50 x 40 x 20 = ∞

0

U životu svakog muškarca postoji bar nekoliko strašnih trenutaka: kada polazi u vojsku, kada mu devojka saopšti da je trudna, kada shvati da mu je bivša iz odmazde polomila Segu i odnela original disk Fudbal Menadžera. I kada ga Simpatija pozove da joj pravi društvo u kupovini.

Imali smo u planu trodnevni izlet u Milano. Low-cost kompanije ne bi bile to što jesu kada ne bi od nas tražile da se bar malo potrudimo i kada nas ne bi uslovile koferom koji staje u ručni prtljag. Da ne bismo tek tako uživali u blagodatima jeftinih povratnih karata, zadale su nam da pronađemo koferče nemogućih dimenzija – do 50 x 40 x 20 cm. Prosečan muškarac, doduše, u kofer ovih dimenzija spakuje skoro svu svoju odeću, električni brijač, gramofon, kolekciju albuma sa samolepljivim sličicama od Argentine ’78. do Francuske ’98. Posle Francuske je već bilo sramota uopšte skupljati sličice, u TIM godinama. Međutim, prosečna žena, iako moja Simpatija nikako nije prosečna u mnogo čemu drugom, zavapiće:

– Pa meni u toliki kofer jedva stane kozmetika!

– Čekaj, pa šta sve misliš da nosiš od kozmetike na put od nepuna tri dana?

Igrom slučaja, ja sam već imao odgovarajući kofer, kupljen u svrhu službenih putovanja od po dan-dva. Nažalost, Simpatija nije imala takav ili sličan.

– Nabrojaću ti samo najneophodnije: krema za lice, vazelin za skidanje maskare, vatice, krema za oko očiju, krema za ruke, puter za telo, gel za tuširanje (oni hotelski isušuju kožu), sapun za intimni deo, tonik, sreća pa NE trebaju šampon i balzam za kosu, mada onaj spa… zatim, maskara, rumenilo, četka za rumenilo, labelo, karmin, četka za kosu, gumica i šnala za kosu, možda neke minđušice i narukvice obavezno, pasta za zube, četkica i konac, dnevni ulošci. Nadam se da neću da dobijem, pa bih time izbegla i one standardne uloške i tampone…

– Ali… ali… to su nepuna tri dana!

– Iz ženskog ugla, to su tri puna dana, dakle tri odevne kombinacije. Šta misliš, hoće stati nešto od odeće, pored sve te kozmetike?

– Hoće, sigurno. Tange za PUNA tri dana.

– Heheh… jako si duhovit. Videla bih ja tebe da si žensko.

– Aha, evo nas, to je ta prodavnica o kojoj sam ti pričao.

Pred nama se prostiralo nepregledno polje od desetina i desetina različitih kofera. Nažalost, u dimenzijama koje smo mi tražili, izbor i nije bio veliki. Tačnije, spao je na samo četiri potencijalna: roze, zeleni, crveni i crni. Pogodite koji će kofer od ova četiri jedna žena prvi dohvatiti?

– Jaaaao, kako je slaaaadak ovaj roze! Momentalno sam se zaljubila u njega! Nema veze što je 30% skuplji od od zelenog i skoro 50% od crnog. Jednostavno, pre-sla-dak je. Pa vidi samo ove šljokice po njemu!

– Čekaj da vidimo kakav je iznutra. Evo. Kako ti se čini?

– O, NE! Ne! Zatvaraj!

– Šta je sad? Je l’ pauk unutra? Zmija? Pacov?!

– Ma ne. Nego, nema pregradu za prljav veš. Ne mogu da verujem da su tako glupim propustom upropastili jedan ovako sladak kofer!

– Šta da se radi, ne može se sve… čekaj da vidimo ovaj zeleni?

– Daj da vidimo. Mada je boja ogavna, blago rečeno.

– Dobro, preživela bi, ipak su to samo dva leta avionom. A svakako ga nećeš koristiti češće od dva-tri puta godišnje.

– Pa dobro, daj da vidimo kakav je iznutra. Hmm, ima i džep za prljav veš. Zanimljivo. Znaš šta, možda ovaj i nije tako loš, posebno s obzirom na cenu.

– Da, da, odličan je!

U mom oku zasijala je iskrica nade da ćemo možda izaći iz prodavnice za manje od sat vremena.

– Jao, pa neeee!

– Šta je sad?

– Pa pogledaj. Je l’ vidiš?

U mojim muškim očima, neosetljivim na detalje, video sam samo Simpatiju kako grli kofer oberučke.

– Ne znam šta, a možda i vidim.

– Pa on je jako mekan. U ovom koferu bi mi se sva kozmetika izlomila i istumbala. Labelo bi mi se pomešao sa puderom, vata bi se umočila u kremu, a mleko za telo bi se prosulo po četki za rumenilo. A ne želimo da se to desi.

– Ništa, otpada i zeleni. Daj da vidimo ovaj crveni, on mi baš deluje kao odgovarajući.

Naravno, bio je to blef. Nisam čestito ni pogledao kofer, ali na kraju krajeva, bio je to samo kofer, zaboga. Šta tu ima da se gleda, pomislio bi neki naivni muškarac, poput mene. Dakle, svaki.

– Da, da. Solidne je čvrstine, ima unutrašnji džep, ali… neeeee!

-Da pogodim – nešto mu fali?

– Naravno da mu fali. Pogledaj mu ručku!

– Deluje mi pouzdano. Deblja je nego na ovim ostalim koje smo pregledali. Mislim da se vremenom ne bi razglavila, kao što se desi kod većine kofera.

– Da, ALI…

– Šta?

Moje slepilo kraj očiju nije imalo granica. Ponovo mi je promakao neki krucijelni detalj.

– Pa hromirana je! Da je mat-hrom, pa i nekako, on još i može da prođe uz crveno, ali ovaj sjajni hrom… pa je l’ ti želiš da mi se svi smeju?

– Nipošto. Želim te samo za sebe! Znači, uzimamo crni?

Još jedan smeli blef, ne bih li nas izveo iz prodavnice pre nego što himna na državnoj televiziji označi kraj programa i duboku noć. Ali, bio je prozren.

– Da uzmem CRNI kofer? Dobro, šta je sa tobom?

– Zašto, šta sad fali crnom? Baš deluje nekako pouzdano, elegantno.

– Crna je za muškarce! Ja sam žensko!

– O da, jesi. Ova situacija nedvosmisleno to dokazuje. Da si muško, odavno bismo već bili kod kuće. Sa zelenim koferom.

– Crni jednostavno ne dolazi u obzir!

– Imam sjajnu ideju! Hoćeš da ja kupim sebi ovaj, a da tebi dam svoj kofer? Odličan je. Crni. Ne, čekaj, povlačim predlog. Izvini. Idem ja da se obesim, dok se ti odlučiš, važi?

– Ne važi! Stoj tu i ne mrdaj.

Nijedan moj trik nije upalio. Sat vremena kasnije, bili smo na početku. Simpatija je smislila sistem bodovanja, u kome je svaka tehnička karakteristika nosila određeni broj bodova. Bio je strog, ali nepravedan. Roze kofer dobio je čak 12 poena za boju, deset više od zelenog, a čak trinaest više od crnog. Nije mi baš bilo najjasnije kako je to bilo moguće, ali ko sam ja da se mešam u ženski izbor jednog tako bitnog modnog detalja kao što je kofer koji se koristi dva puta godišnje? Crni je pokupio kajmak u oblastima čvrstine (5 poena), stabilnosti na točkićima (4 poena) i kvaliteta rajsferšlusa (4 poena), ali je zato zeleni pobrao lovorike iz unutrašnje konstrukcije i organizacije (8 poena), a crveni iz pouzdanosti ručke (7 poena) i aerodinamičnosti (4 poena). Na kraju, roze kofer je pobedio, za točkić ispred ostalih. Imao je čak 4 poena više nego prvi pratilac, zeleni kofer. Srećan što se moja agonija najzad završila, dohvatio sam roze kofer i krenuo ka kasi. Zaustavila me je nežna ruka moje Simpatije, koja me je uhvatila za kragnu i vratila na početnu tačku.

– Kud si ti pošao?

– Na kasu, da platimo, pa da bežimo!

– Stani, nisam još sasvim sigurna da je to to.

– Ali, kako, pa roze kofer je pošteno pobedio na konkursu. Imao je najviše bodova!

– Da, ali on nema unutrašnji džep…

Mirno sam odšetao do odeljenja sa najvećim putnim koferima, zatvorio se u jedan i prestao da dišem.

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.