Vudu Popaj: Zemun je zakon!

Autobiografski ispričana priča o rodnom i voljenom Zemunu, pre svega onom periferijskom, prvo je delo nekadašnjeg „voodooinstalatera“ otkad je primljen u Udruženje književnika Srbije kao slobodni umetnik.

Kao da je predosetio da je iz redakcije dolepotpisanom (i, morate priznati, propisno obučenom za razgovor sa reperom) stigla sugestija „daj vidi neki štos sa njim“.

-Jedan novinar me je svojevremeno terao da skačem u publiku i onda napujdao decu – jurite ga, držite ga... Desile se onda promene, on sad radi za neki ozbiljan časopis. Slika me za intervju, krenem da se kreveljim.a on, kao, „šta radiš to ?“. Ja se setim i kažem „čekaj, bre, vi ste me napravili ovakvog. Šta se čudiš – sad si, kao, fin“ (smeh).

U „Ledenoj zavesi“ ima smeha ali i sete i kojekakvih drugih, pomešanih emocija ?

-Mislim da će knjiga biti zanimljiva čitaocima jer obuhvata najinteresantniji period mog života. Videće odakle potiče energija i inspiracija koju sam zapatio u sebi. Zemun, kao i Beograd, ima neki svoj „krug dvojke“, neki svoj centar, možda i egocentar. Mnogi Zemunci ne mogu da objasne zašto su toliko bitni. Opisujem u knjizi kako sam bio dočekan u vojsci. Ispitivali su me kao nekog ko ima loše atribute pošto dolazi iz Zemuna. Još kad me pitaju u kojoj ulici živim pa im kažem „Vojni put“, kažu „Ha, eto, vojni put, zezaš...Zemunac, to je to“. Pokažem mu ličnu kartu i čovek tek onda shvati da sam na toj adresi.

Pisao si hronološki ?

-Detinjstvo, odrastanje, školovanje, početak bavljenja muzikom, dobre i loše strane moje profesije... To je roman pošto se provlači jedna nit od početka do kraja knjige. Ne bih o tome pričao, ljubitelji beletristike će da obrate pažnju.

Članstvo u Udruženju književnika ?

-To spada među najlepše vesti za mene, što se ovogodišnjih dešavanja tiče pamtiću i koncert u Sloveniji. Oni su mislili da ću samo da dođem i otpevam hitove a napravio sam duži i jači program. Učestvovao sam na Limskim večerima poezije u Priboju, već drugi put.

Daj brzo neku „limsku“ parodiju.

-Imam jednu pesmu o Divcu, na melodiju „I Just Called To Say I Love You“ Stivi Vondera (počinje da peva): „Od Kraaaljeva, do Lejkersa, od kralja basketa do Knjaza Miloša, pogoditeeee o kome je reč, ko na terenu pali vatru i gasi kreeeč“.

Promovišeš „Ledenu zavesu“ pa još usred zime. Jel se uz knjigu dobija možda gratis grejalica ?

-Počnite da čitate pa vidite da li je potrebna ili ne. Nije to baš prijatna knjiga kao ove što ih pišu spisateljice. Laganica, gde su bili/jeli/pili...To bi moglo da se prodaje tamo gde su, recimo, kuvari. Ja se bavim zanimljivim radnjama i zanimljivim ljudima, njihovim upoznavanjem... To je za pisca jako bitno kao i da menja mesto boravka jer samo jedna godina provedena na nekoj drugoj lokaciji može da iznedri mnogo nove inspiracije.

Jel’ i dalje vrištiš u rodnom kraju ?

-Ta njiva je pretvorena u fabrički kompleks pa jedino da prokopam tunel i ispod zemlje pustim glas. Zemun se menja, „Ledena zavesa“ govori i o tome. Ne sviđa mi se kako su kuće nabacane, svako pravi po svome... Nekad je to bilo mnogo lepše, simbolizovalo je jednakost. Setim se tog perioda kada padne sneg a onda nema ni urlanja, vike... Ranije, kada izađem iz svoje ulice biciklom, nisam gledao ni levo ni desno. Sada moram jer ima mnogo auta, mnogo teških ljudskih sudbina. Kao što rekoh malopre, ova knjiga možda nije prijatna ali je poučna.

Spremaš već sledeću ?

-Biće to moj celokupni poetski opus uključujući kovanice i neke druge forme pisanja, saradnja sa kolegama... Onda ću malo da odmorim od pisanja i da se posvetim narednom albumu koji radim već dve godine.