fbpx

Zoo station

Neki starinski čovek, po imenu Aristotel, pričao je da je "bolje nešto jednom videti, nego tri puta o tome pričati". Timovi psihologa i psihijatara, skupe reklame, bilbordi tipa "Reci ne drogama", stalne kampanje na najvišem nivou, uspele su da urade tek deo onoga što je ostavrila Mojca Horvat predstavom "Zoo station".

Nije preterivanje - koreodrama koja je imala beogradsku premijeru u Ustanovi kulture "Vuk Karadžić", rukama i nogama uspeva da iskaže ono što doktoranti ne uspevaju enciklopedijama.

Predstava rađena na osnovu knjige Kristijane Felšerinov "Mi, deca sa stanice Zoo" i istoimenog filma ne samo da se bavi problemom narkomanije, ona pre svega univerzalnim jezikom – muzikom i pokretom, stvara ogledalo u kojem se jasno vide sve ljudske mane. 

Nemaju vremena i ne vide dobro ni tate, ni mame, ni nastavnici, a deca osećaju da, kako je govorio Buda, "više vredi šaka dobrote nego vreća mudrosti", pa, možda, dobrotu ili jednostavno mogućnost da se izraze traže na, kako im se čini, najlakši i najbrži način.

Mojca Horvat i grupa mladih plesača okupljenih oko "Viva dens" studija, bez velikih pretenzija, skoro šapatom predlažu da se šarene pilule za li lu le, beli prah ili neke trave zamene dečjom igrom.
 
Od uličnog hip hopa, preko profesionalnog plesa s jasnim i čistim baletskim skokovima, do običnog klaćenja i mrdanja... Važno je biti u pokretu, hemija donosi histeričnu ubrzanost ili dosadnu letargiju.

Nema popovanja i silnih priča, režija i koreografija Mojce Horvat na jasan brodvejski način, uz primesu lokalnog kolorita, jasno kaže da se o važnim problemima može govoriti i na neki drugi, opušteniji i pametniji način.
 
Bez strogosti i sterilnosti, profesionalizam i posvećenost američke škole, koju je pohađala slovenačka umetnica Mojca Horvat, prisutna je u svakom deliću mozaika zvanog "Zoo station". Sve je razbarušeno, ali ni u jednom momentu ne gubi se kontrola... 

Džez balet, hip hop, brejkdens i moćni perkusionisti Dragoljuba Đuričića odlično komuniciraju sa publikom, posebno mlađom. Časovi veronauke i građanskog vaspitanja nemi su pred ovom umetnošću i pobedom mladosti igrača Maše Čović, Nede Popović i Gorana Vidaića. 

Šteta što ovaj ples, u zemlji gde narkomane često leče i potpuni laici, nije videlo više ljudi. 

Optimizam pokreta koji govori da su mladost i lepota uvek jači od svake droge i ulivaju nadu da će ipak biti šanse, pa i za pozorište... 


Danijela Tadić

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.