Dvorac Šlos, Golubinci: Betoven, Karađorđe i ukleti pauk

Selo su Golubinci, u istočnom Sremu, okruženi guskama, njivama, nedaleko od Dunava i Fruške gore. Ali, dvorac nije zbog toga slavan.

Sagrađen je 1776. godine za potrebe oficirskih porodica Vojne granice po projektu mađarskog arhitekte Florijana Madočnjija. Tipska je građevina kakve su Austrijanci gradili širom Carstva za vojne ustanove. Gotovo kvadratne osnove, Šlos ima poznobarokne i klasicističke elemente, pa se može smatrati delom originalnog austrijskog stila copf, prelaznog oblika dvaju pomenutih stilova. Copf („Zopf“ – na nemačkom „kika“, „pletenica“) se kao stil dugo zadržao u Austriji, koja je nevoljno napuštala barok i sporo prelazila na klasicizam.

Pored arhitektonske, dvorac ima i istorijsku vrednost, jer je u njemu boravio vožd Karađorđe Petrović tokom 1813. U godinama pred Prvi srpski ustanak Karađorđe je više puta dolazio u Srem. Sklanjajući se od Turaka, sa svojom porodicom prešao je u Golubince. U Golubincima je Karađorđe proveo poslednju dekadu oktobra i prvu dekadu novembra 1813. godine. Neke istorijske potvrde govore da nije bio u potpunosti svojom voljom u Šlosu, već da mu Austrijanci prosto nisu dali da ode u Srbiju.

Ovaj dvorac je pun tajni, misterija, a neki ga nazivaju i ukletim zamkom. U trenutku kad se u njemu začuje ječanje, u Golubincima se pale sveće koje se stavljaju u okvir prozora da bi se, kako kažu, posvetili jauci mučenika. Naime, ovaj zamak je tokom dva veka postojanja, nakon smrti prvog vlastelina, najčešće služio kao mučionica. Poslednji mučenici su urezali svoja priznanja u zidove zamka krajem Drugog svetskog rata. Zato nije ni čudo što Šlos prate priče o prokletstvima, neverstvima i kaznama.

Legenda o pauku, koja je prilično jeziva, kaže da je prvi vlasnik zamka jedne noći se, nakon dugog puta, iznenada vratio i našao svoju mladu suprugu u zagrljaju sluge. Slugu je odmah ubio, a nju je potpuno nagu vezao za severni stub zamka, rekavši joj da će tu ostati sve dok je pauci paučinom ne premreže. Nakon nedelju dana žena je od studeni, žeđi i gladi umrla, a da joj paučina nije došla ni do brade. Prvi vlasnik zamka je, nakon neverstva i smrti svoje žene, od tuge prestao da jede i pije. Sedeo je sam za sofrom i molio za oproštaj. Ali spahija je bio snažan čovek, nije umro brzo kao njegova žena, te je stigao da bude umotan u paučinu. Pauka se, po predanju, ne sme ubiti. Paukova smrt će ti u narednim godinama doneti nesreću i muk za sofrom, a ljudi će te pamtiti jedino po zlu. Stariji meštani takođe govore da se svakih deset godina u nekim vetrovitim i sipljivim jesenjim noćima pojavljuje čovek obučen u pohabano plemićko odelo i dugo se moli nad razrušenim zamkom.

Još je zanimljivija priča o Betovenu, koji je dolazio u ljubavničke avanture u Golubince, tada deo Austrije. Smatra se da je legenda potekla od Žanet D’Hontar,koja je bila prva ljubav kompizitora Ludviga van Betovena. Kada su je dogovorom udali za kapetana austrijske vojske Karla fon Greta, on je dobio premeštaj i vilu u Golubincima gde je živeo sa porodicama drugih oficira graničara. Žanet je nastavila da se dopisuje sa Ludvigom toliko vatreno da mu je slala crteže zamka i mape i upute kako da dođe do Golubinaca. Smatra se da je bar jednom Betoven došao u ljubavničke pohode iz Beča, gde je bio dvorski kompozitor, u Golubince.

Dvorac je spolja temeljno rekonstruisan, unutra je prazan i ne može se ući u njega.

Više o dvorcima Srbije, njihovom stanju, sudbini, pričama i planovima za obnovu pročitajte na sajtu www.dvorcisrbije.rs

Foto: Mladen Sekulić, Žikica Milošević, Vladimir Manjko