Istorija za ponos: Đorđe Stanojević – pionir elektrifikacije u Srbiji

0

Hrabrost pojedinih ljudi koji su pre više od jednog veka u Srbiju donosili, a potom uz nemale otpore uspevali da primene najveća svetska dostignuća, obeležila je početak elektrifikacije.

Profesor Đorđe Stanojević, začetnik elektrifikacije u Srbiji

Bili su to pravi vizionari kojima dugujemo zahvalnost za velika dela koja ne smeju biti zaboravljena, jer predstavljaju istoriju naše tehničke kulture. Jedan od najvećih među njima, Đorđe Stanojević, ima i najveće zasluge za elektrifikaciju u Srbiji i ostvarenje niza pionirskih poduhvata u ovoj oblasti.

Đorđe Stanojević se rodio 1858. godine u Negotinu. Po završenoj nižoj školi u rodnom mestu, kao šesnaestogodišnjak, došao je u Beograd i završio (tada) jedinu srpsku gimnaziju, kasnije poznatu kao – Prva beogradska. Studirao je na Prirodno-matematičkom odseku Filozofskog fakulteta u Beogradu. Imao je samo 22 godine kada je napisao svoju prvu knjigu „Zvezdano nebo nezavisne Srbije“. Kada je diplomirao, postao je asistent kod profesora fizike Koste Alkovića i iste godine posetio Svetsku izložbu o elektricitetu u Parizu.

Ubrzo je položio profesorski ispit i počeo da radi kao profesor fizike u „svojoj“ Prvoj beogradskoj gimnaziji. Pošto mu je Ministarstvo vojno dodelilo inostranu stipendiju, Stanojević se opredelio za proučavanje astrofizike. Boravio je u opservatorijama u Berlinu, Londonu i Parizu. Svoj prvi naučni rad iz oblasti astrofizike saopštio je u Francuskoj akademiji nauka, a tada je imao samo 27 godina. Po povratku u Srbiju, bio je postavljen na mesto profesora fizike i mehanike na Vojnoj akademiji.

U čuvenoj javnoj polemici koju je od 1890. godine vodio sa profesorom Markom Lekom, pobornikom primene gasa, Stanojević se izborio za uvođenje električnog osvetljenja. Bio je veliki zagovornik korišćenja električne energije. Ubrzo je postao i nadzornik komisije Beogradske opštine za izgradnju prve javne elektrane u Srbiji – termoelektrane na Dorćolu, u Beogradu. Tako je 1893. godine, pre mnogih evropskih gradova, Beograd bio osvetljen električnom energijom. Inače, ta elektrana bila je opremljena najsavremenijom opremom firme „Edison“, što je takođe zasluga profesora Stanojevića.

Godine 1892, zahvaljujući njegovom ličnom angažovanju i zalaganju, u Beograd je došao tada već čuveni Nikola Tesla. Dve godine kasnije Stanojević je objavio delo „Nikola Tesla i njegova otkrića”, i to je bila prva knjiga o Tesli u Srbiji, a drugu u svetu.

Dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu postao je 1909. godine, a rektor beogradskog Univerziteta 1913. Umro je u Parizu, 1921. godine.

Đorđe Stanojević je sa velikim oduševljenjem prihvatao nova znanja, a naročito ona iz oblasti tehničkih nauka. Bio je upoznat sa najnovijim otkrićima tog doba. Sa još većim oduševljenjem i entuzijazmom radio je na primeni i uvođenju tih dostignuća i novih saznanja u Srbiju. Bio je čovek širokog i otvorenog uma. Znao je da prepozna puteve napretka i da se beskompromisno bori za njih. Sa velikim poletom i neskrivenom strašću širio je viziju moderne i napredne Srbije. Mnoga naučna dostignuća Srbija je upoznala zahvaljujući njemu: doneo je prvi rentgen aparat, instalisao prvu radiotelegrafsku stanicu, doneo prve rashladne uređaje, napravio prvu fotografiju u boji u Srbiji.

Objavio je više od stotinu naučnih, stručnih i radova na popularizaciji nauke i tehnike, pre svega fizike, astronomije i elektrotehnike.

Đorđe Stanojević je bio u toku sa svim aktuelnim svetskim zbivanjima na polju elektrifikacije. Kao stručnjak, do detalja je bio upoznat sa teorijom elektriciteta i praktičnim problemima elektrifikacije. Obaveštavao se iz savremenih stručnih časopisa i knjiga, ali i putovanja po Evropi, poseta čuvenim tzv „električnim“ izložbama u Parizu i Beču. Prikupljanje podataka o izgrađenim elektranama učinilo ga je ekspertom za probleme elektrifikacije. Takođe, veliku podršku i važnu potvrdu njegovih razmišljanja pružilo mu je i poznanstvo i prepiska sa Nikolom Teslom. Stanojević je upoznao zaostalu Srbiju sa Teslinim idejama i stavovima, ali i praktično primenjivao njegove izume.

Smatra se da je prvu fotografiju u boji u Srbiji uradio Stanojević

Kao iskusni projektant i industrijalac, neumorno je putovao i obilazio razna mesta na obalama reka i vodotokova širom Srbije. Tako su njegovo mišljenje i stručna procena postali presudni pri svim odlukama o gradnji prvih srpskih hidroelektrana: u Valjevu i Užicu (1900), Leskovcu (1904), Nišu (1908), Zaječaru (1909), Ivanjici (1911)…

Imao je ključnu ulogu u primeni principa Teslinih polifaznih struja u Srbiji – samo četiri godine nakon hidroelektrane na Nijagari, 1900. godine, na ovim principima, puštena je u rad hidroelektrana u Užicu.

Izgradnjom dalekovoda dužine 17 kilometara od hidroelektrane u Vučju do Leskovca, 1904. godine započeo je i prenos električne energije u Srbiji. I ovo je zasluga Đorđa Stanojevića.
Đorđe Stanojević je bio inicijator, idejni projektant i akcionar većine ovih elektrana. Takođe, njegovo znanje i stručnost bili su presudni faktori prilikom izbora lokacija za podizanje hidroelektrana, ali i prilikom izbora i uvoza tada najkvalitetnije opreme za ove centrale: „Siemens&Halske“, „Siemens&Schuckert“, AEG…

O vremenskom kontekstu u kome su građene prve srpske elektrana govore podaci o načinu dopremanja opreme za hidroelektranu „Pod gradom“ u Užicu. Poznato je da je opremu, upravo onu koja će omogućiti primenu Teslinih principa naizmenične struje, ugovorio Đorđe Stanojević kod firme „Siemens&Halske“: činila su je dva generatora trofazne naizmenične struje, snage od po 32,5 kilovata. Neki njeni delovi bili su teški i do tri tone. To je za ono vreme bio ogroman teret. Trebalo je opremu iz Beča i Budimpešte dopremiti do Užica, koje je tada nazivano „srpski Sibir“. Puteva nije bilo ili su bili posuti tucanikom, izlokani… Problem je bio rešen tako što su rabadžijska kola (vuklo ih je šest pari volova!) bila ojačana i opremljena dodatnom opremom. Tako je mašinska oprema stigla u Užice.

Đak Koste Vujića
Đorđe Stanojević je poticao iz ugledne negotinske trgovačke porodice. Njegovi savremenici opisuju ga kao radoznalog i živahnog dečaka nemirnog duha. Rođen je u istoj ulici u kojoj je i rodna kuća Stevana Stojanovića Mokranjca, nedaleko od utvrđenja hajduk Veljka Petrovića. Pripadao je generaciji beogradskih gimnazijalaca kod čuvenog profesora Koste Vujića, koji je svojim kolegama govorio: „Gospodo, ova škola neće biti poznata po nama, već po njima.“ Družio se s Stevanom Sremcem, Bogdanom Popovićem, Jovanom Cvijićem, Mikom Alasom, Jašom Prodanovićem… Đorđe Stanojević je bio jedan od najobrazovanijih i najučenijih ljudi u Srbiji: široke kulture, evropskih manira, dinamičan poslovan čovek, entuzijasta i romantičar, patriota koji je verovao u nauku i tehniku, ali i u svoj narod i njegovo pregalaštvo. Proputovao je Evropu, bio u društvu careva, vladara, sultana… Krstario je Srbijom. U Istorijskom muzeju u Beogradu sačuvano je nekoliko stotina staklenih ploča na kojima su njegove fotografije predela Srbije, manastira, pejzaža, panorama gradova i mesta pogodnih za podizanje hidroelektrana.
Priznanje zaslužnima
„Elektroprivreda Srbije“ je 1995. godine ustanovila priznanje „Plaketa sa poveljom Đorđe Stanojević“. Dodeljuje ga pojedincima i institucijama zaslužnim za doprinos razvoju elektroprivrede. Priznanje se dodeljuje 6. oktobra, koji se slavi kao Dan elektroprivrede Srbije.

S. Roslavcev

Foto: Arhiva EPS

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.