ALEKSA BALAŠEVIĆ ISKRENO: Ni moje sestre ni ja ne bismo mogli da imamo partnere koji se ne sviđaju našim roditeljima

Borilački sportovi u našoj zemlji nisu bili među najpopularnijim, ali on je imao dovoljno entuzijazma, ljubavi i hrabrosti da im obezbedi važno mesto pod suncem. Posle uspešne rvačke karijere Aleksa Balašević posvetio se organizaciji modernih gladijatorskih igara, MMA borbi objedinjenih u spektaklu zvanom "Megdan", i to mu toliko dobro ide da je sa svega 26 godina proglašen za jednog od najuspešnijih mladih preduzetnika u Srbiji.

Dakle, nije pogrešio što je umesto pozornice odabrao drugo polje delovanja, ring. Ipak, od oca, čuvenog panonskog mornara Đorđa Balaševića i majke Olje nasledio je "gen" za romantiku, što je potvrdio kada se sa dugogodišnjom devojkom Nikolinom verio na intimnoj ceremoniji u Izraelu.

Jedni vas poznaju kao sina poznatih roditelja, drugi kao nekadašnjeg reprezentativca u rvanju, treći kao uspešnog preduzetnika… Kako biste vi sebe predstavili?

– Kao dete neba. Više nego dovoljno.

Koja borba je teža – u sportskom ili poslovnom ringu?

– Najteža je borba sa sobom, a sa tim sam se sretao i u sportu, i u veri, i u poslu. Imponovalo mi je kada sam proglašen za jednog od najuspešnijih mladih Srba, jer u tom trenutku moja produkcija nije postojala ni dve godine.

Mladi preduzetnik u vreme krize, reklo bi se nimalo lak izazov.

– Za mene je to nova era života. Odgovorno je imati 14 radnika cele godine, ali ne pada mi na pamet da ikom smanjujem platu i dajem otkaze. Ko to uradi neka se ne smatra čovekom uopšte, a kamoli poslovnim. Trebalo je da 5. aprila u Novom Pazaru održimo "Megdan", ali je odložen za jun.

Prvi "Megdan" organizovan je pre tri godine u Novom Sadu. Sa kojim motivom ste se upustili u tu priču i kakve su vam danas ambicije?

– Kao producentska dinastija, došli smo na ideju da napravimo događaj prvo za naš grad, onda i za državu. Nešto poput "EXIT-a" i "MAC-a", što će imati svoju publiku, prepoznatljivu u ovom delu Evrope. Tako je nastao "Megdan", prema rečima stručnih – najveći sportski festival u Srbiji, a onda i gladijatorski.

Odajete utisak izuzetno ambicioznog momka, koji u svakom trenutku zna šta želi.

– Posle "Megdana" u punoj "Štark areni" počeli su da me nazivaju "kraljem tuča" i "princom produkcije". Nisam nikakav kralj, car, niti princ, već dete pesnika i gimnastičarke, koje kada nešto sanja, pokuša to i da realizuje, pa mu često uspe. Nisam ni ambiciozan, ni pretenciozan, već svoj.

Poraz je sastavni deo borbe. Kako se nosite sa neuspesima?

– Neuspehom smatram kada se albanski ili hrvatski takmičari bore na "Megdanu", a pojedinci u publici zvižde. Svako nasilje među živim bićima je, takođe, za mene mnogo veći neuspeh nego bilo koji neprodati prenos ili nedobijena subvencija.

Uspeh podrazumeva pohvale, ali i kritiku. Kako reagujete na negativne komentare?

– U mom svetu uspeh podrazumeva zahvaljivanje Bogu. Na kritike stručnjaka reagujem tako što ih slušam i uvažavam, a ostale ne slušam jer polazim od sebe. Nikada se ne bih usudio da nekoga uzimam u usta i javno kritikujem.

Mnogo puta susreli ste se sa onom: "Lako je njemu, on je Balaševićev sin". Koliko je to, zapravo, otežavajuća okolnost?

– Danas je isuviše lako biti poznat, a ja nisam samo dete poznatih roditelja, već dete velikih ljudi. Božanskih. Jedne umetničke dinastije. Globalnih autoriteta. Da li je to olakšavajuća ili otežavajuća okolnost? Dođe na isto, kao kod svakog deteta, normalnog i ispravnog.

Između vas i vaših sestara Jovane i Jelene prilično je velika razlika u godinama. Jeste li još njihov mezimac ili polako preuzimate ulogu zaštitnika?

– Mi kao porodica imamo jednog zaštitnika i on je dovoljan za sve nas, naše pretke i potomke. Moje sestre su najbolje. Jovana i Jelena su mnogo više nego sestre. Za njih ću zauvek biti šta god požele.

Koliko ste vezani za sestričine, Jovanine ćerke?

– Simoni i Petri sam najbolji ujak. Ne viđam ih često, jer ta dva mala foliranta imaju svoj protokol. (smeh) Vole me i stalno zasmevaju, vezan sam za njih kao što bi svaki ujak trebalo da bude. Na početku svakog "Megdana" poklonim im molitvenu pesmu "Agni Partene" iz manastira "Simonopetra". Naša ljubav i povezanost ne mogu se opisati.

Jeste li spremni za ulogu oca? Pre nekoliko meseci zaprosili ste izabranicu Nikolinu…

– Za ulogu oca niko nije spreman dok to ne postane. Pravi čovek, dečak, treba da je za to spreman čim postane svestan sebe. Posao, uspeh i luksuz ili samo hleb nemaju smisao bez porodice.

Zbog čega vam je bilo važno da se verite u Izraelu?

– U Izraelu i Palestini bio sam dok je "gorelo nebo", što bi rekao moj otac u pesmi. U Palestini smo proveli skoro dve nedelje, isto toliko u Izraelu. Dok korona virus hara svetom strah i karantin tamo su svakodnevica i bez epidemije. Ali i sreća. Video sam prizore koje ću zauvek pamtiti. Bili smo u jednom naselju blizu Gaze, gde žive i "jedni", i "drugi", i "treći". Celo selo okruženo topovima, a narod toliko složan da sam im zavideo. Doživeo sam nešto neverovatno, sigurno najintenzivnije životno iskustvo. Atmosferu kao da su četiri jahača apokalipse tamo sagradila štalu i, nažalost, dopunila ergelu. Ali, srećan sam kada čujem da je bolje nego pre i da ljudi polako shvataju da su, pre svega, ljudi. Drugi sam čovek, u najboljem smislu, od kada smo se odatle vratili.

U kakvom sećanju vam je ostao sam čin veridbe?

– Verili smo se u Nazaretu. Nekoliko meseci čekao sam blagoslov Patrijaršije i odredili su da to bude tamo, sa episkopom Romanosom, božjim čovekom odgovornim za mir u tim krajevima. Nedostajalo mi je prisustvo najbližih, pogotovo kad sam video neke nemirne prizore, ali bilo mi je važno da ispunim dogovor mog duhovnika, oca Pajsija, koji je trenutno u Krupi. Rekao sam mu da ću posle hodočašća zatražiti blagoslov po najsvetijim običajima i ispunio sam reč, zbog čega se osećam neopisivo dobro.

Kada ste shvatili da je Nikolina vaša žena za sva vremena? Čime se izdvojila od drugih devojaka?

– Dok nju nisam upoznao nisam bio toliko duhovno stabilan. Mislio sam da je dovoljno što imam grčko ime, što je moj pradeda slavio slavu za vreme komunizma otvorenih prozora i što se pomolim pred spavanje. Postio sam danima, ali posle mamurluka. Radio sam stvari koje nisam smeo. Sve se promenilo kada sam sreo Nikanu. Bila je nevina, preobrazovana, postila je, pomagala starijima, umivala se na Cveće i nije pila alkohol. Nije imala neprijatelje. Tada sam počeo da se osećam još jačim, jer pored sebe imam osobu koja sa mnom ide u borbu, hodočašće i nemirnu Palestinu, ali i na Bahame.

Jeste li odredili datum venčanja?

– Mi u "Areni" za dva dana pripremimo "Megdan", a kamoli svadbu. (smeh) Od zaručenja smo spremni, imamo i datum, koji ću, kao i put u Palestinu, pokušati da prikrijem od medija.

Hoćete li upriličiti skromno ili raskošno slavlje?

– Ni skromno, ni raskošno, već onakvo kakvo bi svadba hadžije i hadžinice trebalo da izgleda.

Ljubav vašeg oca i majke mnoge je inspirisala. Verujete li da romantične priče poput njihove imaju šanse u današnjem svetu?

– Ljubav mog Đoleta i Olje je jedinstvena. To ne postoji nigde na svetu. Mama me savetuje da i mi budemo jedinstveni. Uvek ima šanse za dobre i nebeske ljude. A Nikana i ja smo baš takvi, potpuno drugačiji od drugih.

Pišete li još pesme?

– To je dezinformacija koja se pre nekoliko godina pojavila u medijima. Zbog toga i bežim od njih, pa sam zanimljiv kao "Fantom iz Opere". Ja sam tada rekao da sam u školi i posle škole pisao pesme u kojima sam se šalio na račun poznanika. Sada bih mogao jedino da probam da iskomponujem nešto za "Megdan". To je sve.

Sa verenicom ste prisustvovali promociji knjige "Planeta dvorište" vaše majke u Zrenjaninu. Tom prilikom uverili smo se da se buduća svekrva i snaja divno slažu, što u srpskom "folkloru" nije baš uobičajena pojava.

– Mi se u kući svi slažemo. Snajka, sestre, otac, mama, rodbina, svi. Ni moje sestre ni ja ne bismo mogli da imamo partnere koji se ne sviđaju našim roditeljima, jer oni imaju "nebesko čulo". Nikad ne pogreše.

Kako vam se dopala Oljina prva knjiga?

– Moja mama je žena koju samo mi zanimamo. Decenijama smo je nagovarali da napiše knjigu i da uradi i neke druge stvari, tako da smo svi srećni i ponosni što je pristala da i publici prikaže takvu emociju, sabranu u jednu knjigu. Za početak.

Pred kraj prošle godine narušeno zdravlje vašeg oca zabrinulo je ceo region. Vama, njegovim najbližima, svakako je bilo najteže. Strah od gubitka najbližih ume da navede na razmišljanje i reorganizaciju prioriteta. Jeste li se suočili sa takvim mislima?

– Nisam, zaista. Otac me nikada nije slagao, a tada mi je rekao: “Vraćam se za koji dan, napiši mi koji film da ti skinem kad dođem sa "velikog servisa". Tako je i bilo.

Šta smatrate ključnim za dostizanje životne sreće?

– Ključno je da čovek bude realan. Ili, kako to moj saradnik života Radomir – Rade Petković lepo kaže: "U životu moraš da znaš gde ti je mesto. Tada ćeš biti na prestolu".

Izvor: Hellomagazin.rs
Foto: Mladen Sekulić