Franc Ferdinand

Bilo je dovoljno i jedno gromoglasno "Take me out!" da većina bude izvan sebe. Kakva energična četvorka! Skakanje s gitarama u rukama, podignuta obrva, uigranost, opuštenost...

- Na osnovu onoga što smo doživeli prošli put kada smo svirali u vašoj zemlji, mogu da kažem da očekujem da će biti sjajno! - rekao je basista Bob Hardi u intervjuu za Nadlanu. I tako je i bilo! Ludilo uz "The Dark of the Matinee", đuskanje i "Michael", osmeh uz "Do you want to"…

Teško je na bini postići ono što je na albumu – upeglan i jasan zvuk. Ali "Ferdinandi" su još i bolji. Pored bine dva ogromna video-bima – vidi se svaki pokret, pogled, trzaj, svaka graška znoja koja se kotrlja niz lice, svaka malo podignuta obrva koja flertuje s opasnim devojkama...

Što bi rekao Ivan Bevc, poznati i cenjeni muzički (filmski i književni) kritičar: "FF su bend koji bih opušteno mogao da gledam jednom godišnje, bez da se smorim."

Čini se da Arena nikad bolje nije izgledala, pokazavši svoju najbolju stranu - akustična, pozitivna, ventilacija odlična, na šankovima i ulazima bez gužve za 12.000 ljudi, svuda dovoljno mesta za igranje, a opet se nekako ne osećate usamljeno. Ma prava, čista rok svirka! Bez dodatnih efekata, bez grešaka ili praznog hoda. Najbolji spoj – opušteni u svoj svojoj profesionalnosti.

Ovoj slici doprinosi i komentar Katarine, vatrene obožavateljke Ferdinanda:

- FF su postali opasni momci! Mada, uvek su to i bili... Samo, sada su stekli dovoljno popularnosti za potpuno prepuštanje zvucima koji ih pokreću. Arena je to osetila. Čvršće obrade hitova najavljuju album koji će nesumnjivo biti iznenađenje, sa - videvši ih u jednom momentu okupljene oko bubnjeva - čak i afričkim uticajima. Na početku karijere govorili su da prave "muziku uz koju devojke mogu da igraju", sada dodajem "uz koju opasne devojke igraju", dok Aleks, Nik, Bob i Pol zavode gitarama, ritmovima, a jedan od njih i obrvama.

S obzirom na to da je ovo ipak bio njihov festivalski nastup, koncert je trajao oko sat vremena. Publika je, naravno, tražila još. Nije bilo lako izaći iz te njihove realnosti. Vratili su se, i svirali još dvadesetak minuta.

"Franz Ferdinand" već je na samom početku karijere obezbedio mesto u istoriji svetske pop scene kao bend s najbržim usponom, budući da je između osnivanja 2001. godine i prvog većeg uspeha, maksi singla "Darts of Pleasure", proteklo tek dve godine.

Početkom milenijuma, pod okriljem Škole umetnosti u Glazgovu, sreli su se gitarista Aleks Kapranos, basista Robert Hardi, bubnjar Pol Tomson i multiinstrumentalista klasičnog obrazovanja Nikolas Mekarti.

(old_image)Na zajednički rad pokrenula ih je ideja da naprave muziku koja će se dopasti devojkama i naterati ih da plešu, pa su počeli s probama u Mekartijevoj kući. Grupa je stvarala muziku pod uticajem umetničkih bendova novotalasne epohe s kraja sedamdesetih godina 20. veka, mračnih i nekomunikativnih "Joy Division" i inovativnih "Gang of Four".

Nezavisna etiketa "Domino" početkom 2004. objavila je album nazvan imenom benda koje je, kako su objasnili u jednom intervjuu, odabrano prema imenu trkačkog konja "The Archduke Ferdinand". Ovaj je verovatno dobio ime prema austrougarskom prestolonasledniku, ubijenom u Sarajevu 1914. godine.

Pre "Ferdinanda" svirali su "Sajpres Hil", simpatični momci, koji su hip hop ritmovima terali publiku da mrda kukovima.

Kada je "Green Fest" najavljen na jednom sajtu, komentari su bili uglavnom pozitivni, mada je bilo i onih skeptičnih, koji su prošle godine imali loša iskustva. Organizatori su osvetlali obraz, sve je bilo bez greške. Arenu ne bi trebalo menjati ni sledeće godine.

Kada je sinoć Aleks Kapranos pomenuo kako su svirali na EXIT-u pre dve godine, i kako su mu u lepom sećanju ostali i Novi Sad i publika, osećaj je bio neopisiv. U jednom trenutku bilo mi je drago što živim u Beogradu, što sam na ovom koncertu, u lepoj Areni, što nije nemoguće da "Franc Ferdinand" dolazi tako često, što se i njima sviđa ovde... I osećaj me je držao dugo...

Sve dok me taksista "divljak" nije odrao.

Nada Veljković