BILA JE TO MOJA NAJTEŽA BORBA: Nina Kolundžija iskreno o operaciji tumora pankreasa

Nina Kolundžija uhvatila se u koštac sa životom nakon slučajnog pregleda, kada je saznala da ima tumor pankreasa, iako ništa nije ukazivalo na to, budući da nije imala nijedan simptom. U otvorenom intervjuu otkrila je zbog čega je godinu dana čekala na operaciju i koje bitke u sebi je tokom tog perioda vodila.

Tridesetšestogodišnju novinarku prethodnih dana viđali smo na televiziji, uvek nasmejanu i raspoloženu. Malo je ljudi znalo da se iza prijatnog osmeha prezenterke i urednice sportskih vesti na TV "Prva" krije velika unutrašnja borba. A majka trogodišnjeg Luke, koga ima s kolegom i suprugom Aleksom Gutovićem, borila se s najvećim strahom, dok je čekala na operaciju tumora pankreasa godinu dana.

Kako vam je jedan slučajni pregled zauvek promenio život?

- Otišla sam na kontrolu nečeg bezazlenog, a saznala sam da je nešto drugo problem. U početku čak nisam ni slutila koliki. Na ultrazvučnom pregledu doktorka mi je zabrinuto rekla da imam nešto što liči na cistu na pankreasu, ali da su potrebne detaljnije analize kako bi se ustanovilo o čemu se zaista radi. Iskrena da budem, nisam se uplašila, pomislila sam: "Ma, to je samo cista, ništa strašno". Međutim, jedna pa druga analiza i pregled, i ispostavilo se da je reč o benignom tumoru. Tada počinju meseci brige i straha.

Da li ste pre sistematskog pregleda na poslu imali bilo kakve simptome?

- Nisam imala nijedan simptom, baš ništa što bi ukazalo da mi se nešto dešava u organizmu. Nikada ranije nisam imala ozbiljnijih zdravstvenih problema. Živim zdravo, nikada u životu nisam zapalila cigaretu i onda logično postaviš pitanje: "Kako je moguće da se to desilo". Godinu i po pre dijagnoze imala sam sistematski pregled na kojem promena nije bila vidljiva, što znači da se pojavila tokom tih 18 meseci. Ono što me je u tom prvom trenutku umirilo jeste reč benigno i da nisam hitan slučaj. Ali me je i te kako brinulo to što se sve dešava u vreme pandemije kada su samo hitne operacije na programu.

Koliko je prošlo od dijagnoze do operacije?

- Upravo zbog celokupnog haosa s koronavirusom tokom prošle jeseni i zime, za mene su usledili meseci čekanja. U julu 2020. dobila sam dijagnozu, tačno godinu kasnije bila je operacija. Tih 12 meseci bili su zaista teški. Iako su mi rekli da to što imam ne može tako lako da pređe u maligno, niko ne može stopostotno da garantuje da se to neće desiti. Srećom, uprkos čekanju, operacija je bila na vreme i sve se dobro završilo. Ne mogu da ne spomenem moju koleginicu Biljanu Obradović koja je pre tri godine imala sličan problem, bodrila me je i poslala u sigurne ruke. Operisao me je doktor Nikica Grubor, najbolji hirurg i predivan čovek, koji sa svojim timom radi u nimalo lakim uslovima, a čine prava čuda u Prvoj hirurškoj klinici. Takvi stručnjaci kao što je on su retki.

Kako se trenutno osećate, imate li energije i da li ste pod nekakvom tarapijom?

- Prvih nekoliko dana nakon izlaska iz bolnice bila sam bez snage, ali kako vreme prolazi, sve sam bolje. Iako sam imala veliku operaciju, 17 dana sam provela na klinici, sve vreme sam bila nasmejana i pozitivna jer sam znala da je najgore prošlo. Kada sam dobila konačan histopatološki nalaz, tek onda sam zaista mogla da odahnem. Nemam nikakvu terapiju, smatram se izlečenom, jedino ću neko vreme biti na malo drugačajem režimu ishrane.

Kako je vaš suprug Aleksa reagovao na sve što vam se desilo?

- On je moj glas razuma. Čak i kada sam ja paničila, bila nervozna i uplašena, on je bio tu da me smiri. Njega je sve stiglo na dan operacije, nije baš lako sedeti pored telefona i čekati pet sati, ali to je sad sve iza nas.

Kada ste saznali da imate tumor, šta vam je prolazilo kroz glavu i koja osećanja su se u vama rodila?

- Šta ako... Mislim da sam milion puta izgovorila to pitanje. Tokom tih 12 meseci nije bilo dana da ne pomislim na to, da me ne prođe jeza. Strašna je to psihološka borba. Teško je bilo i mojim najbližima, neki od njih kao da nisu prihvatali dijagnozu, a neki nisu bili svesni šta me čeka. Jeste operacija prošla dobro, ali su prvi dani nakon nje bili takođe teški. Nikada neću zaboraviti suze radosnice kada sam trećeg dana sama, bez ičije pomoći, napravila nekoliko koraka, pa kada su mi nakon pet dana bez hrane, u plehanom tanjiru doneli malo keksa i šolju čaja... To su stvari koje se ne zaboravljaju i posle kojih više ništa nije isto.

Izvor: Story.rs
Foto: ninakolundzija/Instagram