Ivan Ljuba NADLANU
Kada je u prvom srpsko-crnogorskom Velikom Bratu pobedio Ivan Ljuba, mladi pijanista iz Beograda, jedan tv-show potpuno je prevazišao razmere zabavnog programa i postavio nove standarde. Čak i oni koji nisu bili baš zainteresovani, počeli su da gledaju "Velikog brata", a i da glasaju. “On je svetlo u tunelu. Ja sam tu pobedu video kao znak da u ovoj zemlji ipak nisu u većini bahate neznalice. Momak je dobra vest”, rekao je jedan kolega novinar. Nije bio jedini koji tako misli
Na zakazani razgovor Ivan se dovezao biciklom. I tek što ga je naslonio ispred kafića “Adagio”, u dvorištu Beogradske filharmonije, prišla mu je jedna devojka i oduševljeno rekla:
- Ej, Ivane! Izvini što ti ovako prilazim, ali stvarno sam htela da te upoznam. Dok su se rukovali, društvo iz kafića je zavirivalo i diskretno konstatovalo - to je Ivan Ljuba.
Da li si svestan da si postavio nove standarde? I kad ti ljudi kažu da vole što si pristojan, ne misle samo na način ophođenja, nego na doslednost u borbi da se dobrotom i pravičnošću prevaziđu loše situacije?
- Moram da kažem, a to je najvažnija stvar - ko je zaslužan za takvo moje ponašanje. To je naravno moja majka. Ona nas je ceo period ratova držala izolovane. Možda je to dobro, možda je loše. Ona nas je kao motor u kući upućivala na školu. Paralelno smo išli u osnovnu i muzičku školu. Trudila se da nas odvoji od ulice i izoluje dobrim stvarima. Takvim svojim stavovima gurala nas je na pravi put. Rekla je – neće ovo večno da traje, jednoga dana će to da se smiri. Imala je tu poruku uvek u svojim pričama. Kamo sreće da je sad ovo videla. Govorili su joj u školi da se njena deca izdvajaju, ali, evo, sada je to dobilo dobru stranu. A nije bilo lako da se na taj način izdvajamo od ostalih. Ja sam imao taj standard koji sam poneo iz svoje kuće i zato mi je bilo čudno ponašanje nekih ljudi u Kući Velikog Brata.
Šta je za tebe bila prednost boravka u Kući?
- Sam sam sebe stavio u novu situaciju I imao sam mnogo vremena. To je bila velika prednost. Ograničen broj ljudi, prostor I mnogo slobodnog vremena da razmišljam. U početku sam se trudio pre svega da sprovedem samokontrolu, a kasnije sam se i suprotstavljao. Nisam se trudio po svaku cenu da budem miran, nego je to bila realnost. Nema potrebe za agresijom, nisam video svrhu.
ĆUTANJE I OGOVARANJE
Često si sam sedeo ili ležao u dvorištu. O čemu si najčešće razmišljao?
- Kad sam izlazio u dvorište i ležao, o svakoj osobi sam razmišljao, tako da mi nijednog momenta nije bilo dosadno. Razmišljao sam - kakav je ko, šta se dešava, pa čak kad nisam prisustvovao nekim događajima koje je publika videla, mogao sam kasnije da ih vidim, jer sam primetio promene u reakcijama ljudi. Svi smo bili u jednoj hermetičnoj celini. I čim se promeni nešto između njih, vidi se na pogledima, na obaranju pogleda, na mimici. Ičitavali su se. Verovatno sam se i ja iščitavao. Prosto, jasan mi je bio pregled svih ljudi.
Bilo je kriznih situacija koje su mnogi “rešavali” ogovaranjem. Kako da ti to nisi radio?
- Imam razlog zašto to nisam radio. Zato što nisam imao s kim da ogovaram. Zapravo sa Karlom sam se mnogo dobro razumeo. Dovoljno je bilo da se pogledamo i da se razumemo. Jeste, velika je potreba da se podeli sa nekim neka muka, ali imao sam utisak – možda imam podršku spolja. Možda gledaoci vide neke stvari koje vidim i ja. Imam utisak sada, u ovom realnom svetu, ako ogovaram, deo svoje energije prebacim nekome drugome. A pošto sam tamo imao mnogo vremena, mnogo sam razmišljao. I svaki problem mi je zapravo dobrodošao jer sam ga prvo zadržavao u sebi, nalazio rešenje i onda davao reakciju koja je bila osmišljena. Da sam ogovarao, to bi prosledio na drugoga, izbacio bih negativnu energiju iz sebe I o tome više ne bih razmišljao. Kad bi došla ista situacija, opet ne bih znao ništa.
A u privatnom životu, da li si se isto tako postavljao i na isti način rezrešavao nezgodne situacije?
- Nisam sklon ogovaranju generalno. Ćutim, umem da zadržim u sebi. To mi baš često govore - da ne delim sa ostalima ni probleme ni sreću. Zato što imam par ljudi sa kojima mogu, i to je to. Ne mogu sa bilo kim da delim svoje probleme i radost. Treba naći plodno tlo za tako nešto.
Da li znaš šta je bilo presudno da pobediš?
- Mislim da je moja zasluga za pobedu zapravo samokontrola i istrajnost u tome. Istrajnost i izdržljivost. Ja nisam bio mnogo zabavan, a to su mi i u kući Velikog Brata zamerali. Nisam se trudio da se dokazujem publici. Naprotiv, trudio sam se da ne talasam i da ne pravim scene. Da se ne razbacujem nekim stvarima koje nisu deo mene. Tako sam čuvao I njih I sebe.
Da li si gledao reprizu? Imaš li uopšte potrebu da to pogledaš?
- Nisam, ali sigurno ću pogledati. Prvo sam mislio, ma neću, jer bih se neprijatno osećao da sam sebe gledam. Ali sada me interesuje. Zato što je to dobilo neke razmere koje nisam očekivao. I voleo bih stvarno da vidim zašto sam ja sad odjednom ispao toliko zaslužan.
A ŠTA NE SVE KAŽE ANA?
Šta ti kaže tvoja prijateljica Ana sad kad su se malo slegli utisci?
- Primetila je da sam, ali to mi je jako blago rekla, da sam nervozan i nestrpljiv bio u početku kada sam izašao iz Kuće. Ali sad se to promenilo. Glavni problem u Kući je bila nervoza i nestrpljenje koje izaziva nesporazum, a nesporazum izaziva svađu. Eto, tako je uvek išlo po nekom istom redosledu. Nervoza zbog frustracije, a bilo ih je na svakom nivou – ograničenje prostora, ograničenje hrane, toaleta, tuša, hladne i tople vode, ograničenje svega i sudaranje sa nekim od ukućana. Ljudi ne sačekaju da se objasni neka situacija nego burno reaguju i upadaju u totalnu svađu. To se dešavalo u ciklusima kao u nekoj knjizi. Nisam mogao da verujem da se ista greška ponavlja sto puta. E, to je bilo loše u Kući.
Kada se sad osvrneš na sve što se dešavalo, da li su ti neke nove i nametnute situacije koristile?
- Imam utisak da sam u kući mogao lakše da napravim sliku o ljudima bez obzira što su likovi izveštačeni jer, mi smo ipak bili pod istim uslovima. Svi pod kamerama, a opet različito ponašanje. To mi je bilo jako dobro jer nisam mogao da pobegnem niti da zabadam glavu u pesak, nego priliku da se suočim sa nekim situacijama. To je velika stvar. A to nisam uvek praktikovao u svom privatnom životu. I tu sam zapravo iznenadio svoje prijatelje koji su mi posle rekli – au, premašio si sam sebe. A to je zato što nije bilo kuda da se ode. Nego ovako – sad imamo vremena, razmislimo šta ćemo dalje i šta drugo, o čemu bih drugome razmišljao nego - suočavanje. Tako je iz sve te buke, frke i negativne energije proizilazilo dobo jer sam vadio zaključke. Ovakve ili onakve.
Šta je najvažnije što si iz svega toga naučio?
- Da iz svakog problema i negativne situacije izvučem nešto pozitivno. Ne tako da se licemerno smejem i sve je kao super, nego da nađem rešenje. To što sam primio udarac, i to što sam izdržao, i što sam u tom prostoru i vremenu našao snage i način da izvučem neki zaključak, to je meni davalo snagu za napred.
Da li ti je neko već rekao da je ljudima koji su za tebe glasali ili samo navijali tvoja pobeda bila jako važna, nazavisno od novčane nagrade, zato što su je doživeli kao sopstvenu i opštu pobedu u borbi dobra nad lošim koje postoji u svakom čoveku?
- Hvala vam što ste to sada rekli, malo ste mi podigli ego. Mada sam svestan da to ne može dugo da traje i da će da se zaboravi.
INSPIRACIJA – PUT DO SREĆE
Izašli smo iz kafiča u kome je postalo previše bučno, a i prilično mračno za fotografije koje smo želeli da napravimo. A napolju - dan kao naručen. Pošli smo prema Kalemegdanu, prvo u nameri da napravimo “samo” nekoliko snimaka, a onda se to pretvorilo u prijatnu šetnju i ćaskanje uz "škljocanje" na svakom koraku. Naše, a i prolaznika koji su želeli da se slikaju sa Ivanom. Na Kalemegdanu smo prisustvovali vojnoj vežbi i aero-mitingu. Helikopteri su odjednom kružili iznad naših glava, pa onda zvuk mlaznih aviona, akrobatski letovi i na kraju, kao šareni baloni padobranci su se spuštali sa svih strana. Gledali smo u nebo i malo ukrali Ivanovo oduševljenje za još nekoliko dobrih snimaka. A ljudi svuda oko nas - gledaju malo u nebo, malo u Ivana. Prilaze, pozdravljaju se, izvinjavaju, mašu.
Koji je put kojim ideš ? Da li je on utvrđen onda kada si diplomirao klavir, kada si upisao medicinu ili će se još menjati?
- Uvek sam bio na dve strane, a i sada sam. Jedino što je sada prevagnuo klavir. Možda zbog toga što je to na akademji išlo lakše, a na medicini nije bio dovoljan talenat. Vrlo je komplikovano i dalje jer imam entuzijazam i za medicinu. Ukoliko se u narednih godinu dana desi nešto povodom sviranja klavira, odlično, idem skroz na tu stranu, ako ne, bez obzira na godine, nastaviću studija medicine.
Da li je bilo primamljivih ponuda nakon izlaska iz Kuće?
- Evo, u poslednje vreme dobio sam ponudu da učestvujem u Beoviziji. I sad mi se nude neke stvari koje možda želim ili ne želim, ali mi stvaraju konfuziju. Sada bih želeo da zakažem koncert, da to bude nešto što je sigurno i da se ja popuno dam muzici, da vežbam klavir i da tu pokažem ko sam ja, u stvari, u svojoj profesiji. Nisam prihvatio ponudu za učešće u Beoviziji, jer sam shvatio da to nije za mene. Možda jednog dana, ali ne sada. Ja znam da je publika znatiželjna i da je zanima šta se dešava sa mnom. Ali nije ovo nikakva čarolija, niti može da se napravi koncert za mesec dana.
Koliko sati dnevno vežbaš?
- Trebalo bi da mi je standard vežbanja 6 sati dnevno i da sve ostalo podredim tome. Kada to radim, konačno se osećam ispunjenim jer radim ono što želim. I u Kući sam ipak održavao jedan deo forme. Na stolu sam često trenirao prste i razmišljao o nekim aspektima muzike. Prosto, taj unutrašnji svet se razvijao. Pevao sam u sebi neke melodije dok sviram na toj zamišljenoj klavijaturi, a inspiraciju mi davali recimo… Rahmanjinov treći koncert, Čajkovski, Šopenov koncert, Rahmanjinova simfonija, Malerova peta simfonija. Muzika je kao injekcija adrenalina. Mislio sam, što ja da se nerviram kad imam muziku? Ej, ja imam vlast. Osetio sam šta je to što može muzika da mi pruži u životu i umetnost, taj pogled na svet i inspiracija. A, inspiracija je put do sreće bilo da je reč o muzici ili nauci.
Da li sada osećaš da ti je ugrožena sloboda i da se neki ljudi ponašaju kao da su vlasnici tvoga vremena i životra?
- Uspevao sam jedno vreme da izdržim da se stvari događaju po nekom prirodnom toku. Puštao sam da mi bez prestanka zvoni telefon, odgovarao na sve pozive dok nisam postao užasno nervozan. I onda sam isključio telefone. Velika stvar je bila oslobođenje od buke. Sad je bolje i sad mogu da se fokusiram na svoje vreme.
SLOBODA I NAJBLIŽE OKRUŽENJE
Kako provodiš slobodno vreme?
- Vozim bicikl, ali sada samo kao prevozno sredstvo, a ne kao užitak. Inače redovno idem na Adu i tamo vozim bicikl. Leti plivam na Adi. Po šest puta preplivavam širinu tamo i nazad, a ako sam zimi na moru, onda i zimi plivam u moru. Kada sam tek izašao iz Kuće Velikog Brata, u početku sam samo želeo, a budem u svojoj kući. Malo me je bilo strah od nove situacije i nisam baš bio spreman na svu tu groznicu koja me je čekala po izlasku.
Da li tvoje najbliže okruženje sada drugačije gleda na tebe? Imaš li možda novu vrstu problema?
- Ne, isto me gledaju. Bio je jedan momenat kada sam se vratio, kao – čekaj samo da te pipnem, da vidim da li si to ti… postao si deo ekrana… Ali sada je sve isto. Ja sam u početku bio nestrpljiv, greške sam pravio. U kući su mi recimo pomagale kamere. Uvek sam imao taj pogled sa strane, podsetnik kao savest. Svako od nas ima savest, samo je pitanje da li je uvek uključimo. A meni je ta kamera pomagala da poslušam svoju savest. Prve dve nedelje mi je bilo poučno u Kući, imao sam jaku inspiraciju, ali i potrebu da izvodim zaključke. Išao sam dotle da verujem da je Veliki Brat nadljusko biće. Imao sam taj osećaj. Shvatio sam šta znači manipulacija.
Pomažući Edinu, pomogao si i onima koju su osećali nelagodu gledajući tu krizu kroz koju je prolazio kada su ga ukućani odbacili. Da li si svesno ušao u to?
-Video sam mu u pogledu veliku krizu i mislio sam – kako da mu pomognem? Siguran sam da ni publika ne bi dobro prihvatila da je on tada izašao. Cela kuća je bila život u malom. Nisu bili prirodni uslovi ali su bili standardizovani. Svaki čovek je bio predstavnik neke socijalne grupe i ponašao se u skladu sa tim. Na kraju se ispostavilo da nije ni to bilo bitno, nego ko je kakav čovek. To je najvažnije. Ljudi su pričali o jednoj i drugoj Srbiji, Jadrankina Srbija, moja Srbija… a suština je ko je kakav čovek. Pokazali su se ljudi.
Ivan kaže da će svakako nastaviti druženje sa Edinom, Saškom i ostalim dragim ljudima, ali da sada želi da napravi pauzu. “Neka prođe ta medijska lupa, a onda ću da obnovim kontakte i tad će verovatno i biti prava stvar, a ne sada dok je još sve zagrejano iI poremećeno”.
NOVAC I NEPRIJATNOSTI
Neću te pitati kako ćeš ili kako si potrošio novac, nego samo da li ti je on doneo neke neprijatnosti?
- Ne, nisam imao neprijatnosti, osim što se mediji dosta interesuju za to i prosto osećam se kao da je to javni novac. Ljudi su glasali za mene i sada osećaju kao da imaju pravo na to. Ja mogu sada da se ljutim zbog toga, ali jako je bitno razumeti ljude. A voleo bih i da oni mene razumeju. Recimo, bio sam u opštini sa kačketom na glavi, pokušavajući da se sakrijem. I jedna žena mi je rekla – pa što se kriješ, toliko sam glasala za tebe i da se tako kriješ. Ona ne razume moju situaciju. Da, krijem se. Bila je i jedna situacija u kojoj sam se mnogo loše osećao. Sedeo sam u kineskom restoranu i pojavila se novinaka Blica koja je htela da me slika u pola zalogaja. Osećao sam se kao da su me skinuli golog.
Da li je nagrada koju si dobio promenila prioritete koje si ranije postavio ?
- Voleo bih da se bavim aktivno stranim jezicima. Učio sam francuski, a voleo bih sad nemački i engleski dobro da naučim. Da nastavim kurseve učenja o učenju. Interesuju me prirodni vidovi čovekovog razmišljanja i neka znanja koja su sakupljena u nekoliko knjiga koje potiču iz starih vremena. Da, voleo bih da naučim i da igram. Igra ide uz muziku. Bilo je mnogo stvari koje sam želeo, ali ne može sve. Ima prioriteta, a jedna od najvažnijih investicija je mesto za život, stan. Da to pametno sredim, a i da ostane novca. I srediću, i ostaće.
Ivan kaže da i dalje ne gleda televiziju kao ni njegov otac ni brat. Informišu se iz novina i slušajući radio. To ih sve, kaže, štiti od mnogih uticaja i zato su sačuvali prisebnost. A to se vidi. Ivan Ljuba je van Kuće Velikog Brata još bolji.
Tekst: Jasminka Kocijan
Fotografije: Marko Risović