BIO SAM SUPRUG I OTAC 24 ČASA DNEVNO: Ivan Bosiljčić o promeni koju je donela epidemija koronavirusa

Karijera Ivana Bosiljčića već pune dve decenije traje nesmanjenim intezitetom, obeležena autentičnim ulogama, jednom vrstom nepodnošljive lakoće igre i snažnim talentom koji mu je pružio mogućnost da ostavi upečatljiv trag, kako u pozorištu, tako i pred kamerama. Iako nesumnjivo spada u red najtraženijih i najboljih domaćih glumaca, u vreme televizijske i filmske revolucije u Srbiji, odlučio je da rizikuje, da ode i proširi granice svog umetničkog puta do Rusije i drugih zemalja u kojima je spoznao nove izazove i jedan drugačiji svet u kome je nadogradio kako svoj dar, tako i svoju ličnost, ostajući dosledan sebi i svom poimanju života i glume o kojima govori za Novosti Online, u neobičnim okolnostima izolacije koja mu je donela kreativnost.

Svet je tokom poslednja dva meseca gotovo zaustavljen. Kako ste se prilagodili takvoj promeni života, kao umetnik kome je sve ovo sputalo mnoge kreativne korake, i čovek sa ograničenom slobodom?

- Svet je samo malo usporio, dovoljno da se vratimo sebi. Bujaju priroda i odnosi među ljudima, za heroje su proglašeni oni koji to najviše zaslužuju. Svaka neumerenost se smanjila. Trebalo bi da se prisetimo i svega ovoga, jer nas to može osloboditi prekomernog straha. Kao umetniku, sve ovo mi je samo donelo kreativnost, a ona je kao i sloboda, unutrašnje pitanje čoveka. U tom smislu mi je bila korisna ova izolacija.

Kako ste uspeli da sačuvate taj mir, stabilnost, optimizam, sebe i svoju porodicu, uprkos sveopštem strahu od neizvesnosti?

- Pouzdano znam da su oni koji su se ranije redovno bavili sobom i svojim duhovnim životom lakše prošli kroz ovu neprijatnu situaciju. Mi smo se porodično zaštitili od svih suvišnih informacija iz medija i rekla-kazala razgovora, tako da smo se lako izbavili od bilo kakvog straha i počeli da korisno upotrebljavamo ovo vreme. Do početka svega ovoga sam mnogo radio, neke stvari su se i organizacijski otrgle kontroli i potajno sam želeo da sve to brzo prođe i da ponovo dvadeset četiri časa budem samo suprug i otac. I eto, nešto ranije nego što sam očekivao, sve se razrešilo. Dobio sam neograničeno vreme sa Jelenom i Ninom koje sam želeo.

Svedoci smo solidarnosti, brige i empatije, ali se čini da je ovo vreme iznedrilo i mnogo loših emocija u ljudima. Šta je, po vašem mišljenju, uzrok tome?

- Ljudi su se mnogo opteretili virusom i njegovim napadom na ljudsko telo. Šta je sa duhovnim virozama od kojih već dugo bolujemo!? Mi, kao narod, već sedamdeset godina patimo od nedostatka pokajanja. Odrekli smo se naših predaka i Hrista, i zato smo se zaglavili u materijalizmu i vođeni smo samo interesima. Ali, ja znam da smo mi, kroz naše pretke, suviše dugo pravoslavni da bi to tako lako nestalo iz nas. Bio sam svedok da su ljudi preko noći postajali verujući i vraćali se sebi, što je i prirodno, jer neverujući ljudi, zapravo, ne postoje. Oni mogu sebe tako nazivati, odnosno tako se deklarisati, ali svaki čovek u suštini teži veri.

Kad već spominjete veru, mnogo toga je prethodilo ovogodišnjem Uskrsu. Da li zaista forma ne podrazumeva suštinu?

- Drago mi je da se tako opširno i javno otvorila tema Liturgije i Pričešća. Odjednom smo postali svesni da oko nas postoje ljudi koji svake nedelje učestvuju u Svetoj Liturgiji i pričešćuju se, i ukoliko im je to uskraćeno, iskreno pate. Neki su im se podsmevali, neki su se zbunili i rešili da prouče taj "fenomen". Na kraju, saznali su što šta korisno, kao na primer da su kašičica kojom sveštenik pričešćuje, kao i Sveta čaša u kojoj se Pričešće nalazi, pozlaćeni, a da na plementim metalima nema razvoja mikroorganizama. Ko je još malo proučavao mogao je da zaključi da post nije ništa drugo nego trening u uzdržanju, da je molitva terapeutski razgovor sa sobom i sa Bogom i da u ovakvim životnim situacijama mogu biti vrlo korisni. Naše pravoslavlje je praktično, primenljivo. Jedino takvo, življeno, ono ima budućnost. Jer ljudi ne veruju rečima, nego delima. Ljudi ne veruju rečima, nego našim očima i našim rukama. Za mene lično, velika uteha usled vaskršnjih zabrana, bile su reči Svetog Amvrosija Milanskog, koji je još u 4. veku rekao da je sama žudnja za Pričešćem već Pričešće. Tako da je svako od nas imao šansu da bude pričešćen u domaćoj crkvi, odnosno kod kuće.

Mnogi projekti u kojima igrate vodeće uloge, posebno u Rusiji, zaustavljeni su ovom pandemijom. Da li će sve biti realizovano kako je planirano?

- Na sreću, svi moji projekti su uglavnom završeni, ili bi bili u roku od dve nedelje. To što je ostalo, lako ćemo nadoknaditi.

Mnogo se očekuje od serije "Kazanova u Rusiji" u kojoj igrate glavnu ulogu. Kakva iskustva nosite sa tog snimanja?

- Po prvi put sam živeo van Srbije. Oko pet meseci sam proveo u Sankt Petersburgu. Zahvaljujući dobroj organizaciji, moja porodica je veći deo vremena provela sa mnom, pa smo zajedno otkrivali ovaj neverovatan grad. Snimanje je iziskivalo napore i veštine koje nikada do tada od mene nisu tražene. Imali smo svakodnevne šestočasovne koreografske probe za scene bala, i paralelno, probe mačevanja za scene dvoboja.

S druge strane, u filmu "Ruski rob" igrate turskog sultana Mehmeta. Šta je u bilo najizazovnije i najinspirativnije za vas kada je ova uloga u pitanju?

- I jedna i druga priča su o istorijskim momentima u kojima se svet tada nalazio. U "Kazanovi" imamo sudar tadašnje sifilistične i inkvizicione Evrope sa Rusijom, koja je bila prilično pošteđena te epidemije, a u "Ruskom robu" radnja se dešava između ruskog dvora i Otomanske imperije. Ono što je zajedničko za obe priče, kao i za svaku od ovih različitih kultura je čežnja za ljubavlju i njeno dosezanje.

Stiče se utisak da živite "rusku bajku", jer je opšte mišljenje da to donosi veliku popularnost i ogroman novac. Šta je njeno naličje?

- Naličje je veliki rad. Sve što sam učio kao sedamnaestogodišnjak na Akademiji, sada ponovo učim na ruskom. Ne mogu reći da mi je lako da se posle više od dvadeset godina glumačkog rada na televiziji i u pozorištu vratim na pravilan izgovor i gramatiku jezika, a onda da sve to, korak po korak, upotrebljavam glumački. Ponovo sedim u klupi kao đak, ispred mene profesor ruskog piše kredom po tabli, pravila i izuzetke. Pred samo snimanje svakodnevno imam časove i po nekoliko sati, ali sve to ima mnogo smisla. Naučio sam novi jezik kome sam se oduvek divio i otkrio jedan novi, veliki umetnički svet.

Sa ove vremenske distance, šta vam je donela odluka da, uslovno rečeno, zamrznete svoju karijeru u Srbiji i otisnete se na inostrano tržište? Jeste li se u nekim momentima pokajali, jer je cena, možda, bila previsoka?

- Nije to baš tako kako izgleda sa strane. Pet meseci ne iziskuje zamrzavanje karijere. Vratio sam se u Srbiju i nastavio da radim, samo sam uloge koje sam igrao u pozorištu, ili koje bih igrao u serijama, podelio sa nekim divnim kolegama.

Osim u "Urgentnom centru" ne igrate ni u jednoj od domaćih serija koje su tokom poslednjih godina postigle ogroman uspeh. Šta je razlog tome?

- Odlučio sam da srpske produkcije ne dovodim u neizvestan položaj, iako su neki ljudi bili raspoloženi da probaju da se uklopimo sa mojim obavezama u inostranstvu. Svima sam veoma zahvalan na pozivima, ali i na razumevanju i podršci za moj put u Rusiju. I čestitam na uspesima koje su postigli na domaćem tržištu, jer se u Srbiji dešava televizijska i filmska revolucija.

Trenutno privodite kraju snimanje treće sezone serije "Urgentni centar" koju su mnogi vodeći glumci napustili. Zbog čega ste vi i dalje u tom projektu?

- Sve će biti jasno kada počne emitovanje. O onome što smo do sada snimali, mogu reći da se ispostavilo da je ova serija važna i gledana, naročito sada, kad se rasvetljava kolika je uloga medicinskih radnika u našim životima. Svi glumci, od prve sezone do danas, su više nego požrtvovano radili, sa dubokom svešću o temi koju igraju. I znam da su svi imali lični motiv zašto su deo ove priče. Ukoliko taj motiv, iz nekog razloga nestane, ili vam ga okolnosti ugase, vreme je za odlazak i u tim situacijama sam, kao i u svakoj drugoj, uvek na strani kolega.

Zbog čega vaše televizijske i filmske uloge nisu bile toliko snažne i slojevite kao one u pozorištu, u kojima imate izuzetnu emotivnu, fizičku i karakternu transformaciju?

U pozorištu sam uspeo da se izborim sa tuđim predrasudama da nešto ne mogu. Pred kamerama sam dobro startovao, a onda dugo ostao zaključan u istoj fioci.

Epohe vam dobro pristaju. Imate takvu harizmu, tu pomalo trubadursku, poetsku zanesenost, setu, snažnu emociju. Da li privatno to negujete u sebi?

- To je verovatno neko nasleđe koje nosim u genima i koje samo trošim. Ono što podstičem kod sebe je mužestvenost i praktičnost, pre svega kroz sport. Ja sam savremen muškarac, koji je prvo praktičan, pa tek onda liričan.

Čime vas je Rusija posebno opčinila, a da, možda, niste očekivali?

- Posle raznih putovanja po svetu, Rusija je prva zemlja u kojoj su mi se obradovali kad sam rekao da sam Srbin. Grčka nam je blizu, pa se naša bliskost sa njima nekako podrazumeva, ali u Rusiji nas dočekuju sa ushićenjem. Skoro sam pročitao u nekoj od Fejsbuk priča mojih prijatelja, reditelja Ivana Jovića i njegove supruge Monje, dramske spisateljice, da je Grčka u kojoj će snimati novi film, njihova rezervna otadžbina. Tada sam shvatio da ih ja imam dve - Rusiju i Grčku. I na toj pravoslavnoj duži, naša Srbija se nalazi na sredini, usudiću se da kažem - u centru.

Kada puca led na Nevi, šta puca u vama i da li votka tada pomaže?

- Živeo sam tokom leta u Petrogradu, pa nisam zatekao led, već bele noći. "Nije votka rakija, mada noćas udara..." rekao je Bajaga još davno, a ja ipak, kad rešim da popijem, ostajem veran piću svog rodnog kraja. Mogu da pijem samo sa odabranim ljudima, u odabranim situacijama.

Skoro dvadeset glumačkih godina je iza vas. Koje su vam najdragocenije i zbog čega, koje želite da zaboravite, a kako gledate u budućnost?

Sve te godine su me dovele do ovog trenutka, koji je za mene vrlo uzbudljiv i dragocen. Preda mnom su dve televizijske i jedna bioskopska premijera u Moskvi. Igraću i u grčko-srpskom filmu "Senoviti Mediteran", projektu "Terirem" produkcije. Biće to film retke, a čarobne tematike. A šta bih da zaboravim!? Pa, želeo bih da zaboravim da mi neke ozbiljne honorare za moje prve velike poslove nikada nisu isplatili. I poželeo bih mladim glumcima da se što pre na našem tržištu pojave pravnici koji će ih zastupati kad potpisuju ugovore sa producentima. Onda niko neće moći da ih zastrašuje i da im duguje. Ali, da ne bismo završili u sivom tonu ovaj intervju, reću ću da je sve što mi duguju moj prilog filmskoj umetnosti naše zemlje. Ionako ništa od svega što sam snimao nisam radio zbog novca.

Izvor: Novosti
Foto: ivanbosiljcicofficial/Instagram