i dalje, sada, jeste herojski čin.

Nada Veljković