Tekst: Žikica Milošević
Pogled iz Kastrakija na spektakularne stene. Foto: Žikica Milošević
NA KAMENJU KOJE LEBDI NE HVATA SE MAHOVINA
Ako ste pomislili da je to ulazak u planinski venac Pind(os), u pravu ste. Ali, ako ste takođe pomislili da je ovo najava ulaska u jedan novi, nezemaljski i nadzemaljski, duhovni svet, takođe ste u pravu. To je kompleks manastira poznat pod nazivom Meteori, jedan od najlepših i najneuobičajenih na ovoj našoj, inače bogatoj lepotama, planeti, a koji smo posetili ljubaznošću NTO Grčke (www.visitgreece.gr) i kompanije CK Strategies.
Teopetrini viogradi u sred Meteora. Foto: Jorgos Kakutis
Tu negde, usred centralne Grčke, utočište je našla kolonija pravoslavnih kaluđera, želeći da se negde na miru posveti mislima bogougodnim i umozritelnim. Već se vekovima unazad monasi, poput orlova, gnezde na samim vrhovima ovog planinskog masiva. Već se decenijama, zbog toga, religiozni i oni manje religiozni turisti, skloni da svoje oči izlažu lepotama, gnezde u podnožjima Meteora, i strpljivo penju na njihove vrhove, razgledajući blaga, ovozemaljska i onozmaljska, manastira što su ih srednjevekovni isposnici-titani strpljivo gradili.
Preobraženski manastir ili Veliki Meteor. Foto: Antonios Karlovic
SVETA GORA 2.0
Prvi kaluđeri su, u želji da se udalje od sveta koji su prezreli, i koji je njih prezreo, okrenuli leđa ljudima i okrenuli se samome Bogu, već negde oko 3. veka nove ere. Oni su uglavnom bili idioritmici, ili usamljenici, koji su svoje pustinjačke stanove gradili na najzabitijim mestima koje čovek može uopšte zamisliti, unoseći se u potpunosti u molitve i samozaborav. Kasnije, nastaju i druge vrste monaha. Neki kaluđeri su želeli da se posvete proučavanju svetih spisa i molitvama, ali nipošto u samoći. Udruživali su se u društva, gajili razne useve, imali mala dobra ovozemaljskog tipa, jeli, molili se i, uopšte, sve radili u društvu. Njihovo ime biće opštežitelji, jer su živeli u opštežiću, ili na grčkom, kinovijumu.
Stenje Meteora. Foto: Žikica Milošević
Po predanju, prvi pustinjaci koji su tražili mir u usamljenosti su naselili vrhove ovih ogromnih ruda koje su izbile kroz zemlju mnogo pre desetog veka, živeći unutar pećinama i pukotinama koje su nastajale u fasadama stena, vrlo vešto praveći svoje male “ermitaže” (pustinjačke stanove) i molitvenike, proučavajući, ni od koga ometani, rane pravoslavne tekstove. Oni su želeli da ovde, na vrhovima ovih lebdećih stena, (n)i na nebu, (n)i na zemlji, dostignu Boga i na fizički način. Nešto kasnije se i opštežitelji pridružuju ovoj maloj koloniji, ali postepeno. Prvo su u naselju Dupjani (reč doslovno potiče od slovenske reči “duplja”, jer je pejzaž prepun udubljenja u stenama) napravili mnogo “stanova”, gde su živeli odvojeno, ali su se okupljali u liturgiji oko glavnog sveštenika, što je na kraju dovelo do formiranja pravog manastira. Ovo se može uzeti kao začetak Meteora, ali pravi zaplet tek predstoji….
Najbolji vidikovac. Foto: Antonios Karlovic
Do 1000. godine nisu segradile ni velike ckrve, osim izuzetno, a niti su ljudi mislili da se nešto posebno treba raditi, jer se očekivao Drugi Hristov dolazak 1000. godine. Kada se on nije dogodio, neki su pomislili da je to zato što su ljudi bili previše loši, i da se moraju iskupiti, i kreće novi talas mohaštva. U nemirnom 14. veku, kada vizantijska moć opada, gusari napadaju sve i svakog. Sveta Gora je pod konstantnim naletima pirata, koji pljačkaju manastirska blaga, narušavajući mir kaluđera. Stoga, jedan od njih, Atanasije, kasnije poznat kao Atanasije Meteoritski ili Blaženi, godine 1334. zajedno sa svojim ispovednikom, ocem Grigorijem, dolazi da na najnestvarnijem mestu Grčke nađe mir, popevši se na Stub Stagijski, jednu od stena Meteora, na kojoj njih dvojica ostaju čak 10 godina. Tu dolazi na ideju da formira manastirsku zajednicu po ugledu na Atos, i 1344. godine penje se sa još 10 kaluđera na stenu Platis Litos (Široki Kamen), 413 metara iznad mesta Stagi, i tu počinju neverovatan zadatak: dopremaju građevinski materijal i počinju gradnju prvog manastira, slavnog Velikog Meteora. Kasnije su sledili ostali.
Manasttir Svete Trojice. Zanimljivo je koliko su srpski carevi uticali na razvoj Meteora. U 14. veku, Car Srba i Grka, Jovan Uroš, postao je monah i preselio se u Meteore. On je obogatio, obnovio i osnovao manastire ovde. Godine 2012. manastir umalo da se ugasi jer je imao samo jednog monaha.
Veličanstvenost krajolika i sigurnost od napadača i kojekakvih zlikovaca koji su živeli od pljačke, doveli su veliki broj monaha na vrhove ove i obližnjih strmoglavih stena. Sve je ovo, opet, dovelo, uz mnogobrojne poklone vladara i aristokrata, do stvaranja velike kolonije bogatih manastira. Tokom vekova, od početnog Velikog Meteora, razvilo se čak 24 manastira. To su bili: Sveta Trojica, Rusanu, Sveti Stefan, Sretenje, Sveti Đorđe Mandilski, Veliki Meteor, Varlaam, Sveti Nikola Anapavsis, Deva Mikanska, Sveti Teodor, Sveti Nikola Bandovski, Sveti Apostoli, Sveti Grigorije, Sveti Antonije, Pantokrator, Preteča, Sveta Moni, Visoki Kaligraf, Sveti Modest, Hodočašće, Alisos, Apostol Petar, Sveti Arhanđel, Kalistrat i Arhanđeli. Danas, zbog vekovnog opadanja ove zajednice, samo još šest manastira funkcioniše: Veliki Meteor, Varlaam, Sveti Nikola Anapavsis, Rusanu, Sveta Trojica (Sveto Trojstvo) i Sveti Stefan. Neki danas leže u ruševinama, dok se nekima, opet, gubi svaki trag. Ove građevine, zajedno sa neponovljivom divljom prirodom mogu komotno biti nazvane “svetskim čudom”, svetskim čudom Srednjeg i Novog veka, naravno.
Volimo zalaske sunca i društvene mreže.
OSTACI OSTATAKA METEORA I KALAMBAKA
Približimo se ovim “ostacima ostataka” Meteora, koji su još uvek veličanstveni, u koje su, iako ništa drugo do ponora ispod njih, i orlova iznad njih, hiljade isposnika uložili nadljudski trud da ih sagrade. Usput nas očekuje i još nekoliko stena istih kao one meteorske, ali malo niže i malo odmaknute. Jedna od njih krije Muzej Teopetra, pećina u kojima su živeli pećinski ljudi, sa fascinantnom kolekcijom artefakata i skeleta. Druga stena krije maleni manastir (skit, odnosno, filijalu, “izdvojenu jedinicu”) Meteora, Svetog Teodosija, sa šarmantnom crkvicom uklesanom u steni, u čijem podnožju možete jahati konje.
Pećinski ljudi Teopetre. Foto: Žikica Milošević
Dolazeći sa severa i istoka, preko jezera Longas i istoimenog sela gde nas je iznenadio vlasnik lokalne kafane koji savršeno govori srpski i koji nas je častio kafom, rakijom i neimenovanim morskim bićima na tanjiru (studirao je u Prištini) stiže se u grad Kalambaku, kako ga Turci preimenovaše odmah po osvajanju (Καλαμπάκα, od turskog “Moćna tvrđava”, ranije se, u vreme Vizantije, zvao Stagi (Σταγοί)). Odmah Vam zastaje dah, neminovno, bez izuzetka, svima. Ogromni šiljci u daljini gde ih niko ne bi očekivao, niotkuda. Odozdo se već pruža veličanstven pogled, na kako ih je švedski putopisac Björnstal nazvao: “okrugle, kamene blokove koji su nagomilani jedni na druge, kao stubovi”. Na nestvarne vrhove koji deluju kao san, i nekome od nas deluju veličanstveno i uzbuđujuće, a nekome zastrašujuće. Kako li je živeti u podnožju ovih stena? Stena koje su uporedili sa “kamenjem koje lebdi u zraku” jer “meteor” na grčkom znači baš to.
Kalambaka - svakodnevnica pod stenama. Foto: Žikica Milošević
Teško je zamisliti grad koji živi u podnožju tako visokih stena i to veselo i svakodnevno. Kao pod kulisama nekog filma iz snoviđenja. Teško je i zamisliti da je neki grad toliko živ u samom grčkom kopnu, u sred Tesalije, daleko od mora.
Morski vajb. Foto: Žikica Milošević
Nolefilija. Foto: Žikica Milošević
Pa ipak, grad ima izrazito “morski vajb”. Čini vam se kao da će iza ćoška biti put za plažu, ali ona je preko 100km udaljena. I to ona najbliža.
Spektakularna crkva iz 12. veka u Kalambaki. Odatle se peške može hodočasnički krenuti na obilazak. Foto: Žikica Milošević
Ali, to je vesela Kalambaka, i obližnji Kastraki, puni restorana, sa mačkama koje se vrzmaju ispod nogu i traže hranu i ljubav, sa nasmejanim ljudima i suncem. A možda je ta magija i zato što smo blizu ovom svetom mestu.
Put za plažu? Levo i onda 150km pravo! Foto: Žikica Milošević
METEORSKI RAJ, VINO MI DAJ
Vreme je za polagani uspon, pažljiv i neponovljiv. Ali, pre njega, idemo u vinograd okružen stenama i manastirima. Kada se konačno nađemo u sred vinograda, osetimo da postoji trostruka magija na ovom mestu – same stene koje se izdižu iz tesalske ravnice su nestvarne, i takve sam sanjao još kao dečak. Na vrhovima ovih stena nalazi se 6 aktivnih od nekadašnjih 24 manastira Meteori, što je verski dodatak nezemaljskom krajoliku. Ovde se nalaze divni vinogradi sa sjajnim vinima koje pravi vinarija Teopetra (Θεὠπετρα), koje smo imali priliku da probamo i da po jednu flašu odnesemo kući (uz rakiju). Nikada nisam pio vino na volšebnijem mestu, i mislio sam da je vino pored mora nešto najmagičnije u zalazak sunca. Ali, prevario sam se.
Vina vinarije Teopetra na magičnom mestu.
Kako se penjete, iza i oko Vas promiču stene neopisive lepote. Ako se oblaci spuste nisko, možete proći i kroz njih, i videti ih kasnije kako lebde negde ispod Vas… Vijugavom stazicom stižete do vrha jedne od njih. A na samom vrhu, najveći od najvećih: Veliki Meteor, ili oficijelno nazvan Preobraženski (Metamorfozis, na grčkom), a zatim i ostali, kao pečurke.
Unutrašnjost Svetog Stefana. Foto: Žikica Milošević
Imali smo prilike da posetimo ženski manastir Svetog Stefana, sa koga se pruža pogled na Trikalu i ravnicu, i da pojurimo da uhvatimo zalazak sunca. Zalazak sunca? Zašto?
Može jedan zalazak sunca za jednu osobu? Foto: Antonios Karlovic
Pa, u zalalak sunca je naročito popularno slikati Meteore, i onda se masa ljudi penje na kamenu zaravan i gleda ka zapadu, što smo učinili i mi. Ja sam se spustio na najnižu stenu iza koje je ogromna provalija, ali uvek ima neko luđi, pa iza mene na samoj ivici sedi jedan i hvata zalazak bez ljudi, pa i bez mene. Ja bez njega nisam mogao pa sam gledao da ga “pokrijem”, što je bilo diskutabilno uspešno. Svakako, stene za slikanje, ili vidikovci, su načičkane ljudima. Instagramizirani svet zahteva spektakularni dokaz vašeg postojanja i vaše posete, pa ne da nismo odoleli iskustvu, već smo se pridružili trendu.
Čuveno mesto za zalaske sunca. Foto: Tara Tomović
U „dolini za slikanje“ gde nastaju najlepše fotografije, najbolje se vidi manastir Svetog Trojstva ili Svete Trojice, kako će pravoslavni čistunci ispraviti. Zanimljivo, crtica iz pop-kulture. manastir je “glumio” 1981. godine u filmu o Džejmsu Bondu, “Samo za tvoje oči”. Verovatno je Rodžer Mur tamo otišao kad je pojeo kozice iz Preveze. Sada se sve slaže u jednu celinu.
Sveti Stefan jedini ima kolnički put. Foto: Žikica Milošević
Dodajmo da je i bend Linkin Park jedan svoj album nazvao „Meteora“, fasciniran ovim mestom. Nefascinirane ljude je zaista teško naći. Verujem da bi i replikant Roj Beti, koji je „video stvari o kojima ljudi samo sanjaju“, kao C-zrake ili Orion, bio fasciniran Meteorima.
Sveti Stefan je posvećen i ovom svecu, i Svetom Haralampiju, što je redak slučaj. Foto: Žikica Milošević
I SAN, I JAVA
Na pola puta između Doline spomenika u Juti i Svete gore, a tako blizu Nebu, i tako zemaljski i veselo, predeo Meteora će vam, kada zatvorite oči, i kada odete odatle, ličiti na nešto što ste sanjali ili doživeli u detinjtvu. To je nešto što nije ni san, ni java. Nije ni nebo, ni zemlja. Ili jeste i jedno i drugo. Ako ste za spektakularne krajolike, posetite Meteore. Ako ste za duhovne podvige, posetite Meteore. Ako vam, je dosta kupanja, posetite Meteore. Jednostavno, posetite Meteore.
…i vrlo drage mace! Foto: Žikica Milošević
Posebna zahvalnost:
