RAJ ILI PAKAO? Šta gubimo time što živimo kod roditelja i kad odrastemo

0

Vest da je broj mladih Amerikanaca koji radije biraju život sa roditeljima nego sa partnerom ili cimerima dostigao rekordan nivo, nedavno su objavili svi mediji u "obećanoj" zemlji.

Vest da je broj mladih Amerikanaca koji radije biraju život sa roditeljima nego sa partnerom ili cimerima dostigao rekordan nivo, nedavno su objavili svi mediji u „obećanoj“ zemlji.

Kako i ne bi, kad je posle 130 godina, prvi put zabeleženo da čak trećina mladih do 34 godine živi u roditeljskom domu.

Ono što je u Americi čudo, u Srbiji je svakodnevica. U našoj zemlji vest bi bila da se mlada osoba u 20. godini odselila iz roditeljskog doma, a da razlog nisu studije, već jednostavno želja za osamostaljivanjem. Ali, tu informaciju niko ne objavljuje.

Podaci Instituta za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu pokazuju da sa roditeljima živi dve trećine mladih starosti 25 godina, svaki drugi 30-godišnjak i 37 posto „omladinaca“ na polovini četvrte decenije. Tek svaka sedma mlada osoba živi samostalno. Ali, u toj grupi su oni koji odlaze u drugi grad na studije. Oni koji se osamostale „tek tako“, a da nisu otišli na fakultet ili se venčali, mogu se nabrojati na prst jedne ruke. Sprdaju se sa ovim fenomenom i ugostitelji, pa je tako jedan turski hotelijer ponudio besplatno letovanje za „decu“ do 35 godina pod uslovom da borave u pratnji dve odrasle osobe.

Pre nego što olako primetimo kako bismo se osamostalili samo da imamo novca, treba uzeti u obzir sve podatke. A oni kažu da čak i mladi koji zarađuju, radije žive kod roditelja nego sa cimerima što je u Evropi uobičajena stvar do 30. godine.

Psiholog Elena Kuzmanović slaže se da osim finansijskih, postoje i psihološki razlozi ostajanja u roditeljskom domu i kada smo odavno proslavili punoletstvo. Prema njenim rečima, u našem kolektivističkom društvu, zajedništvo je veoma cenjeno, pa čak i mladi koji žele da se odvoje nailaze na opšte nerazumevanje, pogotovo ukoliko se radi u životu u istom gradu, ali odvojenim stanovima.

ŠVEĐANI RANO, HRVATI KASNO Statistika Eurostata pokazuje da se mladi u Evropskoj uniji osamostaljuju u 26. godini. Prosek kvare mediteranski narodi, poput Italijana, Grka, Španaca jer, primera radi, Šveđani napuštaju mamu i tatu pre 20. rođendana, Danci godinu kasnije. Naš komšije u Hrvatskoj najviše vole topli roditeljski dom jer iz njega izlaze u 32. godini.

– Javlja se i otpor prema životu sa cimerima, što je odlična prelazna varijanta ka osamostaljivanju, i uvek ćete čuti da im je roditelj bolji cimer od nekog nepoznatog. Ali kvalitet odnosa i veština koje stičemo sa ljudima van porodice, vršnjacima i novim osobama, ne mogu da se porede sa „ušuškanošću“ života u porodici. Radi se o tome da osoba odbija da izađe iz sopstvene zone komfora i izloži se svetu – primećuje Kuzmanovićeva.

* Šta dobijamo, a šta gubimo time što živimo kod roditelja i kad odrastemo?

– Dobijemo produžetak detinjstva, ali samo donekle, jer se neminovno menjamo i mi i roditelji. Dobijamo materijalnu sigurnost i logističku podršku, nekad ni to. Skuvane obroke i opran veš, ako to roditelji žele da nastave da rade za nas. Dobijamo manjak odgovornosti. Ali važnije pitanje je šta gubimo. Gubimo priliku da odrastemo i sazrimo kao ličnosti jer smo svakodnevno u ulozi deteta. Gubimo privatnost i mogućnost da zasnujemo zreli partnerski odnos koji podrazumeva nezavisnost. Javlja se dosta strahova, jer nismo sebi dokazali šta sve možemo i da li zaista možemo da se oslonimo na sebe. Taj osećaj se stiče jedino sopstvenim iskustvom „padanja“ i „ustajanja“ i savladavanja izazova. Mladi se prosto naviknu da žive sa roditeljima i ne mogu da razumeju šta donosi nezavisnost, osim što su fokusirani na teškoće rada i finansijsku neizvesnost. Međutim, većina se ne vraća nazad kod roditelja kada jednom iskuse samostalni život, i pored svih muka koje može da donese takav izbor.

* Da li roditelji više dobijaju ili gube ovakvim „aranžmanom“?

– Retki su roditelji koji sami insistiraju na osamostaljivanju dece, ne samo zbog sazrevanja, već i zbog želje da se ponovo malo više posvete sebi. Kod nas takve roditelje nazivaju sebičnim, ali ukoliko su zaista odradili svoju ulogu u godinama kada su deci bili potrebni, imaju puno pravo da požele svoj mir i vreme. Nekada je sebičnije insistirati da deca ostanu da žive sa vama, samo da biste sebi obezbedili negovatelje u starosti. Ako ste dobar roditelj, dete će svojevoljno želeti da brine o vama kada za to bude vreme. Emocionalne ucene tipa „Šta ću ja sam/a kada ti odeš?“, „Sad više nemam nikoga“, „Mogu da umrem i niko neće danima to znati“ mogu samo da prisile dete da ostane pored vas zbog krivice, ali onda to znači da vam lična sreća deteta možda i nije toliko važna.

NEMOJ TI, JA ĆU

Prema rečima naše sagovornice, važno je shvatiti da u ovoj situaciji zajedno žive odrasle osobe, a ne više roditelji i dete. – To znači jednaka prava, ali i obaveze. Važno je da se postave zdrave granice. Prezaštićenost mlade osobe time što umesto nje sređujete kuću i obavljate ostale poslove je na neki način onesposobljavanje za dalji život – ističe psiholog.

* U čemu prednjače osobe koje se ranije osamostale?

– Imaju razvijenije životne veštine, počevši od osnovnih stvari, kao što je briga o sebi, svom prostoru, ishrani. Zatim, savladavaju i emocionalne izazove koji su osnova zrele ličnosti, kao što su preuzimanje odgovornosti, prihvatanje samoće, bolja emocionalna regulacija, jer u većini teških situacija možete jedino da se oslonite na sebe. Moram da napomenem i da nije fizičko odvajanje jedino dovoljno da bismo se zaista osamostalili, jer često, iako imamo svoj krov nad glavom, roditelji nam donose hranu, plaćaju račune, kontrolišu naš život, čuvaju stalno unuke, zovu nas često telefonom i na neki način održavaju intenzivnu vezu sa decom. Podrška je važna, ali do neke mere, jer su izazovi i teškoće da se sami snađemo ono što gradi samopouzdanje i kvalitetan odnos sa sobom.

* Šta biste savetovali roditeljima i deci?

– Pustite mlade i da se malo pomuče sami, uvek ćete biti tu kada zaista zagusti. A do tada probajte da pronađete druge načine za pokazivanje ljubavi, recimo kroz prihvatanje dece da su takvi kakvi su, kroz pružanje podrške kada je zatraže i kroz kvalitetno zajedničko provođenje vremena. Poruka za mlade ljude bi bila da malo više rizikuju i probaju da se oslone na sebe, jer je odrastanje neminovnost, a nekada zaista može da se odlaže sve do ozbiljnih godina i sa mnogo propuštenih prilika za život usput. A sve zarad lažnog osećanja sigurnosti i odlaganja neminovnog.

izvor: NoviMagazin

Foto: Yayimages/ Ilustracija

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.