PLAŠIM SE DA ĆE ME KRISTIJAN UBITI U ZADRUZI: Potresna ispovest Stanije Dobrojević o životu i učešću u rijalitiju

Stanija Dobrojević prošla je kroz pravi pakao kada su joj 1995. godine tokom "Oluje" u Hrvatskoj ubili oca Dragana. Ceo život se nosila sa tom tragedijom, a sada strahuje da i nju ne zadesi očeva sudbina. Starleta kaže da se plaši da će je bivši robijaš Kristijan Golubović ubiti u "Zadruzi 4"!

Rijaliti zvezda će se uskoro u Pinkovom šouu pridružiti žestokom momku, kog je optužila da ju je reketirao i da on nije pravi otac njegove ćerke Vere, već da je supruzi podvalio spermu svog prijatelja.

- Plašim se za svoj život! Bojim se da me Kristijan ne patosira čim me vidi. Ne daj Bože, može da me ubije u rijalitiju. Znam da tamo ima obezbeđenja, ali on to može da uradi u sekundi - kaže na početku svoje životne ispovesti za Hit Stanija Dobrojević.

Starleta priča da se osećala bezbedno samo dok je Kristijan bio u zatvoru. Upozorava javnost, medije i policiju da će jedini krivac za njenu smrt, ako se dogodi, biti upravo Golubović:

- Moja jedina mrlja u životu jeste druženje sa tim čovekom! Ni sa kim drugim nemam velike konflikte i ako mi bude falila dlaka sa glave, svi će znati da je za to kriv Kristijan. Stvarno ne razumem šta hoće od mene! Dala sam mu pare pre nego što je otišao na robiju, a čim je izašao, ponovo je krenuo da me maltretira. Nisam htela da mu ćutim kao prvi put. Stojim iza svega što sam rekla.

Starleta se kaje što je u "Farmi 6" flertovala sa žestokim momkom, koji je odmah posle finala počeo da je proganja i da je reketira. Kristijan joj je tada tražio polovinu od 50.000 evra, koliko je osvojila kao pobednica rijalitija.

- Ta pobeda me je skupo koštala i dalje ispaštam zbog učešća u "Farmi 6". Ispala sam glupa što nisam prijavila Kristijana za reketiranje! Pretio mi je svakodnevno i ja sam morala da mu dam 12.000 evra, mada je on hteo sve da mi uzme. Sve mi je izašlo na nos! Ta pobeda me je koštala zdravlja. Gorko sam zažalila što sam se družila sa tom osobom - priznaje Stanija.

Trebalo joj je mnogo vremena da se psihički oporavi od Kristijanove torture:

- Na kraju sam zbog njega završila kod psihijatra! Rekao mi je da se ne nerviram i da zamislim da novine pišu o nekom drugom, a ne o meni. Iako sam sada oguglala, ta borba je bila teška. U jeku skandala sam odlučila da se povučem iz medija i spremim diplomski. Ponosna sam što sam to uspela!

Stanija je završila Ekonomski fakultet kako bi ispunila poslednju želju pokojnog oca Dragana. I on sam je bio ekonomista, pa je htela da krene njegovim stopama. O ocu priča ponosno, ali ne može da zaustavi suze. Imala je samo deset godina kada je on mučki ubijen, a njena porodica proterana iz Voćina u Hrvatskoj. Pamti da su se u njenom porodičnom domu, dok je otac bio živ, okupljali brojni prijatelji i rodbina. Kada je počeo rat 1991. svi su bežali u sklonište koje je bilo u okviru porodične kuće Dobrojevića. Međutim, njen tata nije izbegao metak.

- Tatu su mobilisali zato što je bio politički aktivan. Družio se sa Slobodanom Miloševićem i Mirom Marković. Pričao mi je i o Cecinom pokojnom suprugu Željku Ražnatoviću Arkanu. Bio je dobar i sa njim. Zbog toga su ga i ubili - priča sa knedlom u grlu Stanija.

I danas se seća ratnih godina, patnje, pucnjave... Imala je šest godina kada su sukobi počeli i svaki dan je za nju bio velika trauma:

- Sećam se svake sekunda rata. Tog jutra, kada je sve počelo, granate su padale na sve strane i mnogo ljudi je došlo kod nas da se skloni jer smo imali podrum. U celom tom haosu ja sam izašla iz kuće i krenula ka mojoj kućici u dvorištu, koja mi je služila za igru. Želela sam da spasem moju veliku ćelavu lutku. Tata je izleteo za mnom i rekao da će on da mi je odnese. I stvarno je tako bilo.

Poslednji susret sa ocem danas je boli više nego tada, jer je kao dete imala nadu da će ga ponovo videti.

- Tata me je jako zagrlio kada smo se rastali i rekao mi je: "Vratiću se!" To je bio naš poslednji pozdrav - kaže Stanija gušeći se u suzama.

Samo nekoliko sati nakon očevog odlaska, za Staniju, njenu majku Slavicu i brata Sanija počela je nova drama. Morali su hitno da napuste porodičnu kuću i da pobegnu u Republiku Srpsku:

- Rekli su nam da moramo da pođemo. Tada nismo ni slutili da odlazimo zauvek. Mama je spakovala jednu kesu, uzela je mene i brata za ruku i ušla u autobus koji je čekao žene i decu. Granate su padale na sve strane, a mi smo sve to gledali iz autobusa. Žene i deca su plakali i molili Boga da ne padne granata na autobus. Jedini muškarac koji je bio sa nama bio je vozač. Tada sam prvi put u životu imala susret sa muškarcem kukavicom - priseća se starleta i objašnjava da je on hteo sve da ih ostavi i pobegne.

Međutim, prestrašene žene mu to nisu dozvolile:

- Vozač se mnogo uplašio i pred ulazak u Bosnu izleteo je iz autobusa. Rekao je da ne može da vozi dalje. Sakrio se u neku kuću i ostavio pun autobus. Tada su se žene ujedinile i bukvalno su vozača grebale i udarale terajući ga da nastavi. Nekako je smogao snage i krenuo dalje. Kada smo prešli most prema Banjaluci, nakon 10 minuta je taj most bio srušen. Da nismo pobegli, sigurno bi nas ubili.

Perioda koji je usledio Stanija se seća kao kroz maglu. Kaže da je i želela da ga zaboravi:

- Upisala sam se u školu u Banjaluci, pa smo se preselili u Sarajevo... Kasnije se više ni ne sećam gde smo sve živeli. Znam da sam u sedmom razredu osnovne škole stigla u Rumu i to je bila deveta škola u koju sam išla za osam razreda. Meni je strašno žao, ali ja se više ne sećam društva, niti nastavnika koji su mi predavali. Mnogi su mi se javljali kasnije i pričali kako su išli sa mnom u odeljenje, ali ja se toga ne sećam. Jedino što mi je ostalo u sećanju jeste težak period i konstantno dokazivanje. Morala sam mami da donosim petice i svima da se dokazujem jer sam se osećala kao uljez u tim razredima. Svi su se družili lepo od prvog razreda, a ja sam bila ta izbeglica, kako su me zvali, koja je morala da se uklapa i da se dokazuje. Nemam prijatelje iz ranog detinjstva i zbog toga sam osakaćena. Za to nije kriv niko već samo prokleti rat.

Baš u tim teškim godinama saznala je da ostala bez oca. I danas je to najteži udarac koji je zadobila u životu:

- Nas su proterali iz Hrvatske, a tata je ostao tamo. Nadala sam se da je živ. Dve godine svake noći sanjala sam isti san - da se vratio iz rata nepovređen. Ništa nisam znala o njemu. I teču su zarobili i odveli u logor u Splitu u kom su mučili i ubijali Srbe. Mama mu je stalno pisala pisma, pitala ga zna li nešto o njenom mužu. Nikada nismo dobili odgovor ni na jedno pitanje. Kada su teču pustili iz logora prilikom razmene zarobljenika, ispričao nam je da su sva pisma bacali. Nijedno nije dobio. Od njega sam saznala užasnu istinu. Ispričao nam je da su tatu zarobili 1995. godine i ubili na licu mesta. Teča je sve to morao da gleda! Dobili smo slike mog mrtvog oca i saznali da je sahranjen u kolektivnoj grobnici.

Stanija kaže da je njen teča prošao strahote u logoru.

- Teču su pune dve godine mučili. Tukli su ga toliko da je svakog dana piškio krv. Zatvarali su ga u bunar... Ma ne mogu da pričam o tome. Sećam se samo da smo posle svega toga došli u Srbiju. U Rumu sam stigla u sedmom razredu. Prvi put sam uspela da se uklopim u neko odeljenje. Bila sam odličan đak, lepo dete, moderno sam se oblačila i dečaci su se zaljubljivali u mene. Pojedine devojčice me nisu volele. Govorile su: "Kako izbeglica može da bude najlepša i najbolji đak? Uzela nam je prvo mesto, a mi smo tu od prvog osnovne." Odlazila sam nekad kući plačući jer sam se osećala neshvaćeno i neprihvaćeno, baš kao što se osećam danas. Ali je ipak bilo mnogo bolje nego ranije. U srednjoj školi sam bila jedna od najpopularnijih devojaka.

U srednjoj školi imala je i svog prvog momka Marka... Kao sama priznaje, zbog njega je bila spremna na sve, pa i da se pobije:

- Sedeli smo zajedno u klupi. Jedna Jelena me je stalno prozivala, pa mi je jednom opsovala majku i dečka. Sačekala sam da zvoni, okrenula sam se prema njoj i iz sve snage sam je udarila pesnicom u lice. Imala sam prstenje na ruci, a udarila sam je toliko jako da sam joj pocepala usnu i raskrvarila nos. Nastao je opšti haos. Dečko me je izveo napolje, pokušavao je da me smiri. Hteli su da mi daju ukor, ali na kraju nisu jer sam bila dobar đak. Nastavnici su znali da imam sve petice i da nisam od onih što se tuku. Uzeli su u obzir i to što nemam oca, a slaba sam na majku, koju mi je ona opsovala.

Ta Jelena je više nije dirala. Ni Staniju, ni njenu majku, a ni dečka. Međutim, ni Marko nije smeo da je dira. Plašio se mame Slavice:

- Mama mi je uterala strah u kosti i rekla da ne smem da imam odnose dok ne budem punoletna. Molili smo je da nas pusti da idemo zajedno na more u drugom razredu srednje škole. Prvo nije htela, ali je na kraju popustila. Međutim, rekla mi je da će me voditi kod ginekologa kada se vratim sa puta da proveri da li smo Marko i ja nešto radili. Mi smo bili par koji je dve godine išao zajedno svuda, držao se za ruke, ali nije imao seksualne odnose čak ni na ekskurziji. Sačekali smo da budem punoletna.

Marka se i danas rado seća:

- On je bio moja prva velika ljubav. Zabavljali smo se pet godina i kada smo raskinuli, mislila sam da od ljubavi može da se umre. Kasnije smo upisali isti Ekonomski fakultet i tada smo se pomirili. Međutim, opet nismo opstali.

Tokom studija Stanija je odlučila da ode u Ameriku. Čak i tamo sudbina je ponovo spajala sa Markom.

- Želela sam da odem da radim u Ameriku, pa sam uslov na fakultetu dala već u maju. Da bih otišla, morali smo da platimo 3.000 evra. Mama prvo nije htela da me pusti jer nismo imali novac. Cela familija je bila protiv toga da žensko dete ide jer su se plašili da me neko ne ubije ili siluje. Međutim, pošto su porodice ostalih najboljih studenata skupile novac, i mama je na kraju popustila. Plakala sam kao kiša dok mi nije dala novac. Na jedno od mojih putovanja u Ameriku išla sam sa Markom. Spavali smo u istom krevetu, ali ništa se nije desilo. Ja sam tada imala dečka Luku, sa kojim sam bila stalno na telefonu, a Marko je našao neku Srpkinju u Americi kojom se oženio. Sreli smo se kada je on proslavljao pet godina braka sa ženom u Atlantik Sitiju i tada smo popričali. Supruga mu je zaista prelepa. Ja sam sa svim svojim bivšima u korektnim odnosima, ljubav prođe, ali ostane poštovanje među nama.

Baš u tom istom Atlantik Sitiju Stanija je pronašla i prvi posao:

- Radila sam u prodavnici suvenira, iako tada nisam znala dobro jezik. Za jedno leto sam zaradila 6.000 dolara. Vratila sam mami sve do dinara i ostalo mi je dovoljno novca za fakultet. Kada sam otišla sledeće godine, počela sam da taj zarađen novac ulažem na berzi. Sve kolege sa mog fakulteta su radile isto i zarađivali su duplo više, a ja sam sve izgubila. Celo leto sam rintala po ceo dan, radila sam dva posla i sve što sam zaradila, izgubila sam. Moji prijatelji i dan-danas tako zarađuju, ali ja imam strah i nikad ne bih više uložila ni dinar.

Izvor: Kurir.rs
Foto: stanijadobrojevic/Instagram

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.