Masakr se mogao naslutiti

Vest o masakru u gradu u kojem je nekada živeo, Marka Habijaneca je zatekla u Velikoj Gorici, gde sada stanuje, i doslovce mu – sledila krv u žilama. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da shvati da je hladnokrvni ubica, koji je usred dana pobio devet učenika, tri učiteljice i tri prolaznika, zapravo – njegov nekadašnji štićenik. Reč je, naravno, o Timu Krečmeru, masovnom ubici iz Vinendena, koga je Habijanec pet godina podučavao pingpongu.

Šokiran sam. Poznavao sam to dijete. Mali, bucmast dječak plave kose koji je nosio naočale. Dolazio sam mu u kuću, bio prijatelj s njegovom porodicom, sudjelovao u njegovim sportskim uspjesima“, ispričao je Habijanec u razgovoru koji Jutarnji list objavljuje danas.

Hrvatski stonoteniser Marko Habijanec (34) odlučio je 1998. da sportsku karijeru nastavi u Nemačkoj. Osim seniorskog profesionalizma u klubu, ponuđeno mu je da bude i trener mladih. Među njima je bio i Tim, sin možda najbogatije porodice u kraju. Dečak je bio razmažen. Roditelji su mu ispunjavali svaku želju, i podsticali ga da ima grandomanske želje. Bio je talentovan, ali težak u društvu. Pravio se pametan, mislio da zna sve o svemu.

Već posle nekoliko prvih treninga, zahtevao je od Habijaneca da odigraju meč. Izgubio je, naravno, ali je majci rekao da nije izgubio zato što je slabiji, već zato što trener ima bolje gume na reketu. Sutradan se na treningu pojavio s takvim gumama.


Kućno vaspitanje

Na trenizima i na turnirima “nije smeo” izgubiti. Nakon poraza znao je bacati rekete, plakati i govoriti kroz suze da će se okaniti pingponga. Teško ga je bilo uveriti da je to samo igra, i da se radi samo o sportu.

Kad je Habijanec jednom njegovoj majci rekao da je Tim omalovažio i uvredio svoje vršnjake u klubu, njen odgovor ga je zapanjio: “Ako moj sin misli tako, onda se ja slažem s njim, jer je on sigurno u pravu.”

Kulminacija se desila uoči Božića 2000. godine, pred koji je Habijanec po običaju otišao kući na praznične ferije. Dva meseca ranije, pak, otac je pitao Tima šta bi da mu on i mama kupe za Božić. On je poželeo meč sa imenjakom, Timom Bolom, koji je tada kao 19-godišnjak već bio prvak Evrope.

Habijanec je mislio da je to ipak nemoguća misija. Na sam Božić, međutim, zazvonio je telefon i otac Krečmer mu je rekao da mu je već rezervisao avionsku kartu te da što pre dođe u Vinenden, jer – organizovan je egzibicioni meč između njegovog sina i Bola. “Nisam mogao vjerovati. Tada mi je postalo jasno da taj mali može dobiti što god poželi“, prisetio se Habijanec.

Puno oružja i horor filmova

Osim dečjih železnica, kojih je bila puna njihova ogromna vila, Tim je najviše voleo dve stvari – oružje i horor. Timov otac je bio član lokalnog streljačkog kluba, pa je kuća bila puna oružja, pištolja i velikih pušaka, a mališa je već imao kasete s hororom.

Otac mu je usadio mišljenje da se sve može kupiti novcem i da ni pred ničim ne preza da bi ostvario svoje želje i prohtjeve. Takav odnos roditelja, obiteljski dom pun oružja, soba puna horor filmova, morali su utjecati na to dijete“, smatra Habijanec.

On je jednom otišao k njima, a Tim je sav ozaren u rukama nosio pištolje da ih pokaže i trener se zgrozio: “Zgadio mi se život. Dijete od deset godina nosi oružje!

Tim je često kući znao dovoditi prijatelje, svoje vršnjake. Zatvorili bi se u njegovu sobu, a on bi puštao horore. Dok bi ostali u strahu gledali film, Tim bi se smejao ili bi zezao drugove koji su za vreme nekih krvoločnih scena oči pokrivali rukom.

Nevjerojatno! I to sve uz dozvolu Timovih roditelja. Možda je i to jedan od razloga za krvoproliće“, pita se sada Habijanec.

Iz kluba i Nemačke je Marko Habijanec otišao 2003. godine. Vratio se u Hrvatsku i od tada punih šest godina nije čuo za Tima Krečmera i njegovu porodicu. Sve dok u novinama nije pročitao ko je pomahnitali ubica iz Winendena.

Među 15 žrtava masakra u Vindingenu bio je i jedan Hrvat, 37-godišnji Denis Puljić iza koga je ostala dvogodišnja ćerkica. Krečmer ga je navodno pokosio rafalom u autosalonu “Folksvagena”, u kome je doseljenik iz Hrvatske radio.

(FoNet)
ZAGREB, 13. mart 2009.