EMOTIVNA ISPOVEST DEE ĐURĐEVIĆ: Ne umirem ja tek tako, ja sam heroj

Voditeljka jutarnjeg programa televizije Pink Dea Đurđević preživela je stravičnu nesreću 7. februara ove godine, a način na koji se borila u najtežoj bici za život stvorio je od nje heroinu Srbije. Danas, samo šest meseci posle udesa u kom joj je život visio o koncu, Dea radi voditeljski posao s istim žarom s kakvim ga je obavljala i pre udesa, svakodnevno odlazi na vežbe, druži se sa prijateljima i uživa u svim onim aktivnostima u kojima je to činila i pre tragedije koju je preživela.

- Nikada mi nije palo na pamet da ću umreti. Čak ni onda kada su mi na odeljenju intenzivne nege na VMA rekli kako možda postoji mogućnost da ću da podlegnem povredama. Tada sam rekla: "Ja ne umirem tek tako". Premalo sam do tada živela da bih uradila sve što sam želela i planirala. Zaslužujem drugačije da umrem.

Kako sada izgleda jedan dan Dee Đurđević?

- Vežbe za pokretljivost leve ruke neizostavni su deo svakog mog dana. Taj trening traje gotovo tri sata. Tome treba dodati vreme za vežbe koje samostalno radim... Međutim, nije sve baš toliko dosadno. Kada radim, ustajem u pet časova i polako se spremam da bih već u šest bila na Pinku. Emisija uglavnom traje do 11 časova. Potom zajedno pozivamo goste za naredno jutro. Mada, ja to vreme koristim za vežbe, pa odem u "Fizio tim", gde radimo na spravama, a potom sa fizioterapeutom Milanom radim na oživljavanju i osposobljavanju moje ruke. Moje svakodnevno druženje sa "Fizio timom" će trajati narednih godinu dana i vrlo mi je važno da mi je prijatno. Moj život je pun smeha, a to je, čini se, velika privilegija.

Koliko je sve što se dešavalo promenilo vaš način razmišljanja i pogled na život?

- Mnogo. Ona izreka da sve ono što te ne ubije samo te ojača - apsolutno je tačna. Ranije sam se mnogo nervirala oko nekih situacija koje su rešive, ali ne u roku koji je za mene zadovoljavajući, a ja sam neko ko želi sve i odmah. Sada je mnogo drugačije. Više se čuvam i pazim na sebe, svoje bližnje i njihova osećanja. Sećam se, kada su mi prvi put saopštili sve moje povrede, pomolila sam se bogu i nadala se da će mi sve organe i udove sačuvati. A onda, kada sam dobila informaciju da postoji velika verovatnoća da neću preživeti, molila sam se samo da ostanem živa, a mnogo manje sam mislila o ruci. Najvažnije mi je bilo da preživim. Jer želim da živim, da radim, da se smejem sa mamom i prijateljima, da uživam sa mojim Mladom...

Koja misao vam je bila u glavi kada su vam lekari saopštili da vam je ruka bila otkinuta od tela?

- Zastrašujuće. Veoma. Teško je to da se prihvati, ali kada su sledeće rečenice nagoveštavale mogućnost smrtnog ishoda, moja percepcija se promenila. Tada sam se prepustila doktorima, a svoje udove poverila profesoru Bumbašireviću. Nisam ni imala mnogo vremena za razmišljanje, te prve dane sam mnogo više provodila u operacionoj sali nego u sobi za intenzivnu negu. Povrede su se same isticale i dovodile u prvi plan. Opominjale su me svakodnevno, ali sva moja energija bila je usmerena na oporavak, a ne na razmišljanje o povredama.

Profesor doktor Marko Bumbaširević je isticao da su vaša hrabrost i volja znatno doprineli dobrom ishodu.

- Imala sam višestruke povrede koje su bile opasne po život, a doktori sa VMA su to uspeli da saniraju i ostave me u životu. Profesor Bumbaširević je čarobnjak. On je uspeo da prišije i poveže ruku koja je bila potpuno amputirana, otkinuta, iščupana iznad lakta. Snagu sam crpela i dobijala od mojih najbližih. U mojoj bolničkoj sobi nije bilo suza. Nije smelo da ih bude. Samo mnogo smeha i šale. Sažaljenje mi je najmanje potrebno jer ja sam heroj koji je preživeo udarac autobusa, a kažu da takve povrede preživi jedna u milion. Ja sam ta. To je za radost, a ne za sažaljenje.

Koliko vam je teško da se kroz priču vraćate na sve ono što ste proživeli?

- Nije mi teško zbog mene, nego zbog nekoliko ljudi koji su to emotivno i psihički mnogo teško preživeli. Jedna poznata ličnost o tome mora i treba da govori. Moji ožiljci su simboli moje pobede, to je moje ordenje.

U medijima se akcenat stavljao na ruku, ali ste vi i pored toga imali još niz komplikovanih povreda.

- Da, imala sam povrede srca, grudnog koša, karlice, trtične kosti i probleme sa pomeranjem nogu. Bila sam nepokretna i u bolovima. To su veoma teške povrede, opasne po život, a o takozvanim sitnim da ne govorim. Bilo je teško, 48 dana sam nepomično ležala, imala sijaset operacija, ali sam se izborila.

Kada se osvrnete na proteklih šest meseci, koja osećanja su se smenjivala u tom periodu?

- Borba i samo borba. Borba za preživljavanje, za ruku, za prvi korak, za što normalniji život, za osmeh. Ta borba i dalje traje. I kada je bilo najgore, u borbi sa smrću nije bilo dileme ko će pobediti. Bilo je dosta bolnih perioda, gotovo je sve bolelo, ali to znači da je telo živo. A kada je sve živo, onda može i da proradi.

Koji naslov vas je najviše zaboleo?

- Nije me zabolelo koliko me je razočaralo. Pisalo se kako neću moći da imam decu, pa kako mi se nije primila ruka. U trenucima dok sam ležala u postelji i vodila najveće životne bitke, pisalo se da se u bolnici udajem. Pored sve podrške koju su mi mediji pružili i koja mi je u najtežim trenucima mnogo značila, ovakvi naslovi bili su krajnje razočaravajući.

Pisalo se da niste u najboljim odnosima sa ocem, da posle udesa nije došao u bolnicu da vas poseti.

- O ocu nikada ne govorim.

Jeste li u nekad pomislili ono što obično ljudi pomisle u takvim situacijama: Zbog čega baš meni ovo da se desi?

- Nikada nisam pomislila na to. Misli su bile usmerene na oporavak i snagu sam skupljala prvo da samostalno dišem, pa onda da pomerim noge, onda da ustanem, prohodam... A sada je sva snaga usmerena na to da uspem da osposobim ruku za, nadam se, potpuno funkcionisanje.

Da li je sada karlična kost u potpunosti srasla?

- Uskoro idem na još neke kontrole, pa ću saznati. Trebalo bi da jeste. Kao što ste i videli na snimanju, nosim sa sobom jastuk, na kome sedim i koji mi olakšava svakodnevno funkcionisanje

Izvor: Republika.rs
Foto: TV Pink/Promo

Slični članci
1 komentar
  1. Mara says

    Aman bre više dosta. Nikakav heroj ti nisi. Može jedino heroj da bude hiturg ako sve prođe dobro. Ti si imala udes. Sudar. I izašla iz auta da se raspraviš. Nisi gledala okolo nego si se raspravlajala. Autobus je proklizao i naleteo na tebe. Da nosi bila u blizini vma male au šanse da bo ti prišili ruku. Noje to tvoje herojstvo. Nikoga ti nisi spasila. Tebe su spasili ljudi koji su bili tu. Ti si se samo suočilaa sa situacijom. Ne bira čovek kada će umreti. Neki prežive pokušaj samoubostva. Nije do tebe. Ne veličaj sebe. Ko si ti u odnosu na druge? Sramota voše koliko joj prostora dajete. Zašto? Da bi glumila heroja??? Užas!

Ostavite komentar

Your email address will not be published.