UČESTALA UBISTVA U PORODICI: Ako po­moć iz­o­sta­ne, že­ne osta­ju u na­silnim ve­za­ma

U po­sled­njih de­set da­na u Sr­bi­ji je ubi­je­no čak pet že­na, a one su li­šene ži­vo­ta od strane nji­ho­vih naj­bli­žih – mu­že­va, emo­tiv­nih part­ne­ra i pa­stor­aka. Ovoj su­ro­voj sta­ti­sti­ci fe­mi­ci­da sva­ka­ko tre­ba pri­dru­ži­ti po­da­tak da je to­kom pro­te­kle go­di­ne 27 že­na ubi­je­no u po­ro­dič­nom na­si­lju, a u pret­hod­nih de­set go­di­na stra­da­lo je vi­še od 300 že­na.

– Va­žno je raz­u­me­ti da ni­jed­na ve­za ne po­či­nje na­si­ljem, već za­lju­blji­va­njem, zbog ko­jeg part­ner­ka mo­že go­di­na­ma da bu­de "sle­pa" na pr­ve zna­ke zlo­sta­vlja­nja. Ako mu­ška­rac po­sta­ne grub pre­ma njoj ili je uda­ri, že­na sma­tra da je ona ne­što urad­i­la i is­pro­vo­ci­ra­la nje­go­vu re­ak­ci­ju i ne do­vo­di u pi­ta­nje nje­go­ve emo­ci­je. Ta­kve ve­ze funk­ci­o­ni­šu po prin­ci­pu "red na­si­lja – red me­de­nog me­se­ca", jer na­sil­nik zna da bi ga že­na osta­vi­la ako bi on stal­no bio agre­si­van pre­ma njoj. Na­kon sva­kog na­sil­nog či­na on se iz­vi­nja­va, ku­pu­je joj po­klo­ne, ili je ne­žni­ji ne­go ina­če, pa je že­na još uve­re­ni­ja da je pro­blem u njoj, a ne u nje­mu. Ona ne ve­ru­je svo­jim oči­ma i svo­jim uši­ma, ra­ci­o­na­li­zu­je ili ro­man­ti­zu­je sva­ki nje­gov na­sil­ni akt, sma­tra da je "lju­bo­mo­ran jer je vo­li" i ne zna da sva­ki put ka­da opro­sti ba­ti­ne, to­ne sve du­blje u ži­vo bla­to na­si­lja – ob­ja­šnja­va Ta­nja Ig­nja­to­vić, psi­ho­log Auto­nom­nog žen­skog cen­tra, ko­ja vi­še od dve de­ce­ni­je ra­di sa žr­tva­ma na­si­lja.

Ovaj struč­njak pod­se­ća da mo­ti­vi že­na za osta­nak u na­sil­noj ve­zi mo­gu bi­ti ve­o­ma raz­li­či­ti – ne­ke od njih ži­vot je uhva­tio u dru­ge "zam­ke" i one su u me­đu­vre­me­nu do­bi­le de­cu, a osta­le bez po­sla, ne­ke su eko­nom­ski za­vi­sne od su­pru­ga, ali ne­ma­ju po­dr­šku od svo­je pri­mar­ne po­ro­di­ce, a ne­ka­da im i brač­ni sa­vet­ni­ci po­ru­ču­ju "bo­lje ne­ka­kav otac de­ci, ne­go ni­ka­kav". Ne­ke ima­ju sna­žna re­li­gi­o­zna uve­re­nja ko­ja ih spre­ča­va­ju da se raz­ve­du, a ne­kad su to­li­ko za­stra­še­ne pret­nja­ma na­sil­ni­ka da će ubi­ti nju ili de­cu ili da će di­ći ru­ku na se­be da ni ne po­mi­šlja­ju o od­la­sku.

– Že­ne naj­če­šće ne­ma­ju do­bru pro­ce­nu bez­bed­no­snog ri­zi­ka, od­no­sno ose­ćaj da se na­la­ze u smrt­noj opa­sno­sti. One ču­ju ka­da on ka­že: "Ubi­ću te!", ali mi­sle da se to ne­će de­si­ti, jer im je on i ra­ni­je pre­tio, pa ih ni­je ubio. Is­ku­stvo go­vo­ri da se on naj­če­šće od­lu­ču­je na taj čin ka­da shva­ti da ga že­na osta­vlja, a ne­ka is­tra­ži­va­nja go­vo­re da se fe­mi­cid obič­no de­ša­va unu­tar tri me­se­ca od od­la­ska že­ne. Zbog to­ga mo­ra da se na­pra­vi ve­o­ma de­ta­ljan plan za­šti­te žr­tve – na­ža­lost, ne­ka­da se de­ša­va da ne­ka ka­ri­ka u lan­cu za­šti­te žr­tve, ko­ji či­ne po­li­ci­ja, tu­ži­la­štvo i sud, jed­no­stav­no ne pro­ce­ni do­bro bez­bed­no­sni ri­zik. Ne­ki mi­sle da pret­nje na­sil­ni­ka ni­su do­volj­no ozbilj­ne, a ne­ki ve­šta­ci oce­nju­ju da on ni­je spo­so­ban za (sa­mo)ubi­stvo – upo­zo­ra­va psihološkinja i do­da­je da će se de­vet od de­set že­na za po­moć pr­vo obra­ti­ti pri­ja­te­lji­ma, po­ro­di­ci i ko­le­ga­ma – ako je oni po­dr­že, ona će za­tra­ži­ti i po­moć in­sti­tu­ci­ja.

– Naj­ve­ći strah žr­tve je­ste da je po­ro­di­ca ne­će po­dr­ža­ti i da joj on­da ni in­sti­tu­ci­je ne­će pru­ži­ti po­moć. I one či­ta­ju no­vi­ne i zna­ju da su usta­no­ve si­ste­ma če­sto pre­tr­pa­ne po­slo­vi­ma, da ima­ju pre­vi­še po­sla, a pre­ma­lo za­po­sle­nih i da im se mo­že de­si­ti da ne do­bi­ju ade­kvat­nu po­moć, što je re­al­na strep­nja. Mi zna­mo da u jed­noj is­toj in­sti­tu­ci­ji mo­gu da na­i­đu na pro­fe­si­o­nal­ca ko­ji će im pru­ži­ti ade­kvat­nu po­moć, ali i na nje­go­vog ko­le­gu ko­ji ne­ma raz­u­me­va­nja za nje­nu si­tu­a­ci­ju. Upr­kos do­bro na­pi­sa­nim za­ko­ni­ma, u prak­si ne­do­sta­je kon­kret­na po­dr­ška žr­tvi ko­ja od­lu­či da iza­đe iz si­tu­a­ci­je na­si­lja, a to je bes­plat­na prav­na i psi­ho­lo­ška po­moć, po­moć pri­li­kom za­po­sle­nja ili nov­ča­na po­moć u du­žem vre­men­skom pe­ri­o­du. Ova da­va­nja su u nad­le­žno­sti lo­kal­nih sa­mo­u­pra­va i njih omo­gu­ća­va sve­ga ne­ko­li­ko bo­ga­tih op­šti­na u Sr­bi­ji – ob­ja­šnja­va Ig­nja­to­vi­će­va.

– Svi­ma su pu­na usta pa­ro­la i po­ru­ka "Pri­ja­vi­te na­si­lje", a ka­da do to­ga do­đe, že­ne če­sto osta­ju sa­me. Ako ni­su za­po­sle­ne, ne mo­gu da osta­ve de­cu u ja­sla­ma u vr­ti­ću, a ne mo­gu ni da pla­ća­ju tro­ško­ve su­đe­nja za na­si­lje u po­ro­di­ci, a ne mo­gu ni da pre­hra­ne po­ro­di­cu. Sa­mo pet od­sto že­na ko­je se obra­ća­ju za po­moć Auto­nom­nom žen­skom cen­tru ima pla­tu ve­ću od re­pu­blič­kog pro­se­ka. Ako ne­ma po­dr­ške za­jed­ni­ce i po­ro­di­ce, že­na će tr­pe­ti na­si­lje dok je on ne ubi­je – za­klju­ču­je Ta­nja Ig­nja­to­vić.

Izvor: Politika.rs
Foto: Ilustracija/Freepik.com