Istorija za ponos: Prvo električno osvetljenje u barutanama

0

Političke prilike u Srbiji u 19. veku uslovljavale razvoj industrije, a u barutanama za izradu naoružanja i municije počelo uvođenje električnog osvetljenja. Inženjer Todor Selesković konstruisao je prve vodne turbine kod nas.

„Mi, Milan Prvi, po milosti božijoj i volji narodnoj Kralj Srbije, na predlog našeg vojnog ministra, a po saslušanju našeg ministarskog saveta, rešavamo: Odobrava se ministru vojnom suma od 80.000 dinara, u ime otkupa imanja gospodina Đorđa Simića i okolnih zemljišta na reci Rasini blizu Kruševca koja su državi potrebna za podignuće nove državne fabrike za proizvodnju baruta. Naši ministri vojni, neka ovaj ukaz izvrše.”

Tako je, u aprilu 1888. godine, kralj Milan, svojeručno, izdao naredbu o podizanju druge državne barutane – u Obilićevu kod Kruševca.

S obzirom na to da su se tokom gotovo celog 19. veka u Srbiji vodile borbe za oslobođenje i nezavisnost, proizvodnja naoružanja i municije predstavljali su osnovu za razvoj industrije. Proizvodnja se odvijala u državnim preduzećima. Tako je prva barutana u Srbiji podignuta u Stragarima, na reci Srebrenici, 1806. godine, dve godine kasnije podignuta je topolivnica u Beogradu, a 1836. godine – livnica u Kragujevcu.

Petnaestak godina kasnije, iz livnice je nastao veliki „vojni arsenal”, tj. Vojno-tehnički zavod. Kako se navodi u publikaciji „Svetlosni put Elektrodistribucije Kruševac” Radoslava Gavrilovića, u državnoj barutani u Stragarima nije bila moguća modernizacija pogona, povećanje proizvodnje i kvalitetnija proizvodnja savremenog naoružanja, jer je snaga reke Studenice bila nedovoljna za pokretanje mašina.

Istaknuti državni i vojni zvaničnici dugo su „tražili pogodno mesto za izgradnju barutane u onim krajevima naše zemlje koje su preporučivali za ovo strategijski i drugi obziri”. Posle detaljnog ispitivanja i analiziranja različitih mogućnosti, ministar vojni Protić predložio da se nova barutana podigne na Rasini, u blizini Kruševca.

On je napravio i detaljan finansijski proračun, a sve je pomogao novcem i narod „Okruga kruševačkog i varoška Opština, polazeći od toga da će to biti od ogromnog značaja za ovaj kraj.” Mašinski i energetski deo projekta izradilo je Ministarstvo vojno, pod rukovodstvom pukovnika Šafarika i Perišića, a kompletan projekat hidroelektrane uradio je inženjer Todor Selesković.

Hidroelektrana barutane „Obilićevo”

Izgradnja je počela na Vidovdan 1889. godine, povodom 500-godišnjice Kosovske bitke. Kamen temeljac za Spomenik kosovskim junacima, za fabriku baruta i hidroelektranu položio je maloletni kralj Aleksandar. Svečanosti su prisustvovali ugledni građani, mitropolit Mihajlo, kraljevi namesnici, dvorski i državni velikodostojnici. O važnom događaju izveštavale su i „Srpske novine”. Prvi značajniji posao posle polaganja kamena temeljca bilo je trasiranje puta Stalać–Kruševac.

Na ovoj deonici prosečen je kolski put koji je predstavljao najkraću vezu sa carigradskim drumom i već izgrađenom železničkom prugom Beograd–Niš. Tim putem prevezene su mašine i oprema za celo postrojenje.

Maja 1890. godine počeli su radovi na izgradnji pojedinih zgrada. Planirana je izgradnja, čak, 33 zgrade. Od toga –18 radionica i 15 zgrada za skladštenje i stanovanje. Započeti su i radovi na jazu hidroelektrane. Na tri kilometra od središta barutane i uzvodno uz Rasinu podignuta je brana. Voda je dolazila do barutane tzv. Gospodarskim jazom, kojim je moglo da se obezbedi i do pet metara kubnih vode u sekundi, sa padom od tri metra.

Ta voda bila je dovoljna za pokretanje tri turbine od po 25 konjskih snaga. Njihov projektant bio je inženjer Todor Selesković, a izgrađene su pod njegovim nadzorom u Vojno-tehničkom zavodu u Kragujevcu, gde je on i radio. Inače, turbine za hidroelektranu barutane u Obilićevu bile su istog oblika kao i turbina koju je Selesković ranije konstruisao i izradio, takođe u kragujevačkom Zavodu, za potrebe jedne strugare na Stolovima. Bila je to prva hidroulična turbina napravljena u Srbiji, i to je najveća zasluga inženjera Seleskovića.

Potrebne mašine za rad svih postrojenja u okviru barutane, a koje nije bilo moguće izraditi u Vojno-tehničkom zavodu („kolodrobi”, tj. mlinovi, prese za barut, merni instrumenti i generatori), bile su naručene kod nemačke firme „Gruson-Magdeburg”. Gotovo svim radovima rukovodio je inženjer Raka Mutavdžić, i već s jeseni 1891. godine izgrađeni su potrebni objekti. Nešto ranije, početkom avgusta, počela je da radi i prva turbina hidroelektrane u režimu tzv. probnog rada. Za uspešno obavljeni posao Mutavdžić je bio odlikovan Takovskim krstom petog stepena, a Selesković – Takovskim krstom trećeg stepena, za izrađeni projekat.

Nakon nešto više od dve godine od polaganja kamena temeljca, 15. septembra 1891. godine, počela je da radi barutana u Obiliću. Svečanosti koja je upriličena tim povodom prisustvovao je, i ovog puta, kralj Aleksandar.

U pomenutoj publikaciji navodi se da je u fabrici baruta radilo oko stotinu zaposlenih: mašinista, bravara, električara, stolara, barudžija i osoblja iz uprave. Radni dan trajao je 12 sati, sa dva sata odmora. Električno osvetljenje bilo je postavljeno i u krugu barutane, što se vidi na situacionom planu – neposredno ispred ulaza u mašinsku salu hidroelektrane vide se dve sijalice, koje su bile sa ugljenim vlaknom od po 16 sveća. Barutana u Obilićevu bila je bombardovana u Prvom svetskom ratu, kada je i prestala da radi.

Konstruktor prvih vodnih turbina u Srbiji

Todor Selesković bio je mašinski inženjer, a najčešće se spominje kao konstruktor prvih vodnih turbina u Srbiji. Rođen je 1856. godine u Beogradu, ali je bio češko-nemačkog porekla. Posle završene gimnazije i Realke, studirao je na čuvenoj Badenskoj politehnici u Karlsrueu, gde je i dobio zvanje mašinskog inženjera.

Tamo je radio kao asistent, a kasnije u fabrici municije „Lorenc”. Ipak, na poziv načelnika Ministarstva vojnog i patriotskog apela Kraljevine Srbije da se „njeni sinovi vrate iz inostranstva i pomognu izgradnju tek oslobođene Otadžbine”, Selesković se 1881. godine vraća u Srbiju. Počinje da radi u Vojno-tehničkom zavodu u Kragujevcu, tu projektuje vodne turbine, od kojih je jedna bila eksponat i na čuvenoj Elektrotehničkoj izložbi u Parizu, 1889. godine.

Tada je u čast stogodišnjice Francuske republike otvorena Svetska izložba. Otvaranje izložbe bilo je obeleženo otkrivanjem Ajfelove kule, koja je i bila njen simbol i glavna atrakcija. Na ovoj izložbi bila je predstavljena i Kraljevina Srbije, sa više od 1.700 izlagača, i to najviše domaće radinosti: proizvođača šljiva, vina, vune i konoplje, pirotskih ćilima, tkane i vezene ženske odeće.

Predstavili su se i paraćinske Štofara i Staklara, Vajfertova pivara, beogradske i kragujevačke kožare, pa i Vojno-tehnički zavod sa 42 proizvoda. Za pet proizvoda Zavodu su dodeljene srebrne medalje, kao i jedna bronzana. Konstruktor svih nagrađenih proizvoda bio je Todor Selesković. Ovaj znameniti inženjer proveo je u Vojno-tehničkom zavodu jedanaest godina, zahvaljjući čemu je zavod doživeo veliki uspon.

Jedna od prvih stvari koje je Selesković uradio bilo je uvođenje osvetljenja za potrebe treće smene. Naručio je električnu centralu od firme „Šukert” iz Nirnberga, sa lokomobilom i dinamo-mašinom snage pet konjskih snaga kojima je napajano 30 sijalica od po 16 sveća i dve lučne lampe od po 1.200 sveća.

U leto 1884. godine, prilikom dolaska kralja Milana u Kragujevac, u Vojno-tehničkom zavodu napravljena je izložba proizvoda „i tom prilikom u prisustvu visokih gostiju puštena je u rad prva instalacija dinamo-električnog osvetljenja u Srbiji”. Tokom nedelju dana, koliko je trajala izložba, zapisano je i da su posetioci „do kasnih večernjih sati ostajali u fabrici koja beše obasjana električnim osvetljenjem”.

Male HE – i na Rasini
Rasina ima karakter prave bujice, jer su joj amplitude proticaja vrlo izrazite. Poznato je da u aprilu ova reka raspolaže sa gotovo pet i po puta većom količinom vode nego u avgustu. Zabeleženo je da je najveći proticaj imala u aprilu 1958. godine, kada je on iznosio 342 kubna metra vode u sekundi. Da bi se ublažile ovako velike razlike proticaja i zaustavio nanos koji reka prinosi, u Zlatarskoj klisuri je 1979. podignuta brana visoka 55 metara i formirano je jezero Ćelije. Osim toga što obezbeđuje pijaću vodu, vodna snaga ove akumulacije mogla bi da se iskoristi i za proizvodnju električne energije. Snaga elektrane iznosila bi četiri megavata, a moguća godišnja proizvodnja električne energije oko 13 miliona kWh.

S. Roslavcev

Foto: yayimages.com/ilustracija

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.