fbpx

Avanture Stojka humaniste - Beogradski pobednik

Trebalo nam je nešto novca, za predstojeću večeru sa neke dve krndeljke sa Bulbuldera koje smo muvali u nedostatku bolje prilike. Događaj nije bio zamišljen kao nešto ekstravagantno, ali na prvi pogled smo procenili da obe mogu mnogo da popiju, pa nas je više brinuo račun za piće nego onaj za klopu. Išli smo peške iz Novog Beograda preko tramvajskog mosta i negde na poslednjoj njegovoj četvrtini, Stojku su se zacaklile oči.

- Imam sjajnu ideju!

- Ako je šibicarenje ispred železničke stanice, zaboravi! Ne pada mi na pamet to da radim. Više. Ona dva puta kad su nas tukli su mi bila sasvim dovoljna, hvala.

- Ma kakvo šibicarenje, to je za sitne prevarante, seoske varalice, jajare. Ovo je prava stvar, pazi sad...

Stojko mi je u nekoliko rečenica izneo plan. Pošto nismo imali šta da izgubimo, osim malo vremena koga smo ionako imali previše, pristao sam.

Pet minuta kasnije, stajali smo na dolaznom peronu autobuske stanice, sa fluorescentno žutim trakama oko ruku - trake je Stojko izvukao iz svoje čudesne torbice u kojoj je imao sve od svetog grala do najnovijeg broja Plejboja - i iščekivali prvi sledeći autobus iz unutrašnjosti. Kada su putnici sišli, Stojko je dočekao omanju grupu koja je krenula da kroz park preseče put ka autobuskoj stanici. Zaustavio ih je sa ljubaznim osmehom i rečima:

- Dobro došli u Beograd, vaše propusnice, molim!

Ljudi su ga začuđeno gledali, ali Stojko je uverljivo nastavio:

- Vi možda ne znate da su odnedavno uvedene propusnice za Beograd, kao neka vrsta boravišne takse. Ne brinite, nije ništa strašno. Svega dvesta dinara po glavi, po danu. Ako u našem lepom gradu ostajete duže od tri dana, dobijate popust od dvadeset pet posto, a svaki sledeći dan po još pet posto. Molim vas pripremite tačan iznos, nešto sam tanak sa kusurom danas.

Brkati čičica u smeđem vunenom prsluku izrazio je zdravu seljačku sumnju u navedeno:

- Čekaj bre, kako samo ovde naplaćuješ taksu? A oni što su izašli iz autobusa i prešli ulicu? Oni ne plaćaju, a?

- Taman posla, gospodine, svi moraju da plate taksu. Vidite li onog momka tamo? To mi je kolega.

Kada je Stojko uperio prst u mene, ja sam odigrao svoju malu ulogu. Zaustavio sam prvog prolaznika i pitao ga da li zna gde je Venizelosova ulica. Dok je ovaj lomio jezik, čičica je već bio pokoleban. Nevoljno je izvadio dvesta dinara i dao ih Stojku.

- Na ti! Vraćam se odma’ uveče.

Stojko mu je, ne skidajući osmeh sa lica, ispisao priznanicu za plaćen dan boravka u Beogradu. Blok neodštampanih karata iz bioskopa Voždovac koji je čuvao godinama najzad je nečemu poslužio.

- Izvolite, uživajte u Beogradu i ne zaboravite da imate pravo na sve pogodnosti, od pijaće vode na česmi u Knez Mihailovoj, pa sve do besplatne posete zoološkom vrtu, ako preskočite zidić sa donje dorćolske strane. Samo pazite na tramvaj i na krokodile.

Čičica je otišao gunđajući, a Stojko se obratio golobradom momku koji je bio sledeći na redu. Ovaj je imao tu nesreću da u Beogradu ostaje tri dana, kod drugara koji je tek upisao fakultet. Otišao je, siromašniji za 450 dinara. Odbivši pokušaj podmićivanja salčićima od strane debele gospođe koja je došla kod sestre u bolnicu (400 dinara) i nevešto udvaranje buduće brucoškinje koja je išla „samo tu preko puta do ekonomskog fakulteta, da uzme informator“ (200 dinara) Stojko je naplatio još nekolicinuboravišnih taksi i zatim mi dao signal da nestanem. Otišli smo, svaki na svoju stranu.

Po dogovoru, našli smo se uveče u bulbulderskoj kafani. Posle kraće priče sa dve krndeljke, shvatili smo da su obe iz unutrašnjosti. Jedna je studirala veterinu, ali nije imala nameru da se vrati i radi u rodnom kraju, pa nije nikada završila studije, a druga je došla u Beograd bez ikakve ambicije da se edukuje – želela je samo dobro da se uda i tako reši sve egzistencijalne probleme.

Kada je razgovor malo zamro, zatražili smo i račun. Stojko je samo krajičkom oka pogledao koliki je zbir, a zatim onako, kao usput, upitao naše nešarmantne drugarice i pratilje:

- Nego, jeste vas dve uplatile beogradninu za ovaj mesec?

Večita studentkinja se nasmejala:

- Šta jesmo platile?

- Beogradninu. Boravišnu taksu.

Stojko je ostao mrtav ozbiljan, kao nekoliko sati ranije na stanici.

- Nismo. Št... šta ti je to?

Stojko je bez reči izvadio blok iz džepa i ispisao im takse u duplo većoj vrednosti od kafanskog računa.

- Evo. To vam je to. Ali pošto ste naše, ne mogu da vam naplatim pun iznos. Znate kako ćemo – platite vi ovaj račun, a ja ću srediti da vas ovi u poreskom izgube iz evidencije.

Zaverenički joj je namignuo, a zatim krenuo napolje za mnom. Ja sam u međuvremenu istrčao, da ne bih prasnuo u smeh pred njima dvema. Stigao me je na ulaznim vratima kafane.

- Kud se ti žuriš, kolega?

- Ma daj, nisi normalan. Umalo da puknem od smeha tamo pred njima. Sad ga baš pretera.

- Kolega, uozbiljite se, molim vas. Sutra nas čeka novi radni dan. Idemo da dočekamo prve jutarnje autobuse! Dok su ljudi pospani od duge vožnje, naplaćivaćemo im i duple tarife. Pazi šta ti kažem – za nedelju dana ćemo skupiti lovu za more. A došljaci neka idu na beogradsko more. Pod uslovom da plate beogradninu, normalno -Ada im je onda u paketu.

foto: Alvimann/Morgufile

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.