Damir Urban: Voleo bih da me pamte po dobrom radu!

Damir Urban je multimedijalna ličnost i umetnik - glumio je u pozorištu i na filmu, pisao je pozorišnu i baletsku muziku, bavi se slikarstvom... Baš zbog toga ga je strah da ga ne pamte kao "svaštara". Ali ako je sudeći po uticaju njegovog zvuka, stihova i harizme na bini na one koji su došli u dodir sa njegovom muzikom, ipak će pesme biti ono po čemu će ga pamtiti.
Na veliko zadovoljstvo fanova u Srbiji, nastupiće na Long Night festivalu u Domu omladine, 24.marta...

Kakve informacije imate o tome koliko ljudi ovde sluša i prati Vašu muziku i kakvo je interesovanje za koncert?

- Od muzičara, od ljudi koji prate, i koliko ja ili moj bend pratimo, ovde nam je jedna od najodanijih baza publike koju imamo. Ali se radi, zapravo, o malom broju, sumnjam da smo šire poznati. Mislim da ljude koji prate scenu zanima da dođu to da pogledaju i siguran sam da ima ljudi koji to znaju, ali je dug put do toga da mi možemo napraviti neki veći, samostalni koncert ovde. Za to treba da prođemo veći krug.

Hoćete li u Beogradu svirati „best of“, zbog publike koja vas prvi put sluša, ili ćete se držati neke svoje ideje i plana?
- Ne znam, napravićemo nešto između. Neke pesme ćemo morati da odsviramo zato što nismo tu bili na takav način, i suludo bi bilo pokazati samo jedan segment rada ljudima koji ne znaju ništa o tebi. Na žalost onih koji možda očekuju nove pesme, ali sumnjam da je takvih puno. Moramo odsvirati od svega po malo ali sigurno ćemo jedan deo, bar pola rasporeda, uraditi po svom guštu. Mi nismo bend koji je tu da bi prezentovao „album“, nego da napravimo dobar koncert, i mislim da je nakon prve dve pesme potpuno svejedno ljudima šta mi sviramo! Kao kad gledaš dobar strani bend, koji ne znaš....kad sam bio klinac, znao sam da gledam bendove čiju ni jednu pesmu ne znam, a da mi je koncert čudo! Tako da ne verujem da je potrebno da sviramo hitove, nismo mi takav bend.

Kako biste, svojim rečima, opisali osećaj koji imate kada ste na bini?
- U tom momentu mi se, iskreno, sve čini normalnim. Sledećeg dana imam psihičke probleme, pa onda shvatim da sam zapravo bio u nekakvom poremećenom stanju! Mogu to da podelim na dva dela. Jedan je potpuno neurotičan, gde sam nesposoban za komunikaciju i neki suvisli razgovor sa kolegama ili nekim drugim. Kad koncert počne... to je jedno od mesta gde se osećam skroz slobodno, i nije lepo prema publici da to kažem, ali postoji jedan deo gde ja potpuno zaboravim da to uopšte neko gleda, okrenem se potpuno prema sebi i bendu i tražim način da to nama bude super. Bilo bi možda bolje da se to na neki način radi zbog publike i da pazim da li je njima dosadno ili ne. To je najveći problem našeg benda, i ujedno i najveća vrlina, što znamo da se zadubimo u neke pesme po 15 minuta, a nije bilo predviđeno, i možda je jednom delu publike dosadno...
Ali iskreni fanovi uživaju...
- Ali takvih je stvarno malo! (smeh) Takvih je sve manje!

Odakle dolaze Vaše pesme?
- Joj, ne znam... ne znam stvarno... Kako nisam završio nikakvu školu za pisanje, nisam završio književnost, bavio sam se likovnošću, ne pisanom rečju, onda su mi slike bile najbolji način da nešto opišem. I kad želim da prikažem neku situaciju iz života i nešto što sam akumulirao u proteklom vremenu, ja to pišem u nekim slikama, u nekakvoj atmosferi, mnogo manje nekom klasičnom pisanom reči.

Imamo jednu stvarno malu kuću u šumi, na granici Slovenije i Hrvatske, divno je, sami smo u šumi...i tamo mi je jedno vreme bila baza inspiracije. Tačnije, tamo sam u miru, inspiracija se pokupi negde drugde... Ali se desi, kao poslednji put kada sam bio tamo, da ništa ne napišem, a onda se desi na dam u potpunom životnom haosu, u gradu, i da napišem pesmu za pet minuta!

Kako skupljate energiju i kako se „sastavljate“ posle i između nastupa, i svih obaveza koje imate?
- Pre sam jako teško pravio razliku. Verujem da je mojima bilo jako teško da žive sa mnom, pogotovu mojoj bivšoj ženi.

Nisam znao da razgraničim šta je vezano za scenu i za „posao“, a šta je privatno... Ja sam sve to provukao kroz privatan život, sve se isprepretalo, i ja sam, nažalost, i pred svojim prijateljima bio „na bini“, umesto da sam im bio privatan i otvoren. Ali kako čovek stari, i kako sam preživeo sve to (ako nisam umro pre deset godina, sumnjam da ću sada), dogodi se da ti sam život nađe neku ravnotežu.

Šta Vam je najveća nagrada za ono što radite i za trud koji ulažete u muziku?
- Najveća nagrada je to što sad živim od onoga što volim. Ne živim bajno, nemam nikakve bazene, nisam deo estrade, ni vaše ni naše niti bilo koje...vidim da voze skupe automobile, da imaju tablice sa svojim imenom, da žive u kućama sa đakuzijem... Većina mojih prijatelja, i kolega muzičara ili sviraju ono što ne žele da bi zaradili, ili rade ceo život poslove koji nisu „oni“ i sanjaju o nečemu drugom.

Ono što sam ja sanjao i što sam hteo, to i radim, kad mi se ne radi – ne radim, kad mi se radi – radim. Misim da je to najveća nagrada, i najveća stvar koju čovek sebi može da omogući, da se ostvaruje kroz svoj rad i da mu ljubav i hobi postanu izvor prihoda.

Koliko su Vam važni spotovi? Koliko mislite da oni mogu da dopune poruku i ideju koju ste imali kad ste napisali pesmu?
- Ja bih radije snimao spotove drugima nego sebi! Pun sam ideja i želje za snimanjem, i jedva čekam da počne snimanje...
Ali nikad niste zadovoljni?
- Ne, i onda mi se ne da...kad počne snimanje, bude ono: „Ajme, majko!“ i radije bih bio kod kuće! Bitno je, bitno je skroz, i nažalost, danas klincima dobar spot potpuno promeni viđenje određene pesme.

Voleo bih da spotovi nisu potrebni. Voleo bih da ih radim, ali ne za sebe i ne za svoje pesme. Mislim da na taj način zakidam ljude... ti nužno moraš da ukažeš na nešto. Ako sam stavio samo stolicu u spot, ja sam im nešto pokazao, i oni će tražiti razlog zašto je ta stolica tu, i sjebao sam im sliku! Isto kao što mislim da na dobre knjige ne treba ekranizovati. Meni su svi filmovi snimljeni po knjigama koje su mi drage, usrali knjigu koju sam ja čuvao u sebi. Niti sam ja tako zamišljao glavnog lika, niti kuću niti grad...

A kada čitate knjigu naknadno, onda razmišljate o filmu...
- Istina! I ne setim se onoga što sam čitao, nego glumca i scene. Ja se nadam da neke pisce koji su mi dragi, kao što su Kundera ili Selimović neće ekranizovati, jer bi me ubili!
Verovatno neko hoće...
- Imaš pravo, verovatno hoće! I ne samo to, nego će još da naprave i seriju! (smeh)
Na RTS-u ili HRT-u, nedeljom u 20...
- ili Pinku!

Koliko su Vam važna glumačka iskustva koja ste imali? Koliki je to deo Vas?

- Najgore što može da mi se desi, a desi mi se svako malo, da uhvatim sebe kako glumim i u privatnom životu, tj. u delu koji se ne tiče glume. Onda shvatim da je tu tanka linija...
Zanima me to, pogotovu da radim sa prijateljima i dobrim ljudima, i nešto što mislim da mi je izazov. Kada me je u Rijeci Damir Zlatar Frey tražio za jednu od glavnih uloga u „Dami sa Kamelijama“, bio sam skeptičan i skoro da nisam došao na razgovor jer znam kakvo je to delo. Ali s obzirom na to da je radio koreo dramu i tražio da ne izgovorim ni jednu reč, shvatio sam da ne traži od mene da budem ono što jesam na sceni, nego nešto sasvim drugo. Osim što sam glumio Smrt...što je dosta slično meni! (smeh) Vrlo zanimljivo iskustvo. Što je čudnije, to je meni privlačnije. Tako sam otpevao pesmu na francuskom, samo zato što francuski ne znam! Doveli su mi ženu iz Sorbone koja je dva dana radila sa mnom,i to mi je bio izazov. Da li ja mogu dva dana vežbati pesmu, i onda preneti svoje emocije u nju, a da taj jezik do juče nisam znao... Navodno su Francuzi pitali „Odakle je ovaj?“ (smeh) Ali za sve ostale je to bilo super!

Mnogo ljudi misli da su Vaša izvođenja pesama EKV-a najbolji cover-i pesama ove grupe koje su ikada čuli. Zašto baš EKV?
- Kad počinješ, ljudi traže da te nekako opišu, i kad neko pita šta je to što radiš, tražiš poređenje sa nekim... Mene su u početku upoređivali sa Ekatarinom i Milanom Mladenovićem. Kad slušaš godinama, čuješ razliku, ali u početku je to bilo zgodno. To je meni išlo na živce i u jednom momentu sam prestao da slušam EKV, jer sam bio revoltiran time, jer nisam bio toliki fan. Cenio sam ih i voleo, ne znam ko nije, to je deo odrastanja generacija, ali sam shvatio da moram sam prevazići to što mi smetaju ta poređenja, i mislim da je on jedan od autora koji je sigurno zaslužio da ga neko približi ovoj generaciji, a možda je to najbolje uraditi izvođačem ove generacije... Dobili smo poziv da učestvujemo na jednom tribute koncertu, gde smo obradili dve, tri stvari, pa je izašao CD sa obradama, i drago mi je da je to urađeno dobro. Ali recimo, za Runjićeve obrade, „Nocturno“ i „Ostavljam te samu“ sam dobio posle nastupa čak i od autora, Jakše, tekstopisca, kompliment da je to možda jedno od najboljih izvođenja njegovog teksta koje je on doživeo za sve ove godine. Gibonnija sam jednom obradio, da on vidi (s obzirom da smo prijatelji) kako bih ja to svirao, pa je rekao da je to čudo i da mu je teško sad da to on svira nakon onoga što je čuo. Očigledno su obrade nešto što nam ide...

Na osnovu kojih kriterijuma odlučujete s kim ćete sarađivati od kolega?
- Ma ne bih ni sa kim sarađivao što se mene tiče! Ako pogledaš moje pesme i albume, tu nema nikakvih saradnji. Ja radim sa drugima zato što me oni zovu da dođem.
Ali i tada ipak birate s kim ćete raditi?

- Naravno, ali se znaš i zajebati. Recimo, grupa En Face je svojevremeno imala pesmu „S dlana Boga pala si“ koja je prošla jako dobro u Hrvatskoj, dobila je čak i Porin nagradu za saradnju godine...a šta se tu zapravo dogodilo... ja sam došao tu sa još dvojicom ljudi da pevam prateće vokale, i to nije bilo predviđeno kao duet. Oni su na nagovor vlasnika te kuće izbrisali tu dvojicu, mene pojačali, i glavni vokal sklonili na određenim mestima i ispalo je da mi pevamo duet! Kako ih znam, ja sam pristao da čujem kako to zvuči pa da vidimo šta ćemo dalje, da bi na kraju ta pesma nosila ceo album, koji je nazvan po njoj, i to im je i danas verovatno najveći hit. To je jedan deo koji se desio bez moje želje ili saglasnosti.

Koji izvođači / bendovi su po Vašem mišljenju, na ovim prostorima ostavili najveći trag i imali najviše uticaja na muzičku scenu?
- S obzirom na to kakva muzika se danas svira i šta mladi slušaju, stvarno ne znam šta bih ti rekao... Ja sam odrastao na potpuno drugačijoj sceni. Nisam bio u vojsci, a većina mojih prijatelja je u JNA ujutru od 6 morala da sluša narodnjake i to im se negde usadilo u mozak. Ja sam preskočio sve to, bio sam veći deo svog života u gradu gde su me ljudi više „davili“ operom nego narodnjacima, i postao sam imun na to. Nemam ništa protiv narodnjaka, i u vreme kad se pravila hajka u Hrvatskoj protiv njih, ja sam bio jedini koji im je držao stranu. Ne zato što ih cenim, nego zato što smatram da je sve to potrebno.
Kao protivteža?
- Tačno! To je problem, nema opozicije. Previše stvari je prevagnulo na tu stranu ali zašto ne bi bilo te muzike? Nije problem u muzici, problem je u publici. Publike je previše za tu muziku, to me plaši, a ne sama muzika.

Ako gledaš 3,4 godine unazad, onda imamo jedno mišljenje, ako gledaš 10, 15, 20 vidiš da neka imena za koja si mislio da će sigurno biti zapamćene veličine, nestaju, a pojavljuju se ljudi koji su u to vreme bili prilično nebitni i marginalizovani. Danas se, recimo, u Hrvatskoj sluša Toma Bebić, koji je u vreme svog života bio potpuno kultna ličnost, nije bio opšte prihvaćen. Neke njegove poznatije kolege su nestale sa radija i iz ušiju, a on je opstao. Opstaje Runjić, sigurno, u tom „mediteransko – obalnom“ zvuku.

Od La Bellone do danas, šta biste izmenili u toku svoje karijere, da možete?

- Ne bih farbao kosu! Pre 25, 30 godina nije bilo frizerskih salona za muškarce! Šišali su te kod kuće mašinicom, ili stari sa makazama! Ja sam u to vreme hteo da imam belu kosu, i spržio sam je nakon tri farbanja sa 30 procentnim hidrogenom i nekim budalaštinama, jer je trebalo da za jedan dan dođem do bele boje, a ne do narandžaste. To sam zajebao... Ali ne znam da li bi to menjao. Koliko god mi je to u tom momentu bilo pogubno, jer je kosa počela da mi opada, pa sam se ošišao na ćelavo.

Kako i po čemu biste najviše voleli da vas pamte, i kao čoveka i kao muzičara?
- Nisam o tome razmišljao... Strah me je samo da me ne pamte ko „svaštara“ jer stvarno svašta prčkam i radim...od pozorišta, glinenih posudica, slika, lutkica, muzike za pozorište, baleta do ploča i obrada. Strah me je da neće znati šta bi sa mnom, i gde bi me svrstali.

Našao sam snimke od pre više od 20 godina, snimke koji su nastali i pre La Bellone, i za koje razmišljamo da li da ih objavimo. To je katastrofa! Ali moje mišljenje je da bi to bio dobar edukativni momenat za mlade, da shvate koliko možeš da budeš loš u početku, i dokle se može stići. Ljudi me prate od momenata kad sam već nešto znao, ovo pre je nestalo, a možda bi mladi trebalo da čuju koliko početna pozicija može da bude loša. Ja sam bio čovek koji je voleo da slika, crta stripove, koji je počeo slučajno da se bavi muzikom, zavoleo to, a bio potpuno netalentovan, i bez sluha, bez ičega!
I malo po malo, kad izgubiš strah od toga šta će neko da kaže o tome, šta misle, nego je tebi dobro pa te boli... u tom momentu ti se otvore sva vrata. Kad te nije sram da „laješ“, da se posereš na sred ulice ako treba, onda shvatiš da možeš sve, da si neuništiv, i odjednom počneš da učiš, i ako se ne bojiš greške, ideš svetlosnom brzinom!

Foto: Milica Czerny