Srbija za kafanskim stolom

0

Kako je izgledala prva kafana u Beogradu, gde je i kada otvorena, u kojoj kafani je zasvetlela prva sijalica – saznajte u ovoj zanimljivoj istoriji.

Nebrojeno puta smo se uverili da stvari ne stoje onako kako nam se na prvi pogled čini. Eto, recimo, kad narod gleda prazne skupštinske klupe, nazivajući odsutne poslanike neradničkim bitangama koje s naše grbače naplaćuju svoje „šankerisanje“ u restoranu za vreme zasedanja najvišeg predstavničkog organa, nije ni svestan da se, u stvari, radi o održavanju petovekovne tradicije da se najvažnija pitanja po budućnost države razmatraju u opuštenom, kafanskom ambijentu.

Ponajmanje je važno da li se taj ugostiteljski varijetet formalno kategorizuje kao kafana, mehana, krčma, konoba, gostionica, bistro, čarda, birtija ili pak modernije – restoran, bife, klub, bar, pab, kafe, taverna ili nešto slično tome.

No, da budemo pošteni, nisu samo predstavnici državne vlasti odvajkada običavali da se o ozbiljnim poslovima dogovaraju s čašicom u ruci, već i najšire narodne mase. Prema zapisima komediografa Branislava Nušića, kafane su bile mesta na kojima su se „zbirali trgovci, zanatlije, činovnici tu su se vršile kupovine i prodaje, utvrđivale pogodbe, zaključivali i otplaćivali zajmovi, menjao novac, kupovala i prodavala imanja, tu se ortačilo i razortačavalo, zaključivali brakovi, kumstva, prijateljstva, tu se vodila politika, pisala pisma, tužbe, žalbe i molbe vlastima, tu je često i bolesnik potražio doktora da ga pripita za savet”.

Zbog svega pomenutog nije preterano reći da je kafana, od samih svojih početaka, imala nezvanični status institucije od posebnog društvenog značaja. A sudeći po tome koliko se često u njoj mogla čuti kritička reč na račun vlasti, slobodno možemo reći da su baš na tom mestu udareni i temelji građanskog društva.

I još nešto, posebno važno. Zahvaljujući kafani, bili smo bar u nečemu lider u regionu (a i šire!) i to pre skoro pet vekova. Naime, prva kafana na evropskom tlu otvorena je u Beogradu, na Dorćolu, davne 1522. godine, samo par meseci nakon osvajanja grada od strane našeg starog znanca” iz popularne TV sapunice Sulejmana Veličanstvenog. Zvala se Crni orao, a od putopisca Kepera saznajemo da nije imala stolove i stolice, te da se u njoj sedelo na minderlucima prekrivenim ćilimima. Tavanica joj je bila visoka svega 160 centimetara, a zidovi ukrašeni jarkim bojama zelenom, crvenom, azurnom i narandžastom, dok je na ulazu bilo postavljeno nekoliko krčaga i ibrika.

I ne samo da je većina evropskih prestonica s inauguracijom” kafane u javni život zaostala za Srbijom čitavo stoleće već je i prvu bečku kafanu otvorio naš zemljak Somborac Ivan Koljčić.

Za patrijarhalno društvo tog doba u kome se porodični život odvijao iza visokih zidina, kafane su bile bogomdano mesto za komunikaciju muških glava sa spoljnim svetom, ali ne samo onu poslovne ili političke prirode, već i hedonističke. Kako je ženama u tursko doba bio strogo zabranjen pristup kafanama, erotski ugođaj nakvašenim” gostima neretko su pravili mladi i lepuškasti, izazovno odeveni konobari feminiziranih pokreta.

U vreme kneza Miloša, u cilju preventive od prostitucije, dopušteno je da kafane zapošljavaju i žensku radnu snagu, ali samo one prve i druge klase u koje dolaze razboriti ljudi”.

S kraja 19.veka zabeležen je slučaj izvesnog Marinka Milićevića, mehandžije iz Valjeva, koji je u biračkom spisku, verovatno ne bez razloga, upisan sa zanimanjem prostitut”.

Da današnji popularni splavovi nisu nikakva novotarija modernog doba, govore brojna svedočanstva iz vremena između dva rata o terevenkama do zore na brodicama po dunavskim i savskim pristaništima.

Od kakvog su značaja bila kafanska sastajališta čaršijskih uglednika, ali i običnog sveta, svedoči i činjenica da su, pored džamija, i to samo u vreme praznika, kafane bile jedini osvetljeni objekti po gradovima i selima.

Kafana je bila i prva adresa na koju se išlo u slučaju potrebe za kakvom zanatskom uslugom, budući da se znalo u kojoj od njih se mogu naći iskusni moleri, stolari, stakloresci, kovači ili kakvi drugi majstori svog zanata.

Kao što i priliči metropoli, Beograd je prednjačio u kafanskom neimarstvu, pa hroničari beleže da se krajem 19. veka u Makedonskoj ulici nalazila 41 kuća, a čak 21 kafana, dok je početkom 20. veka u gradu registrovana jedna kafana na 50 stanovnika. Ni provincija nije bitnije zaostajala, pa je u Šapcu jedna kafana bila na 100 stanovnika, a u Kladovu na 150.

U početku su vlasnici kafana bili isključivo Turci, a kasnije je bavljanje ovom delatnošću bilo dozvoljeno i ostalima.

Uživanje u crnoj kafi, navika koju su turski osvajači doneli na naše prostore, nije predugo ostala jedina usluga koja se u kafanama mogla dobiti. Šerijatski zakoni o zabrani alkohola pokazali su se bespomoćnim pred kapljicama ukusnog domaćeg vina, potom i piva. A pošto pomenuta pića neretko zahtevaju i odgovarajuću jestivu podlogu”, vremenom je kafanski meni proširen na brojne specijalitete lokalne i orijentalne kuhinje.

Da su se zapadne gastronomske percepcije odvajkada prilično razlikovale od domaćih, svedočanstvo nalazimo i u putopisu izvesnog britanskog novinara Fildinga Edvardsa, zgroženog morbidnim jelima izvrsnog ukusa”, među koje ubraja škembiće i praseće pečenje koje mu liči na bebu na ražnju”.

Putopisna zapažanja čuvenog francuskog graditelja Korbizjea, koji je takođe pohodio naše krajeve, pa čak i prisustvovao nekoj lokalnoj svadbi u Kladovu, prepuna su hvalospeva na račun specifičnog senzibiliteta domaće kafanske muzike.

Za razliku od pomenute dvojice, britanski diplomata Dejvid Futman je prosečnu srpsku kafanu opisao kao idealan ambijent za karijernog špijuna, u kome se, posle dve-tri čaše pića, od gostiju može izvući sijaset korisnih informacija šta Srbi misle o Englezima, a šta o Rusima; kakav je rejting komunista u odnosu na monarhiste; jesu li studenti opasni po stabilnost sistema; spremaju li se kakve zavere ili ubistva pojedinih predstavnika vlasti i tome slično.

Istini za volju, ovo nije bilo daleko od istine. Za razliku od slobodarskog” Dubrovnika, koji je zakonom strogo zabranio da se u kafanama priča o politici i religiji, u Srbiji je društveni život bio nezamisliv bez temeljnog razmatranja i overe” svakog važnijeg političkog akta uz čašicu. Ne samo da se znalo koji ideološki profil gosta odseda u kojoj kafani već su pojedine partije u njima imale i svoje klubove i kancelarije, održavale konferencije i organizovale izborne štabove.

Tako su se demokrate najradije okupljale u uglednoj kafani Barajevo, gde se jelo služilo u posuđu od češkog porcelana, ministri Cvetkovićeve vlade u Maderi, radikali u kafani Pariz na Terazijama, naprednjaci u Kasini.

Legenda kaže da su za stolom u Moskvi formirane i srušene najmanje tri do četiri vlade.

Gotovo da nema važnijeg istorijskog ili kulturnog događaja za koji nije vezano ime neke kafane.

U kafani Proleće u Masarikovoj ulici zasijala je prva sijalica u Beogradu, a slučaj je hteo da se baš na tom mestu danas nalazi zgrada Elektrodistribucije.

U Građanskoj kasini osnovana je prva srpska berza.

Prvi telefon u Beogradu oglasio se u Tri lista duvana, a prvi sajam knjiga održan je 1893. u Kolarcu, koji se tada nalazio na današnjem Trgu republike. Tri godine kasnije, u kafani Kod zlatnog krsta na Terazijama prikazana je i prva filmska predstava, samo šest meseci nakon njene pariske premijere. Kasnijih godina jedan od najuglednijih gostiju ove kafane bio je i, u literaturi ovekovečeni, profesor Kosta Vujić.

Zalaganjem Jevrejina Huga Bulija, koji je u Beograd doneo prvu fudbalsku loptu vrativši se sa školovanja u Nemačkoj, u Trgovačkoj kafani osnovano je i Prvo srpsko društvo za igranje loptom. Pravila dotad nepoznate igre savladavana su uz pomoć knjige Loptanje nogom”, prevedene s nemačkog.

Sentandrejska skupština 1858. godine, na kojoj su Obrenovići preoteli krunu Karađorđevićima, održana je u kafani prigodnog imena Srpska kruna.

Gavrilo Princip i njegovi drugovi, mladobosanci, primali su službenu poštu i kovali zavereničke planove u Zlatnoj moruni na Zelenom vencu, mestu na kome se danas nalazi kineska radnja.

Zabeleženo je i da je Nikola Pašić u jednoj niškoj kafani primio depešu o napadu na Srbiju nakon atentata na austrougarskog nadvojvodu Ferdinanda u Sarajevu.

Čak je i Narodna skupština u godinama posle Prvog svetskog rata jedno vreme zasedala u Kasini.

U kafani Ujedinjenje, smeštenoj prekoputa opštinske zgrade, dežurali” su lokalni besposličari, uvek spremni da za sitan novac budu lažni svedoci građaninu kome je, za vađenje nekog dokumenta, bio potreban potpis dva punoletna lica koja ga lično poznaju.

Kafana Rajić bila je poznata po prvim leskovačkim ćevapčićima u prestonici; u kafani Amerika se služio najbolji ratluk i grickale leblebije; u Hajduk Veljku pila francuska vina; Akademija je imala čak i salu za bilijar, dok se u novosadskim kafanama i plesalo uz muziku, a 1864. godine organizovala proslava 300-godišnjice Šekspirovog rođenja.

Žmurkova kafana je bila na glasu po neobičnoj naravi njenog vlasnika, koji je gostima lično određivao koliko čokanja rakije mogu da popiju i, ni po koju cenu, nije odstupao od svojih strogih propisa”.

Prve kafane dobijale su najčešće imena po svojim vlasnicima – Kolarac, Šiškova, Šumankovićeva, Petka baštovana, Pere džambasa, Alekse žandara i tome slično. Da kreativnog kumovskog dara nije nedostajalo, svedoče i nazivi poput Pseto koje laje, Kod jeftinoće, Vikaj turu, Konjopoj, Kuća veselja, Dve čaše kod Paše, Zemljotres, Nova skupština.

Ponekad se i preterivalo u duhovitosti, pa je zabeleženo da je kraljica Draga Obrenović intervenisala da se ime kafane Kod pocepanih gaća promeni u Tri ključa.

Ratne i političke prilike u međuvremenu su rezultirale modom davanja dinastičkih imena kafanama, poput Ruskog cara, Grčke kraljice, Srpske kraljice, Češke krune, Cara Lazara, CariceMilice. Posle Prvog svetskog rata veoma su bila popularna i strana imena – Splendid, Luksor, Palas, Ekscelzior.

Jedna od najstarijih beogradskih kafana Tošin bunar dobila je ime, kako legenda kaže, po slabovidom Grku Teodorosu Apostolosu, zvanom Toša, koji je sanjao da će mu se popraviti vid ako s Bežanijske kose zakotrlja bure, pa na mestu gde se zaustavi iskopa bunar i umije se njegovom vodom. U posleratnim godinama kafana je postala kultno mesto studenata obližnjeg Studentskog grada, koji su je 7o-tih godina nezvanično preimenovali u Džakartu, u čast nekadašnjeg predsednika Indonezije, Titovog velikog prijatelja iz Pokreta nesvrstanih, koji je tu, navodno, nekom prilikom ugošćen.

Među retkim kafanama s početka 19.veka koje su preživele pošast tranzicije i sveopšte komercijalizacije je i Znak pitanja, smeštena u zgradi koju je knez Miloš sagradio za izvesnog makedonskog diplomatu, a posle je poklonio ličnom lekaru Tomi, zbog čega je neko vreme nosila naziv Ećim Tomina kafana. Kada je jedan od kasnijih vlasnika pokušao da joj promeni ime u Kod Saborne crkve, naišao je na negodovanje sveštenstva, pa je, kao privremeno rešenje, iznad ulaza okačio tablu sa znakom pitanja. Ispostavilo se da je ova domišljatost bila pravi pogodak, pa je neobično ime ostalo do danas.

Nekadašnji studenti obližnje Akademije primenjenih umetnosti tvrde da su se za njenim stolovima ponekad polagali i ispiti.

Kafana je zadržala autentičan izgled, a kafa se u njoj služi u džezvama i pije iz fildžana, uz obavezan ratluk i kocku šećera. Njenom internacionalnom renomeu doprineli su i atraktivni specijaliteti domaće kuhinje, među kojima je posebno popularna tzv. vodeničarska mućkalica, koja se servira u jestivoj posudi od peciva. U stranim bedekerima kafana je poznata pod imenom Question Mark.

Istorijski vršnjak pomenute kafane je i Gospodarska mehana, koja je skoro dva veka proživela u Bulevaru vojvode Mišića, ali je nakon izgradnje pasarele u pravcu novoizgrađenog Mosta na Adi izgubila saobraćajnu vezu s okolinom, zbog čega se do nje moglo stići samo tramvajem, pa je vlasnik odlučio da je preseli na pogodniju lokaciju.

Priča o kafanama bila bi nepotpuna bez dužnog pijeteta prema onima koji su u njoj nalazili inspiraciju za svoja umetnička dela, ne sanjajući da će se ova jednog dana naći na stranicama školskih udžbenika ili postati nezaobilazan deo pozorišnog repertoara.

Među stvaraocima kojima je kafana bila druga kuća” su brojna velika imena domaće književnosti – Branislav Nušić, Branko Radičević, Tin Ujević, Đura Jakšić, Milovan Glišić, Bora Stanković, Radoje Domanović, Jovan Jovanović Zmaj, Stanislav Vinaver i mnogi drugi.

Omiljeno beogradsko sastajalište im je dugo bila kafana Dardaneli, koja se nalazila na mestu današnjeg Narodnog muzeja, da bi se nakon njenog rušenja okupljali u obližnjoj Pozorišnoj kafani, a potom trajno dislocirali u Skadarsku ulicu, danas popularnu Skadarliju.

Hroničari beleže da je Vojislav Ilić za kafanskim stolom napisao svoju čuvenu pesmu Ko udara tako pozno”, a Đura Jakšić svog Stanoja Glavaša”, kao i da je potonji lično zasadio lozu pored kafane Ima dana koja još uvek postoji. U kafanskom ambijentu napisani su i stihovi popularnih šlagera Tri palme na otoku sreće” i Mansarda mali stan”.

Da su mnogi u kafani izgubili i bogatstvo i zdravlje, nije nikakva novost, ali je malo ko čuo da je ona nekome spasla život”, kao što je za sebe tvrdio pesnik Janko Veselinović, duhovito prepričavajući prijateljima svoje iskustvo. Naime, desilo se da je, nakon obilnih kiša, popustila greda nad pesnikovom posteljom i srušila tavanicu, ali se on, srećom, nalazio na sigurnom”, dočekujući zoru u skadarlijskoj kafani Tri šešira.

Boemske tradicije nastavile su da, s manje ili više uspeha, neguju kasnije generacije umetnika i drugih intelektualaca. Uspomene na njih ponegde se čuvaju u krajnje neobičnom obliku, poput para cipela u uglu Srpske kafane, u kojoj je redovan gost bio glumac Zoran Radmilović. Navodno, slavni umetnik je umeo da toliko pretera u piću da bi ponekad odlazio kući u čarapama, zaboravljajući cipele u kafani.

Neimari sedme sile takođe su tradicionalni deo kafanske boemije, za šta su, bar pre pojave interneta, imali uverljivo profesionalno opravdanje – nigde se, kao za kafanskim stolom, nije mogao osetiti „puls nacije“, doći do brojnih informacija od značaja za čitateljstvo, ali i saznati najpikantniji gradski tračevi. Ponekad su za nekim od njih održavani i redakcijski sastanci.

Među najposećenijim lokalitetima godinama su bile tri kafane u neposrednom susedstvu zgrade „Politike“ i Radio Beograda – Šumatovac, Pod lipom i Grmeč. Nepotrebno je nagađati zbog čega se u novinarskom rečniku već odavno vode kao jedinstven toponim, pod imenom – „Bermudski trougao“.

Većina starih kafana, posebno beogradskih, nije preživela vreme tranzicije. Novi vlasnici pretvorili su ih u poslovne zgrade, agencije, banke, butike, picerije, pekare, kladionice. Tek nekolicina njih, poput onih skadarlijskih, još uvek uspeva da donekle očuva privid nekadašnje boemije, ali njihovu klijentelu odavno ne čine pesnici „šupljih“ džepova koji kafanske cehove plaćaju stihovima, već gradski džet-set i strani turisti u prolazu.

A ni vlade se više ne ruše na tako prometnim i nebezbednim mestima.

Svjetlana Rasic za magazin Esquire

Youtube

Foto: printscreen

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.