Čarapocepač

0

Koleginica mi se danas u kancelariji požalila kako joj se pocepala čarapa. Ovo je odavno postala jedna od opštih istina, poput one da Zemlja rotira oko Sunca ili da se Sava uliva u Dunav, a ovaj zatim u Crno more. Dešava se svakodnevno i ispod nje se može staviti bilo koji datum. Dobro, bilo koji datum radnog dana, jer me koleginice ipak ne zovu vikendom da bi mi se žalile i prepričavale mi svoje nevolje sa odećom.

Nakon što sam malo razmislio o tome, shvatio sam da ovo jednostavno ne može biti samo zbog toga što su čarape lošeg kvaliteta. Prosto je nerealno – kakvog god da su kvaliteta, ne bi se baš toliko lako i često cepale. Ne, mora da je u pitanju bilo nešto drugo, nešto više.

Popodne sam kupio tri para ženskih čarapa, različitog kvaliteta i različitih proizvođača. Posle kraće neprijatnosti u prodavnici („Ne, gospođo, nisu za mene. Nije to što mislite, kupujem ih za druga. Ovaj, za drugaricu, za drugaricu!“) postavio sam ih na sigurno mesto u stanu, van domašaja mog kućnog ljubimca, mačka Žuće. On bi ih svakako pocepao u slast. Isti je gazda*.

Zatim sam postavio i malu PC kameru tako da obuhvati sva tri para čarapa, a onda sam uključio snimanje i otišao u grad. Kada sam se vratio, dva sata kasnije, sva tri para bila su pocepana po šavu.

Seo sam za sto, pustio snimak u ubrzanom režimu i počeo da posmatram. Na 1:01:01, u kadar je uletelo malo crno stvorenje, ne veće od muve, i hirurški precizno pocepalo sva tri para čarapa, za manje od sekunde. Zaustavio sam snimak i uvećao prikaz.

Ta spodoba izgledala je kao mešanac slepog miša, orla i Fredija Krugera. Imala je crna krila, poput slepog miša, kljun kao orao, a kandže kao Fredi. Bila je toliko brza da sam morao da usporim snimak deset puta da bih uopšte video poteze kojim je cepala tkaninu.

Isekao sam deo snimka, ubeđen da sam otkrio nešto epohalno, što će možda promeniti tok istorije. Poslao sam snimak na e-mail biološkog fakulteta i izjurio napolje da pozavršavam neke hitne poslove. Kada sam se vratio, u inboksu me je čekao odgovor. Nestrpljivo sam kliknuo na poruku. Odgovorje bio kratak:

„Poštovani,

Zahvaljujemo Vam se na snimku.

Nažalost, nije u pitanju nikakva nova i nepoznata vrsta. Ovo je tipični kućni leteći čarapocepač,findohaliaetus familiaris. Hrani se isključivo šavovima najlonskih čarapa i stanuje u skoro svakom domaćinstvu. Kod nas prvi put primećen krajem 1951. što se poklapa upravo sa godinom kada je na ovim prostorima počela masovna proizvodnja ženskih najlonskih čarapa.“

Nisam mogao da poverujem u ono što sam pročitao. Za ovu vrstu se zna već pet decenija, a niko u javnosti nije ni reč rekao o tome! Već koliko sutra ću da pokrenem kampanju, da obavestim ovaj naš napaćeni narod o zaveri proizvođača čarapa, biologa, masona, iluminata, Bilderberg grupe i ko zna koga sve ne. Dosta su nas lagali o svemu i svačemu. Vreme je za istinu! Počećemo baš od čarapa, jer sve kreće od nogu. Bar tako kažu stariji.

Tek što sam dohvatio telefon, da pozovem redakciju nekog tabloida, probudio sam se iz košmara.

Ustao sam, da popijem malo vode i promenim majicu, jer je ova na meni bila sva mokra, kao i ženske najlon čarape, jer su mi ove bile pocepane po šavu. Čekaj, odakle mi ženske najlon čarape, ako sam sve ovo samo sanjao? Pa još – na nogama.

Na trenutak sam zastao pored kreveta, zbunjen, a onda sam se setio – pa ja sam žensko. Sve je u redu.

Popila sam čašu vode, presvukla se u drugu majicu i vratila se u krevet. Sutradan sam, u povratku sa posla, svratila u prodavnicu i kupila debele vunene čarape dokolenice. Za svaki slučaj.

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.