Srpkinje i Albanke dele istu sudbinu: "Kismet" je dokaz da žene na Balkanu mogu sve!

Pesnikinja, kolumnistkinja i još uvek neizdata spisateljica koja veruje da je margini mesto u centru, kao što je feminističkom romanu mesto na polici "Lagune" ili "Vulkana". Poznatija pod pseudonimom @100glava (www.stoglavaazdaja.rs ; https://www.facebook.com/Azdaja100glava/) Minja Marđonović svojom poezijom i kolumnama pokušava da dopre do svih onih, najpre žena, koje žive van akademije, salonskih konferencija i levih elitističkih krugova. Tvrdi da joj to uspeva. ‘’Javljaju mi se mnoge žene koje osećaju bliskost sa jasno izrečenim i iskreno podeljenim najličnijim iskustvom’, kaže naša sagovornica koja važnost ženskog ličnog iskustva u političkom ciklusu plemenitih promena naglašava i svojim angažmanom na stvaranju dokumentarnog filma "Kismet" koji prenosi važne i emotivne poruke i pouke, čija je, između ostalog, autorka, a o kome smo ovom prilikom malo detaljnije porazgovarali...

Kako se rodila ideja za nastanak filma "Kismet"?

- Ideja se izrodila u okviru OEBS-ovog projekta "Povećanje regionalne povezanosti mladih Srbije i Albanije", u kome su i učestvovale organizacije Centar za društvenu jednakost CEDRA, Zajedno Zajedno, Omladinski centar Brus i New Vision, a zahvaljujući kojima je inicijalno moja ideja materijalizovana filmom, koji smo zajedničkim snagama i naporom iznedrile. Namerno kažem ,,iznedrile,, jer je meni, kao autorki, bilo jako važno da isključivo žene budu te koje će učestvovati u procesu stvaranja tako važnog empirijskog zapisa o životu mladih Albanki i Srpkinja. Ne zato što sam želela da isključim muškarce, već zato što smatram važnim pokazati na egzatktnom primeru kako žene, kad dobiju priliku, mogu jednako dobro, ako ne i bolje nego muškarci, da odrade nešto što im nametnutom društvenom ulogom nikada, do kraja, nije ni bilo dostupno. Kismet je dokaz da žene zaista mogu sve. Ta ideja nije rođena. Ona je oduvek bila deo svih nas koje smo čekale priliku da joj podarimo život.

Šta predstavlja “Kismet” i zašto film govori baš o ženama iz Albanije i Srbije – šta je ono što ih povezuje i koliko su one slične u svojim različitostima?

- Kismet je arapsko-turska reč, što znači sudbina. Naziv filma pronašle smo u ispovesti jedne od naših sagovornica. Desin Kismet smo empatično prevele na sve nas žene, širom sveta, koje kao krst sa sobom nosimo neku svoju, autentičnu sudbinu u patrijarhatu, u sistemu muških vrednosti i prava. Odnos Albanije i Srbije je zasigurno vrlo senzitivna politička tema. Veoma često pogodna za manipulativne, isključive poruke u kojima se jedino izliva međusobna netrpeljivost. Stoga, bilo je važno načiniti neki korak. Pomeriti se malo od estradne politike i najzad se kreativno pokrenuti na polju humanitarnog, mirovnog rada. Koja je uloga žena u procesu tog čuvenog pomirenja, koje nikako da se desi? Šta veže Albanke i Srpkinje? Verovatno njihova slična sudbina koja svu svoju sličnost i crpi iz jednog jedinog identiteta - ŽENA SAM, dakle trpim. Da li je to strah od silovanja, pretrpljeno nasilje, ugovoreni brak ili seksistička predrasuda, svaka od nas pretrpela je za života zasigurno bar jednu muku, i to samo na osnovu toga što je žena.

Kakve su dosadašnje reakcije publike, i u kolikoj meri ste zadovoljni dosadašnjom promocijom filma?

- Mislim da niko nije očekivao da će na prvom, premijernom, prikazivanju filma, u KC Gradu dosta ljudi stajati jer više nema nijedne slobodne stolice. Ko god je pogledao film sigurno oseća entuzijazam, strast i snagu progresivne ideje mladih žena koje su požele da kroz nekoliko reči Albanki i Srpkinja publici probude želju za upoznavanjem i demistifikacijom onog "drugog", u ovom slučaju nametnuog neprijatelja. Po dosadašnjim reakcijama rekla bih da smo uspele. Kismet je još uvek živ. Potreban je da provocira zdrave političke diskusije u kojima se pronalaze dugoročna, održiva, rešenja na obostrano zdravlje i korist.

Na realizaciji ovog projekta radile su isključivo žene - sa kojim izazovima ili teškoćama ste se susretale tokom snimanja filma i na koji način ste birale sagovornice i koliko ih je teško bilo pronaći?

- Žene mogu sve je i bila jedna od naših parola. Koje god ime da nosimo, kom god Bogu da se molimo, čiji god pasoš da imamo, važno je da se povezujemo na osnovu naših iskustava. Ta razmena je najvažniji preduslov za solidarnost, koje je nažalost još uvek vrhunski feministički ideal. Kako spojiti žene toliko snažno da, kompaktno, odbiju tu jednu čizmu koja ih vekovima gazi? Umetnost i aktivizam. Mnoge žene u to veruju. Zbog te vere osećaju i odgovornost da stvaraju i bacaju svoje političke poruke u etar. Sve naše sagovornice želele su da svojim likom i delom izađu pred ljude i zauvek izgovore ono što misle, osećaju, znaju i umeju. Iako su sve one u potpunosti različite, spojile su se Kismetom u jednu celinu. Kompaktnu celinu. Nismo ih tražile. Pojavile su same. To su žene koje nas okružuju, koje srećemo, ili o kojima smo bar ponešto čule. Bilo nam je jako važno da filmom tu različitost oživimo, i da pokažemo kako sudbina jedne žene iz Tirane i Donjeg Lipovca nije ista, i kako u Brusu i Burelju obe vrlo lako mogu naići na slične prepreke i poteškoće.

U filmu su učestvovale žene iz urbanih i ruralnih delova Srbije i Albanije. Koliko se razlikuju njihovi životi i iskustva, i u kojim sredinama je patrijarhat više razvijen i predstavlja “većeg i jačeg protivnika”?

- Zato sam i smatrala da je film o položaju žena u albanskom i srpskom društvu najbolji način da se targetira problem odnosa između Albanije i Srbije. Bilo je važno pristupiti rešavanju tog problema iz jedne sasvim drugačije perspektive - ženske. Umetnički zapisi, po mom skromnom mišljenju, mogu biti veoma plodonosni kritičari i detektori gorućih društveno-političkih problema. Tako je i naš primarni cilj bio da realnom životnom pričom, faktografski, potkrepimo jasnu poentu koju smo i želele da publika ugrabi filmom. Ne bih merila niti poredila albanski sa srpskim patrijarhatom. Mislim da je i u Albaniji, i u Srbiji muški princip života i stradanja danas jednako ušuškan kao i juče, i da mora još podosta da se radi i uradi na zadatu temu kako bismo uopšte mogli govoriti o bilo kakvim suštinskim međubalkanskim razlikama.

Da li mlade žene treba da prihvate “kismet” (sudbinu) ili postoje načini na koje mogu da se izbore za svoje bolje sutra poput pravih ratnica?

- Ne moraju ništa. Sem da prihvate činjenicu da itekako mogu postati svega svesne, pa čak i te svoje nametnute sudbine. Osvestiti se je često slično onom mantričnom - Osloboditi se. Mi smo rođene ratnice. Nebirano smo se zadesile u večnom ratu s "prvim" polom, i neumorne ne odustajemo. Budimo se. Naša borba je borba za pravdu, ljubav i slobodu. Fali nam kompaktnost. Mislim da je to ono na čemu sve moramo da insistiramo. Da se što više spajamo, da slušamo i osećamo jedna drugu.

Kako si je revolucija.

Podrška je najvažnija.

Danas živimo u ubrzanom svetu u kom preovladava privid jednakosti koja se često spominje i ističe, naročito putem društvenih mreža i putem novih tehnologija i medija na kojima se propagira sloboda govora i ravnopravnos polova. Ali, da li je to zaista tako, ili moderne tehnologije zapravo predstavljaju plodno tle za stvaranje novih stereotipa o ženama?

- Sve je danas, u brzom i ludom svetu, sklono da se malo upotrebljava, i sve više zloupotrebljava. Ja verujem u online revoluciju. Verujem u upotrebu i plemenito korišćenje svih datih, izmišljenih, postojećih resursa. Konekcija, umrežavanje, spajanje, pa čak i virtuelno u određenim, neretko važnim momentima za čovečanstvo, mogu da budu od ključne važnosti za pokretanje nekog dobra, ili zaustavljanje nekog zla. Stereotipi o ženama su neizbežni. Oni su deo krute, mačoističke zajednice, koja je na stereotipima i izgradila većinski deo svog identiteta. Gde god da se okrenem vidim satanzivanu, objektivizovanu, nedovoljno vrednovanu, zavisnu ženu koja vapi da se oslobodi. Mnoge su se drznule i osvojile prostor. Mnoge to čine, i pokušavaju da se čuju, vide i oglase. Mnoge se spremaju da krenu, da počnu i uspeju u svemu što su zamislile. Ono što se dešava na ulici, na poslu, u kući, školi ili parlamentu jeste automatski reflektovano na onaj drugi svet, svet iza ekrana kompjutera ili smart telefona. Borba je neprestana. Koliko nam je potreban ulični aktivizam, toliko ne možemo bez online aktivizma.

Naziv projekta je "Žene Albanije i Srbije - mi to možemo!". Da rezimiramo, šta je to što one mogu i na koji način utiču na poboljšanje odnosa naših naroda?

- Žene mogu sve! Drago mi je što baš ovu maksimu ponavljam. Mogu da se čuju i da budu saslušane. Mogu da misle, da odlučuju, da budu IT boginje i najbolje gejmerke sveta. Mogu da odu na Mesec, na Mars, mogu da snimaju i montiraju filmove, mogu da upravljaju, zarađuju, ne rađaju ili rađaju, mogu da kažu NE, mogu da odu, da putuju, da žive i budu srećne. Mogu, nego im još uvek mnogo toga ne dozvoljavaju. Ne muškarci, nego sistemi. Muški sistemi vrednosti i zapeklo muško, običajno pravo koje organski neguje tradiciju ratne tenzije i poriva za istrebljenjem "drugog" .

Razgovarala: Ivana Karanović
Foto: Nada Kostić - snimateljka i montažerka "Kismeta"
Autorka plakata "Kismet": vizuelna umetnica Ana Tešović