Dnevnik jednog Analognog 30.07.2036.

0

Danas mi je tata opet pričao o njegovom vremenu. Počelo je tako što mi se fejsbukfon blokirao pa sam morao da izvadim bateriju da bih ga resetovao.

Rasklopio sam masku i došao do baterije. Utom je naišao tata i počeo da me zadirkuje:
– Šta je, opet blokira nova tehnologija, a?
– Ma da. Blokirao je već treći put danas. Razmišljam da odem i da tražim da mi ga zamene.
– Tako je to sa tim novim čipovima, sinko. Vidiš, u moje vreme…
Po ko zna koji put, zažalio sam što baš ja, od sve dece, imam toliko starog oca koji pamti čak i dvadeseti vek.
– Jao, tata, nemoj molim te opet TE priče! Sve znam! I kako ste jeli pravu hranu i to da ste pravili igranke u klubovima i sve.
– E ovo ne znaš! Nisam ti nikada pričao, ali sad me podsetio taj tvoj krš – mi smo imali fiksne telefone!
– Kako… fiksne? Šta to znači?
– Stajali su u kući i nisi mogao da ih nosiš sa sobom.
– Zašto? Jesu bili preteški?
– Ma ne. U stvari, jesu, bili su teški, ali ne previše. Nego su radili preko kablova. Nešto kao onaj prastari miš sa kablom koga čuvamo na tavanu. Sećaš se, onaj koga si se onoliko uplašio? I stajali su na jednom mestu u kući, na primer na zidu. Ili na stolu.
– Pa to je baš bezveze. Znači, niste mogli da izlazite iz kuće dok telefonirate?
– Nismo. Ali to je tada bilo normalno. Kad se samo setim… kad je trebalo da me pozove neka devojka, nisam izlazio po tri dana! E to već nije bilo normalno. A ne kao sada – vi, bre, deco, nigde ne idete!
– Što bismo, kad sve može da se obavi preko Interneta?
– Može, ali kontakt između ljudi je neprocenjiva stvar, sine.
– Pa u kontaktu smo. Evo, imamo fejsbuk, imamo još neke društvene mreže, forume… imamo čak i kamere pomoću kojih možemo da se gledamo. idemo i u školu, tamo se viđamo na velikim odmorima. Kud ćeš više?

Ne znam da li sam vam pričao o tome kako funkcioniše moja osnovna škola? Evo, za svaki slučaj nekoliko reči i o tome. Za razliku od nekadašnjih škola o kojima mi je tata pričao, u kojima su sva deca, kao u krdu, sedela zajedno u učionicama u grupama od po 30-40, škole današnjice pružaju mnogo komfornije uslove. Svaki učenik ima svoju komoru u kojoj ima najsavremenija sredstva za rad – kompjuter sa brzim internetom, mikrofon i zvučnike, pomoću kojih komunicira sa robo-nastavnicom.
Svaka komora je spolja zatamnjena, tako da se privatnost maksimalno poštuje. Druženje je dozvoljeno samo na velikim odmorima i to uz nadzor robo-čuvara, u školskom dvorištu. Pričaću vam više o školi drugi put, a sada, da završim priču o još jednoj dosadnoj tatinoj priči iz njegovog dosadnog detinjstva.

– Ubilo se što se družite, kad i na tim odmorima samo drndate te fejsbukfone. U moje vreme…
– Čekaj, tata, ne menjaj sad temu! Počeo si da mi pričaš o tim fiksnim telefonima!
– A da, da. U moje vreme…

Sve tatine priče počinjale su sa „u moje vreme“. Već sam mogao da zamislim sebe kako svojoj deci pričam: U moje vreme, vaš deda mi je stalno pričao o svom vremenu i priče je počinjao sa „u moje vreme“. Zato sam se ja zarekao da neću biti takav gnjavež i da ću vam retko pričati o tome kako je bilo u moje vreme. I da ću priče počinjati nekako drugačije.
– … i zbog tako komplikovane strukture mreže fiksne telefonije, nisu čak ni svi građani imali svoju liniju fiksnog telefona. Bilo je mnogo slučajeva kada bi po dva broja delila istu paricu. Zvali smo ih „dvojnici“.
– Hahaha! Što? Jesu birali ljude koji dele tu paricu na osnovu fizičkog izgleda?
– Eto ti sad. Ja mu pričam stvari iz istorije koju neće naći nigde po Internetu, a on me još zajebava! E pravi si mamlaz! Na koga li si takav? Mora da je na majku!
– Dobro, evo, neću više. I šta su ti dvojnici radili?
– Ništa posebno, samo što nisu mogli u isto vreme da telefoniraju. Kada jedan podigne slušalicu, drugi izgubi vezu u tom trenutku. Koliko mi je samo dobrih preuzimanja pornografije propalo zbog toga… ovaj, koliko samo važnih poslovnih podataka… I koliko sam se samo svađao sa komšijama…
– Čekaj, čekaj! Kakve veze ima telefon sa internet vezom?
– Eto vidiš da ništa ne znaš! U moje vreme, na internet smo se povezivali preko dial-up modema!
Umalo nisam zaustio: a šta je to dial-up modem? Srećom, trgao sam se na vreme. Ko bi izdržao još jednu praistorijsku priču u nizu?
– Dobro tata, ali sad moram da idem u drugu sobu. Počinje mi zakazana mrežna partija Anticounterstrikeback-a. Pričaćeš mi kasnije o tome.

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.