Čemu nas je naučio rođendan Veljka Ražnatovića?
Medijska tema broj jedan u poslednjih nekoliko dana je rođendan Veljka Ražnatovića. Da li je potrebno nabrajati koliko je drugih dešavanja u društvu, koje je prešlo ivicu kolapsa, ostalo neprimećeno zbog jedne proslave nabijene domaćim turbo luksuzom i otužnom ali uvek delotvornom patetikom? Nema potrebe jer to odavno nije nikakav argument. Mi volimo žutilo i žutilo voli nas. Sve ostalo je povod za nervozu i bes a davnih dana smo prihvatili da na ono što nas se zaista tiče ne možemo da utičemo. Tiče nas se i Veljko, i to onoliko, ali njemu bar možemo da se divimo, zavidimo, zadovoljavamo znatiželju. Kao kad preko plota posmatraš seosku svadbu na koju nisi pozvan. Al’ si srećan jer si video i kuminu frizuru i ko je doneo najveći televizor i ko se s kim zagubio iza šatre.
Njuzovci su vest naravno predstavili u ogledalu nabrajajući poklone koje je mladi Veljko nije dobio – Ladu samaru 91.godište, gomilu knjiga, crnu Maliziu, karte za koncert grupe Van Gogh, bele starke, penkalo sa sajta Kupindo, vaučer za potrošačku korpu u iznosu od 3000 dinara, jeftino vino. Dakle, sve ono čemu bi se prosečan građanin Srbije veoma obradovao. Barem kada je reč o korpi i vinu. Ni starke nisu loše ako si malo urbaniji kao i ufur na Van Gogh, a lada bi mnogima rešila probleme. Ali, Veljko je potomak novosrpske elite, formirane na početku one zloglasne decenije i logično je da ne koristi penkalo posebno ako je nabavljeno sa sajta za valjanje polovnih stvari.
Možda nije sasvim pravedno pripisati mu sve to jer kao mladi punoletnik tek treba da se razvije ali čitava ikonografija ove proslave ili rođendana decenije potvrđuje vitalnost jednog modela kojeg se ni generacije koje dolaze neće odreći. Naprotiv, živeće za brze automobile, galone Moeta ili šta god penušavo bude bilo u trendu, mesto u ložama na koncertima folk diva, brigade sluškinja koje će slati u kupovinu ali ne po korpu već po pun gepek, obuću skuplju od one samare, mesto u tablodima koje će jedino i čitati. Za pisanje će koristiti brzo kucanje na mobilnim telefonima i spasonosnu pomoć emotikona. One koji u starkama budu ostali pokušavajući da nađu parking mesto za Ladu samaru u Zoni II posmatraće kao što ih posmatraju i sada i kao što su ih posmatrali oni pre njih. Kao luzere, u omiljenom domaćem prevodu – miševe. Međutim, nije to samo priča o jednoj vrsti vrednosti niti je Veljko njihov ekskluzivni nosilac.
Na poklon od majke je dobio zlatni rolex, nasleđen od oca i čuvan za taj dan. Mediji su ovaj grandiozni povod iskoristili za podsećanje na herojstvo slavljenikovog tate i požrtvovanost slavljenikove mame. A kada se egzaltirano govori o mami i tati, zna se šta se očekuje od sina, koji, napokon, više nije dečak. U najmanju ruku, da nastavi njihovim putem. Kao što se od sina sportiste očekuje sportaska karijera, od naslednika glumca bar zrno talenta za glumu. To podsećanje nije samo setna uspomena. U tome uvek ima i zrnce obaveze. Zbog toga je sa Veljkom i njegovom familijom slavila cela Srbija. Skoro cela. Ali najgrlatija.
Pojedini tabloidi su smatrali da je užasno važno da nas obaveste i šta je Veljko “šerovao” na društvenim mrežama tokom proslave što zaista, kao vest, izaziva adrenalinsku napetost čitalaca. Blistao je u belom odelu okružen estradnom i političkom eminencijom baš kao i njegova majka kada je, mnogo pre početka sopstvene bajke, neki bi rekli epopeje, obeležila svoj ulazak u svet odraslih. Bez roleksa i trista zvanica ali široko i pompezno. Glamur, domaće proizvodnje, došao je ubrzo zatim.
Neverovatno je upravo to kako je uz pumpnje najbanalnijih detalja terevenke za trista duša i obećanje ekskluzivnih snimaka za sledeću nedelju, što znači da se sapunica nastavlja, jedan sasvim sporedan događaj za ovu javnost načinjen mega spektaklom. I to na konto krštenice u kojoj su imena roditelja ponos nacije. I ako je neko imao dilemu oko toga da li su zaista ponos sada više nema pravo da je ima. Veljkov rođendan je rodoljubnim žurnalistima poslužio upravo za to. Da se još jednom opere oprano i udari završni glanc. Mrlje ne postoje. Nikada ih nije ni bilo. Mrlja su oni kojima u načinu izveštavanja o ovoj svetkovini nešto smeta.A da to nije ljubomora na zlatni rolex.
M.Š