DEVEDESETE PAMTIM PO PRAZNOM FRIŽIDERU I BUŠNIM CIPELAMA: Radovan Vujović iskreno o teškom životnom periodu i ulozi u seriji "Porodica"

Iako ima samo trideset šest godina, Radovan Vujović odavno se izborio za status jednog od vodećih glumaca svoje generacije. Tome u prilog govore uloge koje je u dosadašnjoj karijeri ostvario što pred kamerama, što na pozorišnoj sceni, kao i nagrade koje je osvojio na brojnim festivalima. I bez obzira na to u kom pravcu će se odvijati njegov budući profesionalni put, nema sumnje da će uloga Vladimira Bebe Popovića u seriji "Porodica", koju je iz večeri u veče pratilo milion i po ljudi, zauvek ostati važna stavka u Radovanovoj biografiji. U ovom intervjuu pričao je kako je gradio lik šefa Biroa za komunikacije u vladi Zorana Đinđića, po čemu pamti odrastanje u režimu Slobodana Miloševića, ali i šta mu najviše nedostaje iz vremena pre pandemije. Otkrio nam je i da je "Porodica" jedna od retkih serija u kojima je igrao, a ispratio ju je u terminu emitovanja.

- Uglavnom nemam mogućnost da gledam premijerna prikazivanja jer u to vreme igram predstavu, a posle nekako smetnem s uma ili pogledam poneku epizodu kad naletim. Sada je zbog virusa situacija s pozorištima drugačija, pa sam u prilici da pratim televizijski program. Po mom mišljenju, odluka da se sve epizode emituju u pet dana bila je pun pogodak.

Serija "Porodica" probila je sve rekorde gledanosti, što i ne treba da čudi jer su mnogima i dalje u živom sećanju atmosfera i događaji koji su obeležili devedesete. Mladi ste, ali verujemo da pamtite "Slobino vreme".

- To vreme trajalo je deceniju. Pamtim nemaštinu, sirotinju, restrikcije struje, redove za hleb, decu izbeglice koja su nam se pridružila u razredu. Pamtim reči čije značenje tada nisam mogao da razumem, kao što su embargo, inflacija, suverenitet, teritorijalni integritet, sankcije, Dejtonski sporazum. Pamtim "Dnevnik", koji sam gledao svako veče, i sumornu atmosferu koju je sa sobom nosio taj deo dana. Pamtim rat, bombardovanje, pocepane kapute, stare jakne, bušne cipele.

Kako je vaša porodica živela tih godina? Da li je do unutrašnjosti, u vašem slučaju do Užica, kasnio impuls koji je diktirala prestonica – da je vreme za promene?

- Živeli smo kao i cela zemlja, teško. Na dan kad je moj brat doneo kući Vukovu diplomu iz gimnazije mi nismo imali ništa u frižideru. Ja sam bio mali i nisam shvatao šta se dešava, mislio sam da je to normalno, da se tako živi. Ali impuls je stigao, naravno. Posle nekog vremena ljudi su počeli da shvataju da im životi nepovratno prolaze u bedi i da moraju nešto da učine.

Možete li za sebe reći da ste bili buntovni u mlađim danima i pokazivali inicijativu da nešto promenite?

- Uvek me je vređala nepravda, i danas mi izuzetno teško pada kad na nju naiđem. Kao mlađi sam "lajao" na nju i kad treba i kad ne treba, gurao se gde mi nije mesto. Onda me je život uverio da nepravde na svetu ima koliko voliš, i ne samo to, već da je sve uglavnom nepravda. To je podrazumevano stanje stvari, pravda je veoma retka uteha.

Nestane li nepovratno mladalački entuzijazam kad čovek uđe u tridesete? Ili možda preraste u neki drugi vid energije?

- Mladalački zanos definitivno nestaje, ali počinje neko zrelo doba. Životna energija i dalje raste, čovek je sigurniji, iskusniji, mudriji. Ja negde osećam da najlepše tek dolazi.

Vodi li vas kroz život, pa i posao, više razum ili emocija?

- I jedno i drugo, na smenu, i u zavisnosti od situacije.

Čemu se, kada je reč o novim profesionalnim izazovima, okrećete u narednom periodu?

- Snimanje serije "Bilo jednom u Srbiji" prekinuli smo zbog virusa. S nestrpljenjem čekam nastavak. Tu imam malo drugačiju ulogu, jedva čekam da je publika vidi. "Vreme zla" izlazi na jesen. Imao sam priliku da vidim materijal i već sada mogu reći da će biti nešto posebno. Bez lažne skromnosti, čini mi se da će ta serija moći da stane rame uz rame sa stranim produkcijama koje gledamo na "Netflixu" ili "HBO" kanalu.

Kako izgleda rad u vanrednim okolnostima? Na setu morate brinuti o ličnom zdravlju, ali i bezbednosti kolega.

- Zahtevno je, na trenutke veoma stresno, naročito na samom početku pandemije. Srećna okolnost jeste to što su filmske ekipe u većini slučajeva odgovorne, sposobne i izuzetno profesionalne. Svima nam je brzo postalo jasno da, ako želimo da radimo, moramo da pronađemo nov način funkcionisanja, da poštujemo epidemiološka pravila i svedemo rizik na minimum.

Kakva je situacija u pozorištu?

- Pozorišta biju bitku, bore se i opstaju, zasad. Ja se nadam da je najgore prošlo. Bilo je neobično kad sam se prvi put susreo sa salom u kojoj je dozvoljeno sesti tek na svako treće mesto, ali posle sedmomesečne pauze, željan igranja i publike, shvatio sam da je bolje išta nego ništa. Pozorište mnogo znači nama glumcima, ali i publici, koja u ovim danima napetosti i neizvesnosti ima kutak gde može da se skloni, opusti i skrene misli.

Gajite li optimizam kad je reč o stišavanju epidemije? Mislite li da ćemo ovog leta putovati, stići do mora?

- Ne razmišljam još o tome. Mislim da se neće desiti neki prelomni trenutak kad će korona odjednom nestati. Čini mi se da će to biti dug napred-nazad proces. Nisam optimista što se tiče stišavanja epidemije jer primećujem da u moru dezinformacija, lažnih vesti i teorija zavere ljudi nisu sposobni da prepoznaju kome treba verovati i ne mogu da se slože ni oko čega.

Izvor: Hellomsgazin.rs
Foto: radovan_vujovic/Instagram