Stiv Ture i Big bend RTS
- Yeah, man, we’ve got that feeling - zadovoljno je konstatovao Stiv Ture, opraštajući se od nekolicine muzičara Big benda RTS, s kojima je "zaglavio" do kasno u noć, nakon koncerta na "Kolarcu". "Feeling", reč koja se u rečniku engleskog prosto prevodi kao "osećanje", za svakog džezera ima mnogostruko, neprevodivo značenje, jer sublimira samu suštinu džez muzike – pravu, iskrenu komunikaciju na jednom višem nivou svesti i posebnu vrstu kreativne interakcije koja se, poput čarolije, nepogrešivo prenosi na publiku.
A publika je te večeri na "Kolarcu" "feeling" doživela na svojoj koži, kao narastajuće uzbuđenje i divljenje, neprimetno uvučena u tananu mrežu umetnosti. Od trenutka kada je jedan od najvećih džez trombonista na svetu izašao na scenu, i potpunom laiku bilo je jasno da prisustvuje nečemu što je mnogo više od koncerta. Ture je svojom harizmom i moćnim "saundom" ispunio salu i "uhapsio" pažnju publike.
Opušteno, autoritativno na jedan nenametljiv način, Ture je koncert započeo omažom jednom od najznačajnijih trombonista u istoriji džez muzike, Džej Džej Džonsonu, koji je sviranje na ovom instrumentu doveo do perfekcije i postavio teško osvojive standarde. Tehnički besprekorno, muzički inspirisano, podsetio nas je i na orkestar Kaunta Bejzija i njegovog legendarnog trombonistu Ala Greja, i na velikog Reja Čarlsa, u čijem je big bendu Ture svojevremeno svirao. Koristeći razne vrste "plandžera", Ture je demonstrirao sve zvukovne mogućnosti trombona, ali i lepotu i raznolikost džez muzike. Izbor izuzetno zahtevnih, efektnih aranžmana, s kojima se Big bend RTS lavovski nosio, upotpunio je sopstvenom kompozicijom, posvećenom Reju Čarlsu Rey’s Collard Greens, za koju je dirigent Ivan Ilić, specijalno za ovaj koncert, napisao odličan aranžman u "bejzijevskom" stilu.
Izrazivši suvereno poznavanje i poštovanje prema džez tradiciji, Ture je u ruke uzeo školjke, koje su ga proslavile širom sveta. Živopisne pacifičke školjke različitih dimenzija Ture svira podjednako virtuozno, izvlačeći iz njih neočekivano snažan, mističan ton i čudesno pokretljive melodije. Zvuk školjki praćen kongama, ali i majstorski aranžiranim orkestarskim deonicama prizvao je drugačiju, plemensku i iskonsku emociju i egzotični duh pacifičkih ostrva. Kao mađioničar, brzo i efektno menjajući različito štimovane školjke, ponekad ih svirajući i po dve u isto vreme, improvizujući na njima kao na bilo kom drugom instrumentu, Ture je potvrdio poznatu devizu džeza – nije važno šta sviraš, već kako. A on i te kako zna da prikaže svoju ogromnu muzikalnost. Način na koji je doneo čuvenu Elingtonovu baladu In a Sentimental Mood je sama definicija emocije koja krasi samo najveće umetnike. Gitarista Goran Potić je u ovoj numeri doneo neponovljiv, suptilni solo, potpuno se ukačivši na Tureovu iskrenu emociju.
Big bend RTS, kojima je ovako težak program bio veliki izazov, još jednom je pokazao velike potencijale i adaptibilnost. Skoncentrisano, motivisano, s velikom preciznošću i dinamičkim rasponom, orkestar je zaista bio na visini zadatka, posebno trubačka sekcija, predvođena Fredijem Stanisavljevićem. Tokom koncerta bilo je prostora i za "naše momke" da se dokažu kao rasni džez muzičari, pouzdani u pratnji i sadržajni u solima. Marko Đorđević, Aleksandar Jaćimović, Ljuba Paunić, Kristijan Mlačak, Ivan Aleksijević, Vlada Krnetić, Branko Marković, Goran Potić i Petar Radmilović briljirali su u svojim solo deonicama. Posebno interesantan i uzbudljiv bio je "trombonski betl", muzički dijalog između Stiva Turea i Ivana Ilića, koji je sam po sebi retkost. Naš mladi trombonista sjajno se držao u duelu s ovim kolosom, izazivajući ga i spremno odgovarajući na njegove muzičke provokacije.