Tvrđava

"Ma koliko se trudili da kažemo sve, ne možemo pobeći od nas samih." Ove reči pesnika Branka Miljkovića možda najbolje objašnjavaju predstavu "Tvrđava", u režiji i dramatizaciji Nebojše Bradića. 

Kruševačko pozorište gostovalo je s ovom predstavom, rađenom po romanu Meše Selimovića, u Beogradskom dramskom pozorištu. Reditelj je radnju romana, koji se odigrava u sarajevskoj sredini u 17. veku, smestio u sadašnje vreme, očigledno poštujući Selimovića, koji je i sam rekao da želi da piše roman o našem savremenom društvu. 

Svedena scenografija, skoro prazna scena, minimalistički kostim, uzdržana gluma bez trunke teatralnosti, sve u nastojanju da se na "daske koje život znače" istovremeno prenese tuga i vera glavnog junaka u čoveka. 

U moru kulturnih događaja čija je svrha samo da budu zabeleženi i slikani, ovo je sigurno nastojanje vredno hvale, i postavlja se samo jedno pitanje - da li je moguće dovoljno verno predstaviti dubinu misli, patnje, stradanja i emocija koje pulsiraju iz svake stranice romana "Tvrđava". 

Ne vidi se život naroda, ne osećaju se mirisi Sarajeva, bledo je predstavljeno "mučno tavorenje na svojoj zemlji, i glupo umiranje na tuđoj", kako je pisao Selimović. Na sceni nema dovoljno upečatljive sudbine, ni govora Meše Selimovića "da svaka pobjeda nije dostojna divljenja, a svaki poraz nije za preziranje, jer ima poraza koji su potekli sa najboljih izvora ljudske potrebe za dobrotom. Često čovjek strada od jačih od sebe, ali ti jači su niži u svojstvima." 

Očigledno su ove reči bile prejake da se smeste u dva sata pozorišta koje pokušava da ispiča jednu svoju priču.
 
Pa ipak, lepo je što se neko setio Meše Selimovića i njegove "Tvrđave" kao knjige koja se čita ceo život. Scenografiju za predstavu kreirao je Nurulah Tunker (Istanbul), kostimograf je Maja Nedeljković, a kompozitor Zoran Erić. U predstavi igraju Branislav Trifunović, Vuk Kostić, Milija Vuković, Biljana Nikolić, Toma Trifunović, Nebojša Vranić i Dejan Tončić. 

Danijela Tadić