IGRAČKE GA NE ZANIMAJU, VEĆ KABLOVI I STRUJA: Milica Mandić iskreno o majčinstvu, sinu Mateji i povratku na takmičenja

Naša dvostruka olimpijska šampionka u tekvondou Milica Mandić, danas Đuričić, je tokom desetogodišnje profesionalne karijere bila i ostala najbolja sportska ambasadorka naše zemlje.

Ona je 2012. i 2021. godine osvojila Zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Londonu i Tokiju. Takođe je i osvajačica zlatnih, brozanih i srebrnih medalja na svetskim i evropskim prvenstvima, kao i na evropskim i mediteranskim igrama. Svi koji su bili u prilici da upoznaju Milicu kažu da je ona divna, mlada žena, koju popularnost nimalo nije promenila a da joj je osmeh definitivno, zaštitni znak.

Prošla godina je za vas bila veoma značajna. Koliko vam je majčinstvo promenilo život?

- Apsolutno. Mislim da je ovo najveća promena i za mene kao osobu, kao i za Markov i moj brak, jer je došao jedan mali dečak koji je sada prioritet, koga volimo i koji zavisi od nas. Mislim da je to nešto što me je najviše ispunilo. Ponekad, koliko god da je dan bio težak i zahtevan, preumorna, jedva čekam jutro da mi se sin probudi, da mi se nasmeje i da vidim nešto novo jer je sad period u kome se on menja iz dana u dan i radujem se svakom njegovom novom zubiću. Šta god da kaže i šta god da uradi, kada puzi, mislim da su to stvari koje ne mogu da se mere ni sa čim. I ja na neki način rastem zajedno sa njim, učim nove stvari i vidim koliko sam sposobna za njih, odnosno, za nešto za šta nisam ni znala da mogu da budem, ali to je sve deo nekog našeg zajedničkog sazrevanja.

Da li je to za vas najodgovornija uloga do sada?

- Jeste. Do sada smo bili odgovorni naravno za sebe i za svoju porodicu, i kako smo rasli i ravijali se, gledali smo neke svoje prioritete. Usmerila sam se na svoju karijeru, na Marka i na naš brak, ali sada je došao mali dečak koji apsolutno zavisi od nas. Želimo da lepo spava, lepše jede i da bude srećan mali dečak. Mislim da je to apsolutno prioritet i da sve naše obaveze koje možda moramo ili ne moramo odmah da uradimo, stavljamo po stranu je znamo da imamo Mateju koji apsolutno čeka da budemo sa njim.

22. aprila Mateja puni godinu dana. Nije još prohodao?

- Nije. Sada kada ste rekli godinu dana, to tako brzo ide da ja ne mogu da verujem da za dva meseca on puni godinu dana! Cupka po krevecu i puzi non stop, ali čekamo svakog momenta da prohoda.

Šta ga trenutno najviše interesuje?

- Naravno, sve što ne treba. Struja, kablovi, u kuhinji kolica koja se pomeraju, rerna, kanta za đubre... Stalno se čuje: "Stani, pec-pec, skloni se". Presimpatičan je. Sve što mi zaobilazimo, kao na primer, lajsna između kuhinje i dnevne sobe, sve ga zanima. Te stvari su mi presmešne. Igračke ga manje zanimanju nego kablovi i struja iako su sklonjeni u ćošku, ali Mateja uvek pronađe put.

Posle porođaja i pauze ponovo ste, prošlog novembra, učestvovali na Balkanskom prvenstvu u tekvondu i osvojili zlato...

- To mi je bio izazov jer posle Tokija sam na neki način osetila da ništa više nema u meni što mislim da mogu da pružim. Tekvondo jako volim da treniram, ali u tom momentu takmičarski deo me stvarno nije zanimao. Kada sam bila u Meksiku, bila sam u petom mesecu trudnoće i prvi put sam osetila želju za takmičenjem. Pitala sam se da li je to zbog hormona ili zbog nečeg drugog. Sećam se da je tamo trebalo da komentarišem Svetsko prvenstvo. Tada sam rekla treneru Galetu (Dragan Jović prim. aut.) da nisam trudna i da me prijavi. Zadala sam sebi izazov da posle porođaja ako mi okolnosti dozvoljavaju i ako Mateja bude u redu, malo počnem da treniram i da izađem na takmičenje. I stvarno je to bio veliki poduhvat za mene. Moje telo nije bilo na pauzi. Ono je prošlo devet meseci trudnoće, porođaj i neku stagnaciju i mnogo manje kretanja. Tako da je bio pravi izazov vratiti se u bilo kakvu formu. Rekla sam Galetu da hoću da učestvujem na Balkanskom prvenstvu. Čovek me je podržao, ali nemoć koju sam osetila na treninzima nikada u životu nisam osetila. Neke stvari o kojima ranije nisam ni razmišljala nisam mogla da izvedem, znači svu snagu da dam za nešto što mi je nekad bila svakodnevica. Ali i to sam nekako prebrodila. Na takmičenju sam se pitala šta će meni ovo u životu, da se kao tridesetdvogodišnjakinja borim sa minimum deset godina mlađim protivnicama koje redovno treniraju. Ali to bio izazov da se pojavim tamo i stvarno je bilo teško u nekim momentima, ali kada se sve završilo, bila sam zadovoljna. Uz to sam pokazala mom Makiju da se sve može uz malo volje, rada, truda i naravno podrške porodice. Ne bi bilo moguće bez Marka i moje porodice da izađem iz kuće na dva sata da istreniram ili kad Mateja zaspi da izađem i istrčim se.

To znači da ste prekinuli "penzionerski život"?

- Ovo je neki polupenzionerski život. Ja ne kažem da ne mogu da se pomirim sa tim, ali prethodnih dvadesetak godina svog života sam posvetila sportu i ne može da se to naglo prekine. Ja nisam osoba koja može to da radi na pola, ali taj profesionalni deo, takmičenje na Olimpijskim igrama i na kvalifikacijama je već malo previše. I Mateja bi patio kada bih morala minimum 4-5 sati dnevno da izdvjim da bih išla na treninge. Ja znam kakve su protivnice koji žive taj san i kako sam se ja spremala ranije. I dalje treniram koliko stignem, 3-4 puta nedeljno. Imam još neke vizije u glavi šta bih mogla da odradim ali to je sve usput. Ako može može, ako ne, idemo dalje.

Da li i dalje vežbate sa suprugom Markom?

- Ne redovno, ali to su meni jako lepi i vredni trenuci. On mi je takođe pomogao da se spremim za Balkansko prvenstvo. Kada se vrati sa posla, dođe baka da pričuva Mateju i nas dvoje odemo da treniramo oko sat i po. Stvarno mi je pomogao, jer ne bih mogla bez tih sparinga da se spremim za takmičenje. To je meni ali i njemu, duševna hrana. Tako smo se upoznali i volela bih da narednih godina, nastavimo u istom ritmu.

Tokom profesionalne karijere mnogo toga ste propuštali u životu. A sada?

- Ne mogu da kažem da sam toliko propuštala, jer je ipak to bio moj izbor. Možda jesu neke stvari kada ste mlađi, pa vam je krivo kada nešto propustite, ali kada ste stariji, shvatite važnost toga, ali sve se to nadoknadi. Sada ne mogu da kažem da propuštam. Živim život koji sam izabrala i tu je Maki kome je sve podređeno i prelepo mi je. Možda putovanja koja ne mogu u ovom momentu da se sprovedu zbog posla i zbog njega, ali biće ih narednih par godina. Apsolutno uživam u onome što mi je dato.

Kako sebe vidite u sledećem periodu?

- Pretprošle godine sam krenula sa komentarisanjem za Svetsku tekvondo federaciju, a sada sam dobila poziv za Olimpijske igre da idem i budem stručni komentator. To me se veoma radujem, da po prvi put iz drugog ugla vidim Olimpijske igre ali isto tako i da sa Olimpijskim komitetom odem i budem deo te misije. Biti deo Olimpijskog komiteta je čast i privilegija i trudim se da na svoj način tome doprinesem. Volela bih da to i u budućnosti radim.

A privatni planovi?

- Videćemo. Trenutno uživamo u svakom danu koji nam je dat. Mislim da je ovo vreme, koje sad imamo sa Matejom, nezamenjivo i Marko i ja se potpuno posvećujemo njemu. Što se tiče proširenja porodice, biće ga sigurno, ali da vidimo koji je najbolji momenat, pa idemo dalje i u nove pobede.

Izvor: Blic.rs
Foto: mandic_milica/Instagram