S ONE STRANE DUGE: Godišnjica smrti Milorada Mandića Mande

0

Ako ćeš umirati, umri u čizmama – govorili su stari ratnici nadajući se da će zahvaljujući borbenosti i hrabrosti zaobići dugo i mučno predavanje nemoći u samrtničkoj postelji, te da će ih smrt zaustaviti u trku, na bojnom polju, u trenutku dok su u punoj snazi.

Ovaj večiti ideal najvećih heroja u istoriji dostigao je glumac Milorad Mandić Manda, koji je prošle na današnji dan prošle godine preminuo na pozorišnoj sceni, tokom izvođenja predstave. Mesec dana ranije, 3. maja 2016, proslavio je svoj 55. rođendan. Njegovi bližnji, četvoro dece i supruga Anastasija, znaju da se kao lav borio do poslednjeg trenutka. I lekarski nalaz uzroka smrti nikada nije bio tačniji: dotle ga je dovelo njegovo srce, koje je rođeno i trenirano da voli više nego drugi ljudi.

Milorad Mandić rođen je 1961. godine na Dušanovcu, ali je odrastao na Novom Beogradu.

Mama je bila domaćica, ali može se računati kao magistar ekonomije, pošto smo živeli od plate mog oca, koji je bio vojno lice. On je bio protiv moje glume. Inače, mama je bila veliki fan pozorišta i ja sam kao dete, a i kasnije, bio njen pratilac u svim beogradskim teatrima. Tako sam imao sreću da pogledam more predstava – prisećao se Mandić.

Milorad se prvo upisao na Elektrotehnički fakultet. Međutim, vrativši se iz vojske, posetio je prostorije Dramskog eksperimentalnog studija amaterskog pozorišta, gde je, nedelju za nedeljom, počeo da provodi sve više vremena.

To su još bila vremena kad su ansambli amaterskih pozorišta putovali po tadašnjoj SFRJ, sređivala su se i neka letovanja u Makarskoj ili Trpnju. Pre toga planirao sam da studiram organizaciju, ali u tom zdravom okruženju rodila se i zdrava ideja, pa sam u poslednjem trenutku odlučio da se oprobam u glumi. Na prijemnom za Akademiju ušao sam u uži izbor i, na moje oduševljenje, bio sam primljen, ali i odmah zatim izbačen iz kuće. Pošto sam studirajući na prvoj godini elektrotehnike dotad radio i donekle popunjavao rupe u kućnom budžetu, kad sam se preorijentisao na umetnost, otac je to doživeo kao neodgovornost – sećao se Manda svojih teških početaka u glumi.

S obzirom na to da nisam imao gde, živeo sam u pozorištu, ali i kod prijatelja, devojaka. Spavao sam čak i na Akademiji, ali tako da to niko od profesora ne sazna. I onda, posle nekih godinu dana, roditelji su ipak prihvatili moju odluku. U to vreme počeo sam da snimam na televiziji, a igrao sam i u nekoliko filmova. To je bilo više šegrtovanje, jer sam još studirao, ali s prvim honorarima, stabilizovala se i porodična situacija. Došle su i prve premijere u pozorištu, pa sam se izborio za svoje ja i svoju glumu – pričao je Mandić o godinama detinjstva i mladosti.

Njegov stvaralački opus bio je impresivan. Ono nesvakidašnje kod njegovog talenta bio je toliko širok dijapazon različitih karaktera koje je igrao da među njima gotovo nije bilo dodirnih tačaka. Zajednički imenitelj bio je jedino on sam, kao paradigma onog najboljeg u srpskoj kinematografiji i drami: način na koji je gradio uloge uvek je u sebi nosio esenciju crne komedije. Koliko god da su mu likovi bili vedri, uvek su bili crnohumorni i koliko god da su bili tragični, publika se gorko smejala. Od nesrećnog karatiste u antologijskom ostvarenju Deja vu do četnika-amatera Viljuške iz filma Lepa sela lepo gore, čija rečenica upućena turskom kamiondžiji: Kako je kod vas u Švedskoj? Ladno, al standard… i danas odjekuje kao urbani refren. Njegove uloge dotakle su besmrtnost, kao da je to nešto najnormalnije, a ona je jedino merilo umetnosti.

Osim probirljive teatarske i filmske publike, Manda se nenametljivo uselio i u srca najmlađih. Godinama je vodio dečje emisije, među kojima je svakako najznačajnija S one strane duge, a tu sposobnost da osvoje one koje je nemoguće slagati, kojima nisu bitni status i umeće već isključivo iskrena osećanja, zaista imaju samo malobrojni.

Deca nisu bila samo njegov posao, već i život. Iz prvog braka, sa Ksenijom, imao je sinove Filipa i Marka, kao i ćerku Mariju, a sa drugom suprugom Anastasijom dobio je još jednog dečaka, Andriju. Na kraju, ljubav prema najmlađima, uprkos ogromnom broju maestralnih uloga, pokazala se i kao njegova sudbina, jer je izdahnuo igrajući u dečjoj predstavi, kao glumac i direktor Pozorišta Boško Buha. Mnogi kažu da ga je upravo briga za decu i koštala zdravlja jer poslednjih godina, zbog nepovoljnog kredita, gotovo da nije odbijao nijednu poslovnu ponudu. Mnogi su mu zamerali zbog angažmana u kvizu Kolo sreće na TV Happy, koji je vodio sa starletom Sorajom Vučelić, ali oni, reklo bi se, nisu razmišljali o tome kako je podizati četvoro dece.

Na kraju, Milorad Mandić izdahnuo je na sceni Ustanove kulture Vuk Karadžić, pred očima svog sina i supruge. Prva mu je pritrčala glumica Sloboda Mićalović, koja je dovela ćerku na predstavu Petar Pan. Nikad nije zaboravila da se prvi put pojavila na televiziji upravo u Mandinoj emisiji, kad je na njegovo čuveno pitanje: „Jesi se zaljubiška?“, stidljivo odgovorila: „Jesam.“

Kažu da najveći umiru na sceni. Mi znamo da je on bio najveći, napisali su u poslednjem pismu adresiranom na svog upravnika članovi Pozorišta Boško Buha koji su dodali: Nikad nismo mogli da idemo u korak s njim, morali smo da trčimo. On bi za jedan dan uradio koliko niko od nas ne može da zamisli, a redovno je dolazio u Buhu s onoliko snova koliko ljudi nemaju ni za ceo život. U njegovom srcu bilo je toliko želja i ljubavi da ono ni samo nije moglo da ga isprati. Manda je zaspao u kostimu Kapetana Kuke, ali mi znamo da je bio Petar Pan, večiti dečak koji je mnogo želeo, mnogo sanjao i koji je neprestano leteo.

Povodom godišnjice smrti Milorada Mandića saopštenje je izdalo i pozorište „Boško Buha“:

Džordž Bernard Šo je rekao: „Život izjednačuje sve ljude. Smrt otkriva izuzetne.“

Mi smo, doduše, nekako uvek znali da je naš Milorad Mandić Manda poseban čovek. Svakog dana smo svedočili njegovoj velikoj posvećenosti, energiji, odlučnosti, upornosti i ljubavi koju je imao za svakoga. Znali smo da je izuzetan, ali kako to biva, uzimali smo to ponekad zdravo za gotovo, misleći da će on uvek biti tu, i da će naš zajednički put mnogo duže trajati.
 
Da imamo još vremena. Tek, njegova prerana smrt probudila je u nama svest sa kakvim smo čovekom svakog dana provodili vreme, sa kakvim smo čovekom sarađivali, družili se, svađali se, smejali i delili ideje o budućnosti našeg pozorišta. Iako već godinu dana nije sa nama, naš Manda je svakog dana u našim mislima, sećanjima i razgovorima.
 
A ta sećanja ne blede, i neće nikada izbledeti.

 
Pozorište Boško Buha

Autor: Igor Karanov/glossy.espreso.rs

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.