KADA SE ZACOPAM NE VIDIM NIŠTA: Milan Marić iskreno o ljubavnom životu i glumačkoj karijeri

Glumac Milan Marić kaže da ne voli svoj karakter, ali i da je uspeo da ga zauzda, a na pitanje voditeljke i autorke emisije "Balkanskom ulicom", Vesne Dedić, kakav je kada se raspravlja odgovara:

- Srčan. Ne volim da se raspravljam, ali prosto kada dođe taj trenutak onda tu postane zanimljivo, impulsivan sam. Takav je karakter šta da radim. Ja sad stvarno radim na tome da nekako taj svoj karakter malo zauzdam da prosto ne vlada on mnome nego da ja upravljam njime koliko mogu. I sa svojim karakterom sam našao neko kompromisno rešenje, okej ovde možeš, ovo ne možeš, ovde upravlja racio... To je stvar vežbe ja mislim - kaže iskreno Milan i priznaje da li ima momente i da šutne nešto:

- Pa dobro, mislim da... Pa kako da odgovorim na to pitanje? Nemam. To sam uspeo nekako da zauzdam kod sebe, te manifestacije toga kada prosto izgubim kontrolu. Naravno, desi se i meni da izgubim kontrolu i to je nekako ljudski, nisam mašina, nisam robokap, prosto čovek sam i naravno postoje neke stvari koje vas pogode i iznerviraju, u sekundi mi dignu pritisak na dvesta, odreagujem, podignem glas i tako dalje i tako dalje, čak to se nekad desi naravno, možda i da nešto šutnem, ali ne sećem se kada se to desilo, ali prosto imam ljudsku reakciju, ipak, nekako pokušavam i to da držim pod kontrolom.

Ume Milan Marić privatno i da opsuje.

- Pa ceo repertoar, kad krenem, ako već krenem u tom pravcu, onda mi je lakše da verbalno izbacim taj osećaj. I onda tako nekako sve psujem u pod da ne bih nekog slučajno pogledao, da ne ispadne da njemu direktno govorim - kaže sa osmehom Milan.

U poslednje vreme kaže sve češće razmišlja o detinjstvu koje je proveo u Mirijevu, zatim na Banovom Brdu, posle čega se kaže selio mnogo puta, a već neko vreme je, kaže, satacioniran na Vračaru.

Rano je otišao od roditelja, već na početku fakulteta jer je želeo da se osamostali i uspeo je u tome.

- Iako nisam imao sad neku preku potrebu, prosto sam samo osećao da moram nešto da uradim i da će mi to značiti, tako da, i jeste dobro, pametna odluka. Ta je bila ispravna odluka, iako je bilo onako i teško, jer ja nisam bio ni zaposlen, ni ništa, imao sam, ne znam, stipendiju na fakultetu, koja nije bila dovoljna, naravno, da platite rentu za stan i tako dalje, pa je to bilo snalaženje, gde, kako, kada, pa sam lagano počeo da igram, jedna predstava, druga predstava, pa sam mogao da plaćam - priča Milan koji se kaže trudio da mu roditelji ne pomažu u situacijama kada nije imao i priznaje da je ceo taj proces sam izgurao, "ako mogu da kažem, preko 95 posto sam".

- To mi je dosta pomoglo i u razumevanju stvari, i u sazrevanju, i u upoznavanju života, i šta znači živeti sam, jer vam popadaju iluzije, na banalnom primeru prosto, kad živite sa roditeljima, kad klopate, kad završite klopu, ustanete od stola, tako i taj tanjir nestane, kako je on nestao, kako je on ponovno čist, to nije baš jasno, a onda kad živite sami, klopate isto, završite, ustanete i vratite se za dva sata, on i dalje stoji i čeka tu. I onda sam rekao, aha, shvatio sam, ovo je čitav proces iza, šta se desi zapravo. E tako od tih sitnica životnih, pa do nekih krupnih, naravno, raspodela novca, razmišljenja unapred, planiranje, preraspodela prioriteta, itd. Tako da meni je to jedna od pametnijih odluka u životu, i dosta mi je pomoglo da se ja stabilizujem i da shvatim šta zapravo znači život - ističe ovaj popularni glumac.

Milanu su se desile mnoge uloge, mnogo uspeha i potvrda svega, ali kako kaže autorka i voditeljak emisije Vesna Dedić po njenom mišljenju po energiji je ostao isti.

- Pa hvala, to je kompliment, suštinski. Trudio sam se upravo to da se desi, da nekako sve to što se dešava oko mene, što jeste rezultat mog rada, i mislim i to nekako smem otvoreno da kažem, imam i nebrojeno dokaza za to, ali nekako se trudim da to nešto, opet to je ta intima, da taj neki ja, Milan, kako god da kažem, to je neki moj unutrašnji intimni svet, da nekako ostane moj, da ostane netaknut, da i mene iznenađuje, da ga prosto upoznajem, i da iz njega izvlačim snagu. I onda on, on mi ne dozvoljava odstupanja, ali toliko zapravo stvari ima kojima mogu da se bavim, što se tiče mene samog, nekih stvari koje mi se sviđaju da popravim još bolje, neke koje mi se ne sviđaju da probam da ih eliminišem - kaže Milan koji je objasnio i da je to što mu se ne sviđa kod njega samog je karakter:

- To je bio taj karakter, na vreme sam spoznao da na tome može da se radi. Prvo ta impulsivnost da se reši, drugo taj pristup stvarima, treće je onda ja sam nekako umeo da se tako nekako zamaštam u neke stvari, da pustim da uopšte ne budem realan prema stvarima, nego da pustim što je meni divan princip. Čuvam tu mogućnost maštanja i meni je to mnogo lepo i sviđa mi se i to je nekako jedina stvar koja mene siguran sam i dalje drži sa tim nekim detetom u sebi, tu neku poveznicu, a to je ta mogućnost da se zaigram i zamaštam i da se pustim i da zamišljam, šta god. I nekako to čuvam, ali prosto s druge strane, to ne može da funkcioniše u realnom životu i onda nemam pravo da se ljutim što to tako, iz tog izmaštanog sveta, nije se prenelo potpuno u realan svet.

Milan kaže da ima ljudi koji su mu iskreno i otvoreno rekli da im se neka uloga na primer nije svidela, ali da on u tome vidi dobro, "zato imam tu grupu svih ljudi sa kojima imam dobar čeking sa realnošću. Proverim gde sam. To su sve neki ljudi koji su meni godinama u životu, koji me poznaju na raznim fazama i koji me poznaju čak i pre nego što sam upisao Akademiju, pa znaju ceo moj put".

- Ja mislim da je to dobra stvar da te tera da ideš napred. Jer prosto osećaj nekad ti se desi da kažeš, ma, opustiću se, znam ja to. E, onda ne, onda shvatiš da ne znaš sve i to je super, to je isto prirodno, tako da... - kaže Milan koji na pitanje da li se postidi, spusti glavu odgovara:

- Ja sam inače stidljiv, samo sam naučio da imam tu neku masku, kao staložen i smiren, ja sam inače prilično stidljiv.

Milan je kao što je poznato jedna od retkih koji otvoreno govori o odlascima kod psihologa. Kaže da je na ceo taj proces ponosan i srećan i rado priča o tome. Prvi put je otišao dok je još bio na fakultetu i smatra da je to bilo na vreme.

- I stvarno ja to otvoreno kažem, to je najbolje utrošen novac, najbolja investicija koju sam mogao da napravim. Terapija na kraju krajeva stvarno ti poboljša život na jednom nivou na koji nisi pretpostavio da može jer zapravo nismo ni svesni kako nekako naviknemo da živimo s nekim pritiskom i ja tek kad sam se nekih stvari otresao, neke stvari kada sam razjasnio sebi u glavi, kada sam neke stvari i oprostio sebi ili drugima, nije bitno, tek onda ti shvatiš, u čoveče više nema ono... Imam osećaj kao da mi je nešto... Ja sam to sve pridodavao kao da mi je možda takva konstitucija pa me stiska nešto u grudima, kada ono nije, izgleda da je nešto iz glave bilo. I onda sam zapravo shvatio na takom nekom jednostavnom primeru u čoveče, vidi ovo kako, mislim, nije ovo za džabe, nije izmišljotina. (...) I nekako mi je super to što imam kao neki otvoren odnos sa samim sobom - kaže iskreno ovaj popularni glumac.

Povela se priča i o empatiji, a Milan na tu temu kaže:

- Empatija je jedno od najplemenitijih osećanja, to je mogućnost da ti razumeš drugu osobu pre nego što je osudiš i kažeš ona je ovakva ili onakva i ja je stavljam u ovu modlu, u ovu fioku, tačno znam, mi imamo neku potrebu nagonski da nekako ljude formatišemo i da je kao aha, ona je tako i tako, tako znam to, on je tako, tako, tako znam to, i prosto mislim da tu grešimo. Tu rade predrasude i gubimo neki potencijelni prostor za nekom razmenom koja je lepa, koja može i nas da oplemeni. E sad, kako ja to radim, nemam neki konkretan program kako to radim niti imam definiciju da ti kažem sad ja to radim tako, tako, tako i tako, prosto pokušavam da se stavim u tuđe cipele, da razumem kontekst iz koga neka osoba postupa, ali to se naslanja na naš posao inače. Onda nekako mi razumemo te likove kojima se bavimo čak i kada sa objektivne distance možeš da osudiš nečiji postupak, naš posao, moj posao kao glumca, jeste da nađem razlog zbog čega je ta osoba uradila neki postupak koji je za osudu. Ja sam kao klinac bio nešto užasno empatično dete i umele su da me dotaknu priče drugih ljudi i sad naravno vi odrastanjem, iskustvom, zrelošću naviknete sebe da zaštitite da vas baš ne pocepa svaka priča jer živimo u užasno surovom vremenu i prosto kad bismo dopustili da sve što čujemo nas saseče, mi bismo samo vidali rane. Kao odgovor na to bismo onda postali takvi da bismo rekli ne želim ništa da čujem i moguće da je u tome problem zašto empatija danas tako faktički neka emocija, neki princip razmišljanja koji se zapostavlja ili se na silu gura u stranu, baš iz toga razloga što živimo u surovom vremenu, strašne stvari se događaju oko nas, svedočimo strašnim sudbinama, izloženi smo svemu tome zbog količine informacija koju na dnevnom novou dobijemo sa svih strana, od medija, od društvenih mreža itd. Protok informacije je mnogo veći i to sve naleže na nas i prosto ti onda moraš stvarno da praviš balans da nekako zaštitiš sebe, kažeš okej ja razumem da na svetu postoji sve i svašta i nekako moraš da nađeš mehanizam u kom nećeš potpuno zatvoriti vrata za empatiju - kaže Milan.

Da sutra dođe neko i kaže mu da u njegovom životu nema glume Milan kaže da bi izgubio deo sebe.

- Ne znaš šta nosi dan, šta nosi noć, prosto preživi čovek svašta, verovatno bih i ja to preživeo, ali je to stvarno stvar koja mene ispunjava, koja me je oplemenila, koja me je promenila. (...) Beskrajno bih bio tužan to bi bila neka rana koju bih ja verovatno do sopstvene smrti nosio sa sobom. Ne bih pričao o njoj verovatno, ali bi ona živela u meni. Ne bih pričao, prosto, to je jedan od tih principa hercegovačkih - kaže Milan.

A ne bi Milan pričao ni o devojkama u osnovnoj školi, jer na pitanje autorke i voditeljke Vesne Dedić da li je bio najlepši dečak u odeljenju i da li su sve devojčice bile zaljubljene u njega kaže:

- Ovaj, pa ne znam. Nisam. Ne znam.

Ipak, priznaje da je bio zaljubljive prirode, da je maštao zamišljao "ako je sutra sretnem..."

- Jesam. Ja sam bio onaj blentavi dečak kad se zacopa, on ne vidi ništa ni zid ne vidi, ne mogu vrata da potrefim. Mislim, što je najgore, nije da se to nešto promenilo. Pa, stvarno. I to sam naučio da se baš ne primeti odmah, ali i dalje je to ostalo isto - iskren je Milan.

Kao neko ko je stidljiv pripada grupi ljudi koji zapravo deluju arogantno kada je neka nova sredina u pitanju i uklapanje među neke nove ljude jer stidljivi nisu od onih koji dođu i kažu "e gde ste, ajmo idemo piće" već stoje sa strane, a Milan kaže:

- To je moja priča, ljudi misle da sam arogantan, kao vidi ga ovaj umišljen, arogantni, a u sebi se tresem. Pa dobro, šta sad da radim, to su te predrasude.

Nekada su glumci kao anegdote pričali o pismima koje su im obožavateljke ostavljale, a Milan kaže da se to njemu i danas dešava.

- Da, i to je mnogo lepo. Stvarno je lepo. I to je tako nekako nešto što ne pripada ovom vremenu, suštinski po svemu, a nekako i pripada. I mnogo je lepo - kaže Milan.

Kada su emocije u pitanju ne samo u partnerskim nego i u prijateljskim odnosima Milan kaže da ga zbunjuju situacije kada je "mirno more, mene uhvati panika i imam osećaj da se nešto dešao što ja ne vidim. Tako da kada talasa, kada je bura, onda znam što mi je činiti kada je mirno more i ja sam malo, aha čekaj možda ja nešto ne vidim".

Kao malog su ga vodilii u prirodu, a danas kaža da voli da se osami i ide u prirodu.

- Da. Ali u smislu, to nije neki sad princip koji je obvezan za moj posao, ne, nego prosto meni prija. I to je bilo od uvek tako, da prosto volim prirodu i volim da uspem da nađem neki balans i neki način komunikacije sa prirodom. Mene priroda smiruje. Ne plaši me to što ume da bude tako nekako previše stabilna. Ona te vrlo brzo vrati na nešto - kaže Milan a na Vesnino pitanje da li ga ne plaši tišina kaže:

- Ne, pa ja pričam sam sa sobom. Nije meni nikad tiho.

Milan je tokom emisije rekao da mu se dogodilo da zaplače u kafani uz neku pesmu, a oduvek postoji ta rečenica da muškarci ne plaču.

- Ja plačem. Mislim, uhvatio sam ja i sebe da isto taj princip radi kod mene i on je, naravno, usađivan, na ovaj ili onaj način, nažalost, ali prosto, delimično sam ga se oslobodio i oslobodio sam se takvog tereta jednog da je to neverovatno. Nemam problem da pokažem emocije. Ja sam introvertan, vidiš, kako sedim, čim je neko intimnije pitanje, ja se sklupčam ovde na stolici, ali i to je okej. Tako ja reagujem na te stvari prosto. Delimično sam stidljiv i zatvoren i ne volim uvek da pričam o svemu. To je okej, ali nekako mislim da je potpuno, ne da je okej, nego da ima nečeg rasterećujećeg, lepog u tim suzama kad pustiš, nekako i izbaciš to sve, a muško si i pre i posle toga. I to stvarno ja ne razumem više, ali kao ajde mogu da razumem... Zaista mi je to onako... Pa onda žive te neke polupane živote do kraja i onda misliš kao to je muško što se pati i onda shvatiš kao čak i ono, pred kraj si života, a znaš li zašto si se patio pa ne znam, kao bio sam muško, e pa super. Zapiši u dnevnik, bio sam muško čitav život sve sam drugo propustio - kaže iskreno Milan.

Iako ne voli da priča o privatnom životu Milan je ipak delimično odgovorio na pitanje gde se do zore najlepše ljubio.

- Znam, ali neću da kažem - kaže Milan, na šta se Vesna Dedić nadovezala pitanjem:

- Je l' bilo u Beogradu? Daj neku fensi destinaciju.

- Neću - kaže Milan.

- A onda bi otkrili po turističkim agencijama. Šta, Maldivi? - upitala je Vesna.

- Nisam bio nikad na Maldivima, moram da se ogradim, stvarno nisam bio, a što fensi, meni je Beograd fensi destinacija, šta te briga na kojoj si destinaciji ako ti je dobro da se ljubiš - kaže Milan.

Izvor: Blic.rs
Foto: eugensmesni/Instagram