NAMERA MI JE DA POMERIM GRANICE: Jovana Joksimović iskreno o novom životnom poglavlju

Kada je pre dva meseca otišla sa Prve televizije, usledila je lavina komentara... Uglavnom neproverenih, nepotvrđenih, netačnih, zlonamernih... To je za Jovanu Joksimović samo bio razlog više da o svemu zaćuti, jer ćutanje je zlato, a za ostale samo potvrda da je ova novinarka oduvek privlačila pažnju javnosti... jer ne zaboravimo ni onu – za kim se diže prašina... Kako god, kada je imala šta da kaže, Jovana Joksimović je to i uradila u svom stilu, ne podilazeći nikom i ne razmišljajući hoće li se to nekom svideti ili ne – direktno, javno, oštro, bez dlake na jeziku, pred kamerama svoje nove kuće K1, uoči emitovanja novog jutarnjeg programa "Uranak" čiji je koncept sama osmislila i koji će raditi zajedno sa nekadašnjom direktorkom, koleginicom i prijateljicom Manjom Grčić. Ni sečenje optičkih kablova pred početak emitovanja ovog programa nije je sprečio u zamisli... Za "TV reviju" progovara o svemu.

Kada ste otišli sa Prve TV, odabrali ste ćutanje kao najbolji odgovor? Ćutanje svakako nije ono što vi očekujete od vaših sagovornika, zašto ste se onda vi opredelili za ovu opciju?

- Uopšte nisam od onih koji ćute i ne odgovaraju, ali jesam od onih koji misle da je jedna od najvažnijih lekcija, koju je moguće naučiti u životu, ona koja te uputi u to kome i kada treba i vredi odgovarati, a kome i kada ne. Kada to naučiš znaš i da su odgovori za budućnost, a ne za prošlost. Prošlost treba ostaviti da počiva na miru, i to sam i uradila. Nemam šta da joj kažem.

Zašto ste baš sada imali potrebu da progovorite?

- Pa zato što je "Uranak" budućnost, koja zahteva i razgovor i objašnjenje. I ne samo što ima zaista mnogo onih koji od mene očekuju da se o tome odredim, nego i sama to od sebe očekujem, jer mi je namera da budem bolja, da pomerim granice. I samo o tome i pričam.

Šta danas imate da kažete oo svom novom angažmanu, o koleginici Manji Grčić koja vam je nekada bila nadređena.... ?

- Pomešane su nadležnosti i nadređenosti u našem slučaju. S jedne strane, koleginica koja mi je bila nadređena, to je i dalje pošto vodi televizije koje je Željko Joksimović pokrenuo, ali, s druge, nadređena sam i ja njoj, pošto se jutarnji program radi po mom konceptu i ona to mora da prati. Opet, mnogo važnije u našem odnosu je uvek bilo to što smo prijatelji. Od onih koji imaju zajedničke snove i planove, koji se razumeju i podržavaju. I to je osnovno što imam da kažem i o svemu što nas čeka. Da smo udružili znanje, ideje, želje i ogromnu energiju, da bi napravili nešto što niko nije. Nešto što pravi razliku. Jutarnji program kakvog nema, ni na jednom drugom kanalu.

Koliko ćete se truditi da "Uranak" bude drugačiji (ili možda ne) od onoga što ste do sada radili i koliko je uopšte to moguće u formatu kakav je Jutarnji program, i posle toliko godina provedenih u istom programu? Da li to znači da se nikad niste umorili?

- Ne znam zašto, ali, evo već 16 godina, ja zaista, kada je o poslu reč, ne znam šta je umor. Možda je ključ, odgovor, u tome što ovo za mene nije samo posao. To je moj poziv, moja odrednica, što, zajedno, ne dozvoljava da se razmišlja o bilo čemu drugom, nego samo o tome kako da danas uradiš više, bolje nego juče, i kako da sutra budeš bolji nego danas. Umor, u toj potrazi, ne postoji. Postoje samo izazovi.

Šta je to što će vaš jutanji program imati, a drugi ne?

- Sve je važno. Od slike, scenografije, do saradnika. I raduje me to što sam svakom detalju mogla da posvetim pažnju, da se odlučim za najbolja rešenja, a da me niko ne pita koliko to košta, jer je politika ove televizije, pre svega kvalitet, i na njemu se ne štedi. Istovremeno, ne štedi se ni na očekivanjima. I ja nisam došla ovde samo zato što je reč o nečemu što se može zvati i porodični posao, nego da televiziji dam najbolji jutarnji program u zemlji. To podrazumeva da sve što sam do sada radila, ovaj put uradim drugačije i bolje.

Ko će vam biti saradnici, kako ste birali tim? Da li je danas teško naći dobre, talentovane i vredne saradnike?

- Tim je manje više ostao isti, onaj s kojim sam godinama pravila jutarnje programe na raznim televizijama. A to što sam sama doživljavam upravo onako kako sam vam već rekla. Kao izazov, priliku da pokažem i sebi i drugima, koliko mogu. I za sada sam zadovoljna, baš kao što sam zadovoljna i mladim ljudima na K1. Pažljivo su birani, posvećeni su i željni i znanja i uspeha, kao posledice tog znanja. Sve ostalo, a naročito odnos interneta i televizije, jeste nešto što zajedno moramo da istražimo i otkrijemo, i nađemo najbolje rešenje. Dakle, samo još jedan izazov, ništa strašno.

Slogan kuće u koj radite je – "Kao kod kuće"? Da li je to zbog atmosfere, ljudi koji rade, ali i supruga koji je deo ove televizije?

- To je, pre svega, zbog gledalaca. I jesmo mi, svi, ovde, neka vrsta porodice, ali važnije nam je da budemo porodica i za naše gledaoce. Da se oni, na našem kanalu, osećaju kao kod kuće. Da im bude prijatno, da tu budu sigurni, da imaju poverenje. A ako sam nešto naučila, za sve ovo vreme, to je da je baš poverenje osnovni razlog zbog kojeg neko odluči da, na daljinskom, pritisne ono dugme iza kojeg ste vi.

Kažete da ste došli na ovu televiziju, koja je vaše čedo, da biste kazali ono što imate. Da li to znači da ranije niste to mogli?

- Ne, nego da sam nakupila dovoljno iskustva, dovoljno znanja da mogu da budem ona koja ima pravo na stav, na vrednosno određivanje raznih pojava, na glas koji ocenjuje ono šta se oko nas dešava. Za one koji dovoljno dugo pamte, to znači da ne budem samo Milka Babović koja opisuje kako su takmičari obučeni, nego, istovremeno, i Mladen Delić, koji viče: "Ma ljudi, da li je to moguće". Eto, to nameravam da radim.

Kažete i da ste razočarani u ovdašnje medije i novinare? Šta je za vas pravo novinarstvo koje ne rastužuje...?

- Mislim da je "razočaranje" prejaka reč, mada, opet, ne znam nijednog novinara koji ga nije doživeo, to valjda ide uz profesiju, uz sva ona, možda i preterana, očekivanja koja imamo kada njom počnemo da se bavimo. A kada je reč o tome šta sve ne valja, u novinarstvu, šta sve treba da popravimo, mislim da cela ta rasprava staje u jednu reč. Zanat. Kada mu se vratimo, kada on bude osnov, a ne politika, ideologija, navijanje, tada će i novinarstvo biti manje tužno.

Da li svoj posao doživljavate kao svojevrsni ring?

- Ne, i čini mi se da još nikoga nisam u emisiji udarila, mada ne mogu da kažem da mi nije i to padalo na pamet. Šalim se, moj posao je da pitam, i to da pitam sve, a to što će pitanja nekoga možda i da zabole, ne govori o mojoj grubosti, ili agresivnosti, nego o tome da je i dalje na snazi ono što je još Vilijam Herst formulisao - da je vest samo ono što neko negde pokušava da sakrije, a da je sve ostalo reklama. Pitanja koja otkrivaju, po pravilu bole. Zato, neki put, liči na ring.

Neminovno je pitanje - zašto pored vas u studinju više ne sedi Srđan Predojević?

- Vidim da je neminovno, jer me svi to pitaju. I lepo je to, pošto govori o tome koliko smo dobar tandem bili. Sada više nismo, svako je pojurio svoje snove, ali smo i dalje prijatelji, i to životni. To mi je, pravo da vam kažem, i važnije.

Izjavili ste i da biste voleli da svako ko dobro radi svoj posao za to bude i dobro plaćen... Koliko je i da li je plata najpresudnja u poslovnoj ponudi? I da li nekad ona i znači kompromis?

- Govorila sam o tome da je novinarstvo jeftino, i da mora da počne da se bori protiv toga. Ovde je mnogo lakše izboriti se za slobodu da pišeš i govoriš šta god hoćeš, ima dovoljno redakcija, dovoljno mogućnosti izbora, ali je gotovo nemoguće dobiti adekvatnu naknadu za to što radiš. I verujem da je to jedan od osnovnih problema novinarstva. Ne ceni sebe dovoljno. Zašto bi ga, onda, i drugi cenili.

Obično se tvrdi da nije dobro kada su supružnici u istom poslu. Navedite mi koje su prednosti, a koje mane ovakvog partnerstva?

- Ako je tačno da iza svakog uspešnog muškarca stoji žena, onda je i odgovor na vaše pitanje dosta lak. Šalu na stranu, osnova našeg životnog i poslovnog partnerstva je ljubav. A ona podrazumeva podršku i razumevanje. I ako toga ima, posle je sve dosta jednostavno.

Kako doživljavate to što vas pojedini opisuju kao bahatu... I da li ste nekada zbog toga osećali strah ili možda nesigurnost?

- Ti "pojedini" su tabloidi, i tako ih i doživljavam. Bez ikakvog komentara, jer ne bih u to blato.

Da li ste trpeli ikada pritiske?

- Uvek sam bila ubeđena da o pritisku najviše pričaju oni koji ne samo da ga trpe, nego i prihvataju, jer im je lakše da budu žrtve, nego da se odupru. Ja ne spadam u te slučajeve. I nikada, ni zbog čega, nisam izigravala žrtvu, to mi je, nekako bilo ispod praga elementarnog dostojanstva.

Izvor: Politika.rs
Foto: jjovanajoksimovic/Instagram