Kako je nastala Bečka šnicla

0

Sastojci za bečku kuhinju su jednostavni: Uzmu se najbolje kulinarske tradicije različitih zemalja i pomešaju se u neuobičajene poslastice i specijalitete. Najčuveniji od tih specijaliteta je zasigurno Bečka šnicla.

Sastojci za bečku kuhinju su jednostavni: Uzmu se najbolje kulinarske tradicije različitih zemalja i pomešaju se u neuobičajene poslastice i specijalitete. Najčuveniji od tih specijaliteta je zasigurno Bečka šnicla

Bečka šnicla je nastala od italijanskog specijaliteta „costoletta milanese“ od teletine umotane u brašno, jaja i mrvice hleba. Kako kazuje gastronomska istorija, šnicla je nastala iz raskoši i hvalisanja severne Italije. Kada je 1514. godine zabranjena pozlata jela (a zapravo nije ni poboljšala ukus), kuvari su se dosetili vizantijskog običaja da meso zasija u zlatnom omotu od mrvica. U Austriju je recept doneo feldmaršal Radecki. Ali tek usavršeni postupak da se od odreska telećeg buta seku debeli komadi, umotaju u brašno, mrvice i jaja i da se ispeku u masti učinio je jelo toliko tipičnim da je od 1900. godine dobilo svoje ime: Bečka šnicla.

Dve carske dinastije, najpre istočnorimski carevi, su indirektno i direktno obeležile bečku kuhinju. Njima su u Vizantiji služili najfinije komade mesa presvučene zlatom u listovima. Ono što je kod careva bilo uobičajeno, imitirali su i plemići i gradjani. Zlato u listovima je tada već bilo relativno skupo i tako su dosetljivi kuvari izmislili metodu pohovanja i pečenje u masti kao zamenu. I u danasnjim kuvarima piše da se šnicla mora ispechi do „zlatno-žute“ boje. Metoda pohovanja se selila sa vizantijskim Jevrejima, arapskim trgovcima i mnogim drugim posrednicima kulture ka severnoj Africi, južnoj Evropi i polako dalje ka severu.

Pohovana jela postoje još u baroknim kuvarima, ali Bečka šnicla još dugo nije postojala. Tek je sredinom 19. veka stigla u Beč iz Milana gde ju je legendarni gurman i specijalista za povlačenje Radecki otkrio kao cotoletta milanese. Interesantno je da pečena šnicla postaje popularna preko seoske svadbene kuhinje vinske četvrti gde se služi kao međuobrok ili kao ponoćni obrok. Tek 1900. godine ulazi u kuvarsku literaturu pod nazivom „Bečka šnicla“.

Sastojci za 4 porcije:

600 g telećeg filea ili krtog mesa
2 jaja
so
brašno meko
mrvice hleba
ulje ili mast
ukras: kriške limuna, peršun

Napraviti četiri teleće šnicle. Ivice blago zaseći, šnicle pokriti providnom folijom i nežno izlupati. Debljina šnicle je individualna, uobičajeno oko 6 mm. Šniclu sa svih strana podjednako posoliti, jaja ulupati viljuškom (ne mikserom). Obe strane šnicle omotati u brašno, provući kroz jaja i zatim umotati u mrvice. Šniclu blago otresti. Dosta masti (2-3 cm) zagrejati u tiganju i staviti šniclu u vruću mast. Stalnim pomeranjem tiganja pržiti šniclu, oprezno prevrtati viljuškom za vađenje mesa, ispeći i pekarskom lopatom izvaditi iz tiganja. šniclu staviti da se ocedi i skinuti suvišnu mast ubrusom.

Vreme pečenja: oko 3-5 minuta
Preporuka za priloge: salata od krompira, krastavaca, paradajza, majoneza ili zelena, krompir u peršunu 

(compress)

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.