Barbelo

Šta bi rekli oci egzistencijalizma da su imali priliku da vide najnoviju dramu Biljane Srbljanović “Barbelo, o psima i deci”? Da li bi Sartr ponavo izustio da je čovek odgovoran za ono što jeste, da li bi Kami potvrdio svoju tezu da je čovek uvek slobodan na nečiji tuđ račun? 

Drama koja preispituje sam život s velikim Ž, reklo bi se - tipičan izdanak Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Autor teksta Biljana Srbljanović i reditelj Dejan Mijač stvorili su predstavu koja se može okarakterisati kao moderna antička tragedija. Neće vam biti lako da gledate eteričnu scenu, svetlo u njenom dnu koje, kao na kraju tunela, bode oči, glumce koji u nekim momentima deluju kao senke. 

Ovo je pozorište u skladu s pomalo zaboravljenom veštinom čitanja teksta; traži bezrezervnu usredsređenost, pažnju, mali duhovni napor i bar trunku mašte… 

Porodica kao osnovna ćelija društva jeste potka na kojoj se plete priča o samoći, samoubistvu, slobodi, ljubavi, nežnosti, nepristajanju. Porodica nije oslonac, topli dom, već mesto gde se prepliću ljubav, patnja i bol. Antički arhetipi su, i pored ubrzanja vremena, i te kako prisutni.
 
Prazna scena, nekoliko stolica sa strane, kutija koja je u jednom momentu porodična trpeza, a u drugom grob - osnova su scene.
 
Nikola Rakočević kao dečak opterećen hranom pokušava da u sebe upije čitav život. Beskarajno nežna gluma, dečja histerija, naivna dobrota.
 
Mirjana Karanović u liku Kučkarke dočarava ženu čije srce nisu uništile nevolje. Smrt joj ponekad smrdi, a nekad miriše. Majstorski urađena psihološka minijatura žene koja živi sa psima, osobe koja ne doživljava pse kao kućne ljubimce i igračke, već pre svega kao žive stvorove. 

Jelena Đokić je majka i maćeha - pleni toplinom, šarmantnom ženskom neurozom koja joj na kraju pomaže da bude ono što jeste - odlučna, samouverena, nežna.
  
Briljantan lik lutalice koji je otišao zato što neće da se takmiči i zato što je sramota biti neuspešan, u viđenju Nebojše Glogovca. Gluma koja naprosto hipnotiše, pa nema više ni vrpoljenja ni zevanja u udobnim stolicama JDP-a. Jednostavno i bez šepurenja izneta priča o tome da čovek sam, i u najgorim uslovima, oblikuje vlastiti život. 

Prosto vam dođe da skitnici pozavidite na njegovoj slobodi. Čovek ima sve što mu je potrebno - hranu na groblju, zvezdano nebo nad sobom “kao blagu Bogorodicu” i toplu kučku kao najboljeg druga. Zna da nije dobro da psi jedu slatko, ali šta će kad pas voli, pa ima već 17 godina i mora od nečeg da umre…
 
Predstava za decu da bolje shvate roditelje, za roditelje da bolje razumeju decu, za celu porodicu, a mogu je gledati i mlađi od 18 godina. 

Danijela Tadić