OD MALIH NOGU PRATE ME PREDRASUDE: Džan Jaman iskreno o detinjstvu i velikoj popularnosti koju je stekao ulogom u seriji "Sanjalica"

Džan Jaman, turski glumac o kome se u poslednje vreme mnogo priča i čiji se rad pomno prati, kao da namerava da redefiniše pojam slave na koji smo navikli. Ne beži od horde obožavateljki koje ga čekaju na svakom koraku, šali se sa reporterima, aktivan je na društvenim mrežama... Nemoguće je ne primetiti da ga motiviše ljubav prema onome što radi.

Tridesetjednogodišnji Džan Jaman probudio je veliko interesovanje strane publike i štampe kada je serija "Sanjalica" u kojoj tumači glavnu ulogu počela da se prikazuje izvan Turske. Iako još na početku karijere, veoma je jasan po pitanju toga šta želi, a šta ne.

Da li ste očekivali enormni uspeh serije "Sanjalica" koji je postigla?

- Kada smo kreirali lik Džana Divita, pričali smo sa Asli Parlak, koja mi je osmislila stajling i nameravali smo da konstruišemo čoveka koji bi bio fenomen. Čovek u scenariju nosio je prsluk, bio je pomalo zapušten, čak aljkav, ali kada sam pročitao sklop lika, želeo sam da vidim osobu koja će postati fenomen sa svim onim što je nosio i šta je radio. Proučavali smo njegov govor tela, pogled, energiju, način govora, humor... Svu odeću kupovali smo zajedno. Ovaj originalan lik, jedinstvenog stila, privukao je veliku pažnju. I to ne samo u Turskoj, već i u Italiji, Španiji... Znao sam da radimo nešto dobro kada smo privukli gledaoce iz Sjedinjenih Američkih Država. To je bio moj cilj. Sedam godina sam u ovom svetu i verujem da je to samo početak, uvek ću se truditi da dam najbolje od sebe.

Serija je završena, ali kao da još vidimo Džana Divita. Da li je ovo uloga najbliža vama stilski, po načinu života i uverenjima?

- Ponekad se osećam kao da nisam ni izašao iz uloge, snimili smo 51 epizodu, što nije malo... Usvojio sam toliko njegovih pokreta, da neke još pravim. U stvari, ovo je uloga koja me je najviše oslobodila, u koju sam uložio mnogo kreativnosti i koja mi je zauzvrat mnogo dala. Moje mišljenje bilo je uvaženo iako se sa njim nisu slagali, ali me ni reditelj ni produkcija nisu ograničavali. Na primer, imali su nedoumice oko moje kose, tetovaža i nakita, no, uspeo sam da se izborim. Bitno je da čvrsto stojite iza onoga u šta verujete i da budete tvrdoglavi.

Po završetka serije kao da je širom sveta počela "džanmanija"...

- Je l’ se to desilo? Zahvaljujem, ali šta ja mogu na to da kažem, na drugima je da pričaju.

Odajete utisak samouverenog muškarca. Da li je to zaista tako?

- U srednjoškolskim danima živeo sam u Americi, posle sam na neko vreme otišao u Italiju, bez ikakvog iskustva bacio sam se u vatru u "Poslovima srca"... Već sedam godina neprekidno radim i stalno sam ispred kamera. Možda nisam uzbuđen jer sam dugo u okruženju koje je u okvirima mojih očekivanja. Odrastao sam u normalnoj porodici, ušuškan ljubavlju, imao sam dobre prijatelje, bavio sam se sportom, pa mogu da kažem da sam živeo jedan ispunjen život. To me čini uzbuđenim, a istovremeno i mirnim. Ponekad se to može shvatiti kao arogancija, ali zaista nije. Umesto uzbuđenja u meni se povećava motivacija, stvori se pozitivna energija i to me tera da budem bolji u svom poslu.

U Americi ste osvojili jednu posebnu nagradu o kojoj se mnogo polemisalo na društvenim mrežama...

- Ne znam o čemu se sve govorilo, znam da je bilo više interpretacija, ali problem je jasan - na američkom sajtu "E! News" sprovedeno je glasanje za "najbolju glavnu mušku ulogu na televiziji", koje je posetilo blizu 30 miliona ljudi. Rezultat ankete, koja je bila otvorena za sve, bio je moj učinak od 92% naspram Džensena Eklsa koji tumači glavnu ulogu u seriji "Supernatural". Sedamdeset procenata mojih glasova došlo je iz Italije, Španije i sa Filipina. Bio sam presrećan. Prvi put da je nagradu osvojio glumac van engleskog govornog područja. Voleo bih da se tome aplaudira, umesto što se vode debate.

Zašto mislite da se ne aplaudira?

- Nažalost, u turskoj kulturi preuveličava se ono što dolazi spolja, dok se naši uspesi umanjuju. Da bi se razumelo zašto je kultura kritike, mržnje i linča postala toliko rasprostranjena, potrebno je zagrebati po sociologiji društva. Bez ikakvog razumevanja, istraživanja i empatije sapliću se oni koji su se malo izdvojili i privlače pažnju, to ne važi samo u mom slučaju. Nisam se sam kandidovao za glasanje u Americi, nisam imao kampanju, nisam ugrozio ničija prava. Ta nagrada zapravo je uspeh turskih serija. Talas, koji je počeo sa "Hiljadu i jednom noći", "Ludim srcem" i "Gumušem", ojačao je prethodnih nekoliko godina; serije ne zarađuju samo na teritorijama bliskim kulturi Srednjeg istoka i Turske, već obaraju rekorde širom sveta. Uspeh svake serije utiče na uspeh one druge. Kada je neki projekat voljen, normalno je da su i glumci voljeni i priznati. Ako se glumac istakne van Turske i ostavi pozitivan utisak, poboljšava ugled zemlje. Zar ne bi trebalo tako da se posmatra? Kao što zamišljam zemlju bez zagađenja životne sredine, zamišljam je i bez mentalnog zagađenja.

Koliko će trajati ovo interesovanje za turske serije?

- Pročitao sam negde da bi serije i televizija trebalo da ostvare profit od najmanje jedne milijarde dolara do 2023. godine. Svaki događaj koji Turskoj donosi nešto pozitivno, svaki koji je gura napred nešto je čemu treba biti okrenut. Gledajući naše filmove i serije, budi se znatiželja drugih zemalja o turskoj kulturi, jelima, gradovima, načinu života i brendovima, što donosi neverovatan doprinos turizmu. Nije reč o tome kada će glumci otići u Holivud, već kada će cela naša produkcija dostići holivudski nivo, kvalitet i budžet. Tada ćemo i mi početi da razgovaramo o tom cilju i da zajedno idemo ka njemu. Verujem da će u tom trenutku postojati stalna potražnja za serijama.

Poznate ličnosti uglavnom beže od svojih obožavatelja, a vi se satima slikate sa njima, kao da nikoga ne želite da izostavite i povredite. Da li je naporno?

- Skoro sam pročitao jedan intervju sa Bredom Pitom u kome govori kako se povremeno oseća kao lav među gazelama. Ponekad je zaista tako. Zahvalan sam na ovolikoj ljubavi i pažnji, ali ponekad može da bude zastrašujuća i da ograničava slobodu. Naravno da ima dana kada me slikanje iscrpljuje, ali i profesija iscrpljuje. Prebacujete se iz emocije u emociju po ceo dan, na setu koji ponekad traje dvadeset sati, tempom superheroja, nemate privatni život i često ne možete da zaspite. Pre dva minuta ste plakali, za dva minuta ćete se smejati, scenografija se stalno menja i trudite se da zapamtite svaku novu. Ako radite u grupi od sto ljudi, prema svakome se morate odnositi s poštovanjem. Čak i ako vas na snimanju zadese nezgode, morate da čuvate svoju energiju i ostanete pozitivni.

Znači, navikli ste na umor? Izgleda da uživate u tome?

- Imam 31 godinu i ušao sam u doba kad gutam, varim i prihvatam određene stvari. Ako već uživam ovakvo interesovanje, mislim da bi trebalo da ga prihvatim, da zahvalim na njemu i učinim ga zabavnim. Da li treba izbegavati fotografisanje? Neki to kritikuju, ja mislim da je pogrešno ne fotografisati se. Mislim da se na taj način okreću leđa gledaocima, kada ne želite da podelite sa njima ni insert iz neke nove serije. Koristim društvene mreže u te svrhe i tamo ostvarujem interakciju sa obožavaocima. Kakav sam uživo, takav sam i tamo. Dok smo snimali "Sanjalicu" napravili smo mnogo videa u bekstejdžu, trudili smo se da uvek budemo prijatni prema onima koji su došli da nas upoznaju, uvek smo razgovarali sa njima... Mislim da je to jedna od tajni našeg uspeha.

Ljudima obično poraste ego kada dobijaju ovoliko pažnje, kako to utiče na vas?

- Moje noge čvrsto su na zemlji. Što se tiče ega, slažem se sa Nuri Bilge Džejlan, skromnost nikada nije bila odlika velikih ljudi. Skromnost se ne poštuje u našoj profesiji, svi gaze jedni preko drugih. Svestan sam toga, ali se trudim da ostanem gospodin. Živimo u društvu koje voli da filozofira i govori velike reči, ali to nije život.

Javne ličnosti su dostupnije nego ranijih godina zbog društvenih mreža. S druge strane, vi ne želite da skrivate vaš svakodnevni život. Zar ne mislite da je rizično biti tako blizu svoje publike u vreme kada se sve brzo konzumira?

- Verujem da se ta era promenila i da je takva perspektiva zastarela. Ni koncept slave nije ono što je nekada bio. Postoje poznati, ali postoje i polupoznati. Postoje i "jutjuberi", fenomeni društvenih mreža, mikroinfluenseri i makroinfluenseri... Endi Vorhol je rekao: "Jednog dana će svi biti poznati na 15 minuta", ali danas su svi zvezde. Zahvaljujući društvenim mrežama, svi su i izdavači. Gde god da odete tajno vas snimaju. Privatnost nam je smanjena i od toga ne možemo pobeći. Ljudi koji još beže od ove ere zapravo beže od vremena u kome žive. Kritikuju i moj nalog na Instagramu jer sam ponosan na škole koje sam završio, a ne slute kako to može da bude dobar podsticaj za jednog tinejdžera koji želi da postane glumac i koji to gleda. Više bih voleo kada bi se ljudi hvalili svojim obrazovanjem, a ne novim kolima.

Zar to nije udaljavanje od pojma "zvezda"?

- U vremenu kada svako može da nađe svakoga trebalo bi ponovo osmisliti koncept slave. Po mom mišljenju, rešenje je imati određenu dozu pristupačnosti, ali i rezervisanosti. Ljudi koji to pomire uspešni su. To je kao kada ste i nevinašce i seksi u isto vreme... I ja bih voleo da ugasim Instagram i nestanem na neko vreme, ali mi to posao i vreme u kome živimo ne dozvoljavaju.

Kad vas iznerviraju negativni komentari na društvenim mrežama, umete da odgovorite bez ustezanja. Da li publika zna pravog Džana?

- Instagram se malo razlikuje, ali, nažalost, Tviter vidim kao glavnu platformu za linč. Kao da postoji trka ko će koga prvi da napadne. Poznati su na meti zbog reči koje nisu izgovorili. Ako odreagujete na bilo koji društveni problem, odmah se postavlja pitanje zašto ne reagujete na neki drugi. Trolovi su okrutni. Kada vidim neki niskointeligentni komentar ili osudu, moram da napišem aluzivni odgovor.

Izvor: Hellomagazin.rs
Foto: canyaman/Instagram