Pamtite li fiksni telefon?

0

Bili su to stari dobri dani impozantnih, ogromnih crnih, zelenih ili nešto kasnije i narandžastih skalamerija sa slušalicama teškim kilo i po, jer „telefon služi za dogovor, a ne za razgovor“, kako se tada naivno verovalo. Stari dobri dani ogromnih računa u domovima pubertetlija, nakon što su prevaranti smislili hot-line brojeve i stari dobri dani šokova njihovih roditelja koji nisu verovali da za samo jedan mesec može da se napravi račun u visini jedne prosečne plate.

Tog jutra razmenjivao sam sms poruke sa Simpatijom. Prošlo je najmanje petnaest minuta od kako sam joj poslao jednostavno da/ne pitanje, ali odgovora nije bilo. Znao sam da je na poslu i da joj nije zgodno da razgovara, pa sam zato strpljivo sačekao još pet minuta, a onda sam otvorio inboks na svom mobilnom telefonu. Tamo je bila jedna nepročitana poruka, koja je stigla petnaestak minuta ranije. U tom trenutku i telefon se oglasio jednim veselim „dinggggg“, kao da hoće da kaže: „ej, daaa, kad smo kod toga, stigla ti je neka poruka, nego nisam hteo da te uznemiravam, k’o velim – verovatno radiš nešto važno“.

To nije bio prvi put da mi sa velikim zakašnjenjem isporučuje poruku. Poslednjih nedelju dana je to konstantno ponavljao, kao da je jeftina radna snaga koja radi preko volje, tek da bi preživala. Mada, savremeni mobilni telefoni u suštini to i jesu. Sve to me je nateralo da se zamislim. U mislima sam odlutao daleko, čak u vesele osamdesete, kada smo komunicirali isključivo putem fiksne telefonije.

Stari dobri dani gromoglasne zvonjave koja je zvučala kao da ste ubacili zeleni „Insa“ budilnik u najveći lonac u kući. Analnogni budilnik, naravno. Jer tada su oni digitalni bili retka pojava. Stari dobri dani aparata koji su, svi do jednog stajali u predsobljima socrealističkih stanova, jer je neki sadistički projektantski um odlučio da utičnice za telefone moraju stajati u predsobljima. Zbog ovoga su sredinom osamdesetih roditelji mnogih tinejdžerki kupovali metre i metre dodatnog kabla, ne bi li svojim mezimicama omogućili komforno cvrkutanje sa svojim simpatijama i drugaricama o svemu i svačemu, iz kreveta ili fotelje u njihovim sobama. Stari dobri dani impozantnih, ogromnih crnih, zelenih ili nešto kasnije i narandžastih skalamerija sa slušalicama teškim kilo i po, jer „telefon služi za dogovor, a ne za razgovor“, kako se tada naivno verovalo. Stari dobri dani ogromnih računa u domovima pubertetlija, nakon što su prevaranti smislili hot-line brojeve i stari dobri dani šokova njihovih roditelja koji nisu verovali da za samo jedan mesec može da se napravi račun u visini jedne prosečne plate. Stari dobri dani pouzdanih veza i jasnijih, premda sporijih komunikacija i čvršćih dogovora bez mogućnosti otkazivanja u poslednjih 15 minuta jer je „iskrslo nešto neodložno, izvini, stvarno, baš mi je krivo što sam te iscimala sa Zvezdare čak u Resnik ni za šta“ i odgovora „ma nema problema“, a mislim se „jedi bre govna!“

I stari dobri dani klinačkih pošalica u sred noći:
– Halo, molim vas, je l’ to mesara „Momčilo“?
– Kakva mesara, čoveče, znaš li ti koliko je sati?
– 12, što?
– Pa šta zoveš mesaru u ovo doba, jesi lud?
– Nisam lud, ja sam GLADAN!
Ili:
– Halo? Dobar dan, komšija. Moramo da porazgovaramo, tiče se vašeg malog!
– To mora da je neka greška. Ja nemam nikakvog malog.

– Ne znam, vaša žena mi nije tako rekla!

I stari dobri dani iznemoglih telefonskih pretplatnika, koji su u očajanju posezali za mitskim uređajem popularno nazvanim „lovac“, koji je navodno vlasniku mogao da obezbedi broj telefona maloletnog mamlaza koji ga već mesecima redovno uznemirava. Iako se u širim krugovima ljubitelja ovog načina zabave znalo da je u pitanju prevara, nešto poput švedskog tv detektora, nepisano pravilo kodeksa telefonskih zlostavljača nalagalo je da se na pomen „lovca“ prekine sa uznemiravanjem žrtve, jer je ona svakako na ivici nervnog sloma. A i bilo je toliko drugih koji još nisu dobili svoju dozu telefonskog humora.

Oči su mi se napunile suzama, doduše zato što mi je neka mušica upala u oko i nikako nisam mogao da je iščačkam. Mada je bilo i nostalgije, nije da nije.

Poslao sam Simpatiji poruku:
„Telefon mi je nešto prolupao. Zvaću te uveče na fiksni. Kad ćeš biti kod kuće?“

Deset minuta kasnije, nakon što sam ručno proverio inboks, i posle još jednog „dinggg“ onako u prolazu, ugledao sam poruku koja mi je stigla pre sedam minuta:

„Ti nisi normalan 🙂 “

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.